субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > "Maxima culpa" Томислава Николића
Политички живот

"Maxima culpa" Томислава Николића

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Грбић   
среда, 01. мај 2013.

Лично извињење Томислава Николића, недавно изречено на телевизији БХТ, обично се пореди са извињењем Вилија Бранта у варшавском гету. Таква поређења изазвао је сам Николић тиме што је поменуо ,,клечање'', али чини се да су се она ,,примила'' и као наставак бројних накарадних и потпуно неоправданих поређења Србије са Хитлеровом Немачком, која су била популарна у страним медијима, а нажалост и у неким домаћим.

Постоје, наравно, и други примери са којима би тај гест могао да се пореди. Гест Николића није јединствен, и други председници се извињавају. Актуелни председник САД Обама је од својих противника често прозиван за претерано извињавање другим лидерима и народима, па је тако један од тих противника његову прошлогодишњу турнеју назвао ,,Турнеја Извињења''. Иако су Обамина извињења потпуно бенигна, а оно за шта је оптуживан најчешће и нису била експлицитна извињења, него реторичка игра речи, дипломатска увијања, у којима је након признавања да постоје америчке грешке, покушавао да покаже да постоје и грешке других народа. Због тога термин ,,Обамина извињења'' постоји једино као резултат политичке борбе и покушаја његовог дискредитовања, него што означава нешто реално. Занимљиво је да су његови симпатизери, али и независни аналитичари, јасно устали у одбрану, са заједничким закључком да се Обама није извињавао. Њихове бурне реакције само су показатељ колико је важно да се председник не извињава. Обамино једино право извињење више је плод људскости, него политике, и упућено је једној жени. Након што је недавно упутио јавни комплимент гђи државном тужиоцу Калифорније, изјавивши да је она ,,најлепши државни тужилац у земљи'', појавило се толико осуда у јавности, да је убрзо морао да срочи и извињење, уз комплименте на њен стручни рад.

И најпознатије председничко извињење свих времена, које је засенило и оно Никсоново, везано је такође за жену. Након афере са Моником Левински, коју је пратио читав свет, и лажног сведочења у Конгресу, председник Бил Клинтон је под претњом импичмента морао да изађе пред јавност и покајнички затражи опроштај од свих. Није то било његово једино извињење. Пре тога извинио се хавајским домороцима, због тога што је САД уништила Краљевину Хаваја, у Уганди се извинио за трговину робљем, у Руанди за слабу реакцију запада на геноцид, Кореанцима се извинио за цивилне жртве, а америчкој јавности због тога што је потписао Закон о заштити брака.

Роналд Реган је 1988. затражио опроштај због тога што су током Другог светског рата, Јапанци у САД затворени и држани у концентрационим логорима. Али занимљиво је да се није извинио за трагичан догађај који се десио за његовог мандата, чак исте године кад и прво извињење. Америчка ракета испаљена са брода, након погрешне идентификације циља, погодила је и оборила ирански путнички авион, због чега је трагично страдало свих 290 путника. Рекао је да жали због ,,губитка живота'', али се никад није извинио због самог чина, иако је он био очигледан резултат америчке грешке. Његов потпредседник, касније председник Џорџ Буш, изјавио је поводом тога да се ,,никад не би извинио за САД. Не занима ме какве су чињенице''.

И Владимир Путин се није извинио Пољској. Приликом посете Гдањску поводом годишњице почетка Другог светског рата, изјавио је нешто увијено, признавши како су оправдања за споразуме са нацистима неприхватљива са моралне тачке гледишта. Додао је како грешке морају да се прихвате и како је Русија грешила, али се никада није затражило извињење за руску инвазију и окупацију Пољске, и одвођење Пољака у руске логоре.

Ни Јован Павле II, Папа познат по бројним извињењима, никада није затражио опроштај за неки догађај из ближе историје. Извинио се за шпанско освајање Америке у име Цркве, због умешаности Цркве у трговину робљем, због Галилео Галилеја, због прогона протестаната, егзекуције Јана Хуса, напада Крсташа на Константинопољ 1204. године (...). Историјски најближе дешавање због којег је затражио опроштај, била је неактивност католика у време Холокауста. Иако је овај Папа очигледно био склон томе (први мејл којег је иједан Папа послао, био је његов мејл у коме је затражио опроштај због злочина католика на острвима Пацифика и Аустралији), никада се није извинио за нешто временски и просторно ближе, рецимо за злочине католика на просторима бивше Југославије.

Николић дакле, није измислио председничко извињавање. Али је пуно јединствености у том његовом чину. Пре свега, оно није ничим изазвано, нико то од њега није тражио. Папа је поменуо Холокауст због тога што је након тога требало да отпутује у Израел, Клинтону је претио импичмент, Обама је морао да умири бурне реакције јавности, а Хавајчани су добили симболично извињење на стогодишњицу пропасти краљевине. Што се тиче Вилија Бранта, његов гест је лако разумети. Предводио је делегацију Западне Немачке на комеморацију јеврејским жртвама у Варшавском гету, и након полагања венца пред споменик, што је веровано био догађај пун емотивног набоја, председник Немачке је спонтано, следећи осећаје, клекнуо пред спомеником. Какве емоције је могао имати Николић пред новинарком да би уопште поменуо клечање?

Осим тога, Николић би морао да зна да након извињења обично следи и нека одштета, надокнада, и захтеви за одштетом су тада разумљиви и легитимни. Ако се неко извине, то је због тога што је згрешио, а ако је крив, онда треба да плати неку одштету. Тако је рецимо након Клинтоновог извињења црним Американцима, због присилних медицинских истраживања сифилиса, његова администрација платила одштету од 10 милиона долара. Реганово извињење интернираним Јапанцима платила је следећа, Бушова, администрација, уплативши 1,6 милијарди долара одштете. Оваква пракса и обичај био је и разлог да амерички Конгрес, након што је с почетка Обамине владавине објавила извињење афро-американцима због робовласништва, на крају тог текста додала посебан disclaimer, у којој је навела да ништа у том тексту не може да се искористи против САД, ни да послужи као основ за поравнање са САД. Ако почну да стижу захтеви за наплату Николићевих извињења, ко ће то да плати?

Али најзанимљивије од свега је недостатак већих реаговања на његову формулацију и помен ,,клечања'', чиме је сам наметнуо поређење са Брантом. Србија ни у једном историјском моменту није личила на Немачку Трећег Рајха, и свако такво поређење је крајње злонамерно, а пристајање на такво поређење је или глупо или политички неписмено. ЈНА се почетком деведесетих нашла усред грађанског рата, и није могла (све и да су постојали логични разлози) да се дезинтегрише у ваздух, или телепортује и одједном чудом нестане из бивших СФРЈ република. Од 27. априла 1992., ако је Николић то заборавио треба га подсетити, ЈНА се не налази ван територије СРЈ. Због чега се онда он извињава у име Србије, и забога, због чега клечи? Нека да оставку, па нек клечи до миле воље. А ако већ воли да клечи, следеће где треба да клекне је Београд, пред грађанима Србије које је увредио. Злочини у Сребреници нису почињени у име Србије, ни од стране Србије, и он нема никакво право да Србију и њене грађане увлачи у све то. Ако већ Милошевић није желео да покреће читаву Србију у рат, не видим зашто би се Николић у име целе Србије извињавао. И уосталом, јако је чудно да баш Николић не зна да су у Босни ратовали босански Срби, кад већ прави разлику између Срба.

Сигурно је да је након бројних осуда његовог иступања пред Генералном скупштином Уједињених нација, Николић пожелео да мало спусти лопту. Сасвим је јасно како у савременом свету пролазе лидери који отворено говоре о неправдама учињеним од стране великих сила. Можда није желео да прође као, рецимо, Коштуница, који је од велике подршке запада стигао до игнорисања, онда када су његови патриотски ставови постали јасни. Можда га је понео разговор у студију, можда му све то није деловало тако битно, али председник ипак мора да пази шта прича.

Али какви год да су разлози, тешко је разумети због чега је оно рекао, а поготово је тешко разумети због чега је босанске Србе назвао Босанцима. То је скандал који би морао да има већег одјека у јавности. Ни Милошевић, који је увео санкције прекодринским Србима, их никад није назвао Босанцима. Такво размишљање не пристаје једном државнику, и нисам сигуран да постоји председник иједне државе на свету који би се тако олако и ноншалантно одрекао својих сународника. За тако нешто нема оправдања, и за тако нешто Срби из Републике Српске заслужују најмање јавно извињење. Не мора клечање, али барем извињење. Та врста размишљања, поготово од стране председника државе, у коме су Срби само у Србији, може да води ка пашалуку. Хоће ли Николић и Србе са Косова, уместо да штити њихове интересе, да назива Албанцима?

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер