Мартин Лутер и кнез Лазар у посланици Александра Вучића

Како су редовни и ванредни изборни циклус сменили у кратком временском размаку, наши владајући политичари (или прецизније речено наш Владајући политичар) немају прилике да на митинзима масама изнесу своје драматичне погледе на стварност, где смо оманули и шта нам је чинити. Иако су углавном врхунски темпирани, телевизијски интервјуи не дају прилику да се каже баш све, а још је мања шанса да се све каже у онако бриљантној књижевној форми којој је склон тренутни премијер Александар Вучић.

И тако с времена на време Вучић објави понеки ауторски текст. Не знамо још да ли Вучићеви ауторски текстови имају цикличан карактер и надам се да премијерски мандат поменутог неће трајати довољно да то и сазнамо. Интенције аутора готово су непрозирне. Да ли пише за напредњачку страначку војску да разрађује тезе о Веберу на састанцима партијског подмлатка? Или да се подсете драгог лидера док се досађују на некој егзотичној дестинацији? Тешко је дати одговор на ово питање.

Можда је по среди дубока психолошка потреба која нагони аутора да се јавно самосажаљева? За нас, остало читалаштво, ова разливања мастила нису претерано интересантна – смеша самосажаљења, оптужби, трапавих генерализација, полуистина и неистина које смо чули безмало стотинама пута у свим могућим медијским облицима. Мој одговор њима,  ко год ти они били, не разликује се много од тих ранијих текстова од којих је вероватно најупечатљивији онај објављен летос који обилује јефтином демагогијом, наметањем кривице и сличним вучићевским темама. Пошто сам о том трактату већ раније писао нема потребе да се до танчина бавим Мојим одговором њима, али ћу се задржати на неким карактеристичним моментима о којима раније није било речи.

Шта је јадни опат Мартин из далеког, али Вучићу блиског Светог Римског Царства Немачке Народности згрешио не знамо, али биће да је био много грешан кад се нашао у једном овако плачном памфлету, који нам дакако изгледа као патетично јадиковање (на шта нас и премијер брижно упозорава). Да ли је својих Деведесетпет теза прикуцао на врата катедрале у Витенбергу или у пределу кортекса тренутног српског премијера па је овај доживео тако нагло и непоправљиво преумљење такође не знамо.[1]

За разлику од премијера Вучића Лутер важи за једног од највећих мајстора свог матерњег језика, уз Гетеа и Ничеа. Лутер је такође био добро изверзиран у теолошким расправама и изузетно добро упућен у оно о чему је писао, без обзира на разноразна застрањења. А Вучић? Па, Вучић, како да кажем, нема појма. Та дубока некомпетентост осликава се практично у свакој реченици тако да их је понекад мучно читати.

Вероватно најважнија тема коју је Вучић покренуо је однос српске елите према садашњој власти. На страну што очито своје сараднике не држи за репрезентативан део политичке елите. Да ли је Вучић као загрижени конвертитa очекивао искренију и жешћу подршку другосрбијанског естаблишмента? Својевремено је Весна Пешић са усхићењем говорила о Дачићу као новом Де Голу, а у скорије време нисмо чули овако упечатљиве епитете на рачун Александра Вучића.

Легитимно је запитати се зашто другосрбијанси не подржавају отвореније Вучићеву политику безалтернативног пута у Европску унију? Политику која се приближава идеалу уђимо у ЕУ са Србима или без њих. Зоран Ћирјаковић је својевремено писао како је Друга Србија једном имала прилику да одлучи ко ће бити на власти у Србији – и определила се за Српску напредну странку! После се друштванце поделило и сада подршка вероватно није онако гласна како би Вучић желео. Вучића вероватно најгласније подржава неформална фракција која баштини политичке идеје покојног Срђе Поповића да Србију подхитно треба подвести под западни вредносни систем (шта год он подразумевао) макар и уз помоћ стране интервенције (војна више није потребна, Тони Блер се сасвим лепо уклопио у београдску администрацију).

Зашто овај некада медијски свеприсутни сегмент елите не подржава гласније премијера и његову политику можда има и прозаичније објашњење. Некада неопходни да атлантизују београдске власти када оне пружају сувише јак отпор сада су потпуно беспотребни. И како никада нису представљали праву друштвену елиту, са снажном економском и/или интелектуалном подлогом, лако су се ућутали. Зашто други сегменти елите не подржавају грлатије Вучића није тешко докучити? Оно што је некада био заметак средње класе уништен је економски вишедеценијском транзицијом, неки од најбогатијих људи у Србији оправдано или неоправдано страхују за своју сигурност и богатство, а кад устреба спроводе се кроз медијски шиболет да сиротињи омиле напредњачку политику, а пронационалним интелектуалцима Вучићева политика је све само не привлачна.

Друге теме које Вучић провлачи не заслужују опсежније разматрање. Толико неконзистентности, очитих неистина и једном речју глупости може да прође само код тоталних игнораната. Вучић се, с једна стране, хвали својим протестантизмом, а с друге стране осуђује српска месијанска веровања. Није ми познато постоји ли протенстантска деноминација која не верује у месију? А што се тиче ослонца на сопствене снаге и веру у људску аутономију и Лутер и Калвин би овде превртали очима. Срби можда са сетом гледају на прошлост, али и ти осврти су сасвим оправдани – сада можемо са уздасима да прижељкујемо економске параметре 2008. или 2006. године о којима ће се вероватно испредати митови као о крају 80-их година. Врло су упутне и идеолошке квалификације које Вучић олако износи: зашто православни не би могли да буду демократе или неолибарали (у економском смислу) тврди националисти (у политичком смислу). Колико је отужно Вучићево спочитавање Србима како су нерадници и како не цене вредност рада, убедљиво је Слободан Антонић.

Вучић се жали што се критичари Владе не баве бројкама (тешка неистина), а сам не износи никакве конкретне показатеље и када их износи (увек је то по први пут у историји) они буду лако оповргнути – неке лажи су тако очигледне да је то увредљиво. Као незаобилазна демагошка алатка ту су слабе аналогије из којих се извлаче снажни закључци о својствима нашег народа. Пореде се Тони Блер и Владимир Путин, лаже се како Србија није геополитички опредељена иако се говори о приступању ЕУ као једином циљу националне политике а Влада ставља под туторство страних саветника[2].

Да се вратимо на Мартина Лутера, кога смо поменули на почетку текста. Лутер је за једног старог Балканца, Аристотела, писао како је пајац који је завео Цркву. А Вучић је завео Србију. Надајмо се само да ће његов циркус бити кратког века.