"Maxima culpa" Tomislava Nikolića

Lično izvinjenje Tomislava Nikolića, nedavno izrečeno na televiziji BHT, obično se poredi sa izvinjenjem Vilija Branta u varšavskom getu. Takva poređenja izazvao je sam Nikolić time što je pomenuo ,,klečanje'', ali čini se da su se ona ,,primila'' i kao nastavak brojnih nakaradnih i potpuno neopravdanih poređenja Srbije sa Hitlerovom Nemačkom, koja su bila popularna u stranim medijima, a nažalost i u nekim domaćim.

Postoje, naravno, i drugi primeri sa kojima bi taj gest mogao da se poredi. Gest Nikolića nije jedinstven, i drugi predsednici se izvinjavaju. Aktuelni predsednik SAD Obama je od svojih protivnika često prozivan za preterano izvinjavanje drugim liderima i narodima, pa je tako jedan od tih protivnika njegovu prošlogodišnju turneju nazvao ,,Turneja Izvinjenja''. Iako su Obamina izvinjenja potpuno benigna, a ono za šta je optuživan najčešće i nisu bila eksplicitna izvinjenja, nego retorička igra reči, diplomatska uvijanja, u kojima je nakon priznavanja da postoje američke greške, pokušavao da pokaže da postoje i greške drugih naroda. Zbog toga termin ,,Obamina izvinjenja'' postoji jedino kao rezultat političke borbe i pokušaja njegovog diskreditovanja, nego što označava nešto realno. Zanimljivo je da su njegovi simpatizeri, ali i nezavisni analitičari, jasno ustali u odbranu, sa zajedničkim zaključkom da se Obama nije izvinjavao. Njihove burne reakcije samo su pokazatelj koliko je važno da se predsednik ne izvinjava. Obamino jedino pravo izvinjenje više je plod ljudskosti, nego politike, i upućeno je jednoj ženi. Nakon što je nedavno uputio javni kompliment gđi državnom tužiocu Kalifornije, izjavivši da je ona ,,najlepši državni tužilac u zemlji'', pojavilo se toliko osuda u javnosti, da je ubrzo morao da sroči i izvinjenje, uz komplimente na njen stručni rad.

I najpoznatije predsedničko izvinjenje svih vremena, koje je zasenilo i ono Niksonovo, vezano je takođe za ženu. Nakon afere sa Monikom Levinski, koju je pratio čitav svet, i lažnog svedočenja u Kongresu, predsednik Bil Klinton je pod pretnjom impičmenta morao da izađe pred javnost i pokajnički zatraži oproštaj od svih. Nije to bilo njegovo jedino izvinjenje. Pre toga izvinio se havajskim domorocima, zbog toga što je SAD uništila Kraljevinu Havaja, u Ugandi se izvinio za trgovinu robljem, u Ruandi za slabu reakciju zapada na genocid, Koreancima se izvinio za civilne žrtve, a američkoj javnosti zbog toga što je potpisao Zakon o zaštiti braka.

Ronald Regan je 1988. zatražio oproštaj zbog toga što su tokom Drugog svetskog rata, Japanci u SAD zatvoreni i držani u koncentracionim logorima. Ali zanimljivo je da se nije izvinio za tragičan događaj koji se desio za njegovog mandata, čak iste godine kad i prvo izvinjenje. Američka raketa ispaljena sa broda, nakon pogrešne identifikacije cilja, pogodila je i oborila iranski putnički avion, zbog čega je tragično stradalo svih 290 putnika. Rekao je da žali zbog ,,gubitka života'', ali se nikad nije izvinio zbog samog čina, iako je on bio očigledan rezultat američke greške. Njegov potpredsednik, kasnije predsednik DŽordž Buš, izjavio je povodom toga da se ,,nikad ne bi izvinio za SAD. Ne zanima me kakve su činjenice''.

I Vladimir Putin se nije izvinio Poljskoj. Prilikom posete Gdanjsku povodom godišnjice početka Drugog svetskog rata, izjavio je nešto uvijeno, priznavši kako su opravdanja za sporazume sa nacistima neprihvatljiva sa moralne tačke gledišta. Dodao je kako greške moraju da se prihvate i kako je Rusija grešila, ali se nikada nije zatražilo izvinjenje za rusku invaziju i okupaciju Poljske, i odvođenje Poljaka u ruske logore.

Ni Jovan Pavle II, Papa poznat po brojnim izvinjenjima, nikada nije zatražio oproštaj za neki događaj iz bliže istorije. Izvinio se za špansko osvajanje Amerike u ime Crkve, zbog umešanosti Crkve u trgovinu robljem, zbog Galileo Galileja, zbog progona protestanata, egzekucije Jana Husa, napada Krstaša na Konstantinopolj 1204. godine (...). Istorijski najbliže dešavanje zbog kojeg je zatražio oproštaj, bila je neaktivnost katolika u vreme Holokausta. Iako je ovaj Papa očigledno bio sklon tome (prvi mejl kojeg je ijedan Papa poslao, bio je njegov mejl u kome je zatražio oproštaj zbog zločina katolika na ostrvima Pacifika i Australiji), nikada se nije izvinio za nešto vremenski i prostorno bliže, recimo za zločine katolika na prostorima bivše Jugoslavije.

Nikolić dakle, nije izmislio predsedničko izvinjavanje. Ali je puno jedinstvenosti u tom njegovom činu. Pre svega, ono nije ničim izazvano, niko to od njega nije tražio. Papa je pomenuo Holokaust zbog toga što je nakon toga trebalo da otputuje u Izrael, Klintonu je pretio impičment, Obama je morao da umiri burne reakcije javnosti, a Havajčani su dobili simbolično izvinjenje na stogodišnjicu propasti kraljevine. Što se tiče Vilija Branta, njegov gest je lako razumeti. Predvodio je delegaciju Zapadne Nemačke na komemoraciju jevrejskim žrtvama u Varšavskom getu, i nakon polaganja venca pred spomenik, što je verovano bio događaj pun emotivnog naboja, predsednik Nemačke je spontano, sledeći osećaje, kleknuo pred spomenikom. Kakve emocije je mogao imati Nikolić pred novinarkom da bi uopšte pomenuo klečanje?

Osim toga, Nikolić bi morao da zna da nakon izvinjenja obično sledi i neka odšteta, nadoknada, i zahtevi za odštetom su tada razumljivi i legitimni. Ako se neko izvine, to je zbog toga što je zgrešio, a ako je kriv, onda treba da plati neku odštetu. Tako je recimo nakon Klintonovog izvinjenja crnim Amerikancima, zbog prisilnih medicinskih istraživanja sifilisa, njegova administracija platila odštetu od 10 miliona dolara. Reganovo izvinjenje interniranim Japancima platila je sledeća, Bušova, administracija, uplativši 1,6 milijardi dolara odštete. Ovakva praksa i običaj bio je i razlog da američki Kongres, nakon što je s početka Obamine vladavine objavila izvinjenje afro-amerikancima zbog robovlasništva, na kraju tog teksta dodala poseban disclaimer, u kojoj je navela da ništa u tom tekstu ne može da se iskoristi protiv SAD, ni da posluži kao osnov za poravnanje sa SAD. Ako počnu da stižu zahtevi za naplatu Nikolićevih izvinjenja, ko će to da plati?

Ali najzanimljivije od svega je nedostatak većih reagovanja na njegovu formulaciju i pomen ,,klečanja'', čime je sam nametnuo poređenje sa Brantom. Srbija ni u jednom istorijskom momentu nije ličila na Nemačku Trećeg Rajha, i svako takvo poređenje je krajnje zlonamerno, a pristajanje na takvo poređenje je ili glupo ili politički nepismeno. JNA se početkom devedesetih našla usred građanskog rata, i nije mogla (sve i da su postojali logični razlozi) da se dezintegriše u vazduh, ili teleportuje i odjednom čudom nestane iz bivših SFRJ republika. Od 27. aprila 1992., ako je Nikolić to zaboravio treba ga podsetiti, JNA se ne nalazi van teritorije SRJ. Zbog čega se onda on izvinjava u ime Srbije, i zaboga, zbog čega kleči? Neka da ostavku, pa nek kleči do mile volje. A ako već voli da kleči, sledeće gde treba da klekne je Beograd, pred građanima Srbije koje je uvredio. Zločini u Srebrenici nisu počinjeni u ime Srbije, ni od strane Srbije, i on nema nikakvo pravo da Srbiju i njene građane uvlači u sve to. Ako već Milošević nije želeo da pokreće čitavu Srbiju u rat, ne vidim zašto bi se Nikolić u ime cele Srbije izvinjavao. I uostalom, jako je čudno da baš Nikolić ne zna da su u Bosni ratovali bosanski Srbi, kad već pravi razliku između Srba.

Sigurno je da je nakon brojnih osuda njegovog istupanja pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, Nikolić poželeo da malo spusti loptu. Sasvim je jasno kako u savremenom svetu prolaze lideri koji otvoreno govore o nepravdama učinjenim od strane velikih sila. Možda nije želeo da prođe kao, recimo, Koštunica, koji je od velike podrške zapada stigao do ignorisanja, onda kada su njegovi patriotski stavovi postali jasni. Možda ga je poneo razgovor u studiju, možda mu sve to nije delovalo tako bitno, ali predsednik ipak mora da pazi šta priča.

Ali kakvi god da su razlozi, teško je razumeti zbog čega je ono rekao, a pogotovo je teško razumeti zbog čega je bosanske Srbe nazvao Bosancima. To je skandal koji bi morao da ima većeg odjeka u javnosti. Ni Milošević, koji je uveo sankcije prekodrinskim Srbima, ih nikad nije nazvao Bosancima. Takvo razmišljanje ne pristaje jednom državniku, i nisam siguran da postoji predsednik ijedne države na svetu koji bi se tako olako i nonšalantno odrekao svojih sunarodnika. Za tako nešto nema opravdanja, i za tako nešto Srbi iz Republike Srpske zaslužuju najmanje javno izvinjenje. Ne mora klečanje, ali barem izvinjenje. Ta vrsta razmišljanja, pogotovo od strane predsednika države, u kome su Srbi samo u Srbiji, može da vodi ka pašaluku. Hoće li Nikolić i Srbe sa Kosova, umesto da štiti njihove interese, da naziva Albancima?