Парада, Вучић, Путин и "велика Албанија"

Независно од тога са колико смо одушевљења пропратили долазак председника Владимира Путина у Београд и војну параду поводом 70 година од ослобођења Београда и сто година од почетка Првог светског рата не можемо а да са извесним негодовањем не пропаратимо како ове догађаје, уз приземну демагогију, злоупотребљавају овдашњи носиоци власти. Неко злонамеран би помислио да су овдашњи властодршци цео програм организовали како би осигурали властити рејтинг, пред врло неугодним званичним али вешто прећутаним статистикама о, на пример, знатном паду индустријске производње. 

Несумњиво је да је већина грађана Србије са поштовањем и осећајем поноса пропратила дефиле најбољих војника и борбених средстава српске војске и да је са искреним осећањем пријатељства дочекала Владимира Путина, вероватно најцењенијег страног државника у Србији. Било би идеално када бисмо могли да гледамо ову слику без тона. А тон је у овом случају читава серија политикантских, демагошких иступа домаћих политичара, међу којима очекивано предњачи премијер Александар Вучић. Било је готово извесно да ће долазак руског председника бити искоришћен за унутрашњеполитичке маневре, где пада све осим рејтинга владајуће странке.

Председник Томислав Николић обавио је свој посао солидно. Дочекао је уваженог госта, доделио му високо српско одликовање, одржао упечатљив – мада не и беспрекоран – говор о историјским везама Србије и Русије и заједничким војним подухватима. Интересантнији је ипак сусрет премијера Александра Вучића са руским председником. Након што је уваженог госта замолио да говори на српском језику (нисам сигуран да дипломатски протокол предвиђа овакву ситуацију?) премијер је кукавним гласом замолио руског председника да својим ауторитетом обезбеди могућност да се аутомобили састављени у крагујевачком Фијату нађу на руском тржишту. И није овде проблем што се моли за једну услугу. Србија је у таквој ситуацији да мало повијање леђа зарад економског ћара уопште није проблематично. Уосталом, и Пашићеви посланици су кроз сузе молили руског императора да помогне када је помоћ била неопходна.

Међутим, да је Вучић само замолио Путина да интервенише, то уопште не би било проблематично. Проблематично је што је он у тих неколико реченица и у потоњем обраћању новинарима лагао и руског председника и нас, грађане Србије. Прво, изнео је очиту неистину да је производ из Крагујевца српски аутомобил! Он је то само мањим делом. Чак и да Путин о томе ништа не зна, његови економски саветници ће га сигурно о томе обавестити. Штавише, Путину није проблематично да издејствује одређену извозну квоту за крагујевачки Фијат, можда као део његове стратегије да побољша односе са Италијом, чији је значај у европским пословима неупоредиво већи од Србије. С тим у вези је вероватно путовање у Италију одмах после посете Београду, изјаве појединих италијанских угледника да Европа мора да побољша своје односе са Русијом и да је Русија држава од прворазредног значаја у европским пословима и на крају и један симболичан гест – иницијатива да се у италијанском парламенту оформи група пријатеља Владимира Путина!

На конференцији за новинаре која је уследила премијер је покушао да промени карактер свог наступа када је рекао да је, можда помало дрско, председника Русије замолио, односно да је од њега захтевао да се издејствују олакшања за српски извоз. Можда ово делује као семантичко цепидлачење, али врло убедљиво показује да наши водећи функционери немају претерано високо мишљење о нашој интелигенцији, или барем памћењу.

Можда одељак о Путиновој италијанској стратегији делује спекулативно. Како бисмо онда могли да назовемо спекулације појединих београдских медија о томе шта је Владимир Путин шапутао на најмоћније српско ухо? Наиме, више београдских медија саопштило нам је ексклузивно да је пред сам одлазак Владимир Путин Александру Вучићу рекао, отприлике, да је Русија спремна да му да шта год буде тражио. Ни мање ни више! Прво, поставља се питање откуд медијима таква информација? Није познато да је и једна страна издала званично саопштење у коме се налази нека слична изјава. Треба имати на уму да би таква изјава од председника једне од најмоћнијих држава на свету – давање бланко обећања у несиметричном односу са много слабијом државом без било каквих гаранција – била у најмању руку врло неочекивана. Сумњам да је Путин толико слаб дипломата или да је толико био понет срдачном добродошлицом. Можда и јесте, не треба ту могућност сасвим искључити. Оно што је за домаће прилике можда интересантније је откуд новинарима таква информација? Да ли је она потекла из Вучићевог кабинета одакле је прослеђена подобним новинарима да мало распале машту овдашњим народним масама? Упадљива је чињеница да већ неко време одређене редакције имају привилегован приступ информацијама из политички интересантних полицијских истрага, а сада се, можда, спектар тих информација проширио и у сферу међународних односа.

Када смо већ код премијерових шапутања, у последње време су обављена барем још два разговора на највишем нивоу – са америчким подпредседником Џозефом Бајденом и немачком канцеларком Ангелом Меркел. Оно што је интересантно у разговору са америчким званичником је дилема коју је оштрим тоном (тако преносе овдашњи медији) премијер поставио – САД могу да бирају између нормалне Србије и Велике Албаније. Чини ми се, да су САД свој избор већ начиниле пре неких двадесетак година и да су сасвим јасно ставиле до знања да у сукобу на централном Балкану благонаклоно гледају на албанске интересе, нарочито када су они у колизији са српским интересима. Пошто је спомињање велике Албаније овде у вези са инцидентом на фудбалској утакмици Србија-Албанија који нема непосредне везе са Путиновом посетом и који је већ покренуо читаву лавину коментара нећемо на њега трошити превише речи.

И на крају, не треба да допустимо да нам утиске са параде покваре покушаји да се она и посета руског председника злоупотребе зарад стицања јефтиних политичких поена. Војска Србије ужива традиционално високо поверење међу српским грађанима које, надам се, неће бити помућено покушајима да се ова установа стави у погон дневнополитичких циљева.