Од „историјског Не“ до историјског пораза

Када сам писао претходни чланак о тзв. бриселским преговорима носио сам се идејом да назначим могуће политичке импликације осме рунде преговора (за оне који се слабије сећају то је она рунда на којој је Вучић рекао своје историјско Не), односно перспективе које је та рунда отварала. Поједини критичари су ми замерили да није донет прецизан и јасан закључак. То је делимично тачно и за то постоје барем два разлога – прво, нисам склон да када су информације нејасне и противречне па још прекривене наслагама полуинформација и обмана из њих извлачим неке далекосежније закључке; аутори који су склони оваквом приступу неретко у замршену мрежу информација учитавају сопствене жеље (или страховања) што води нереалном оцењивању појединих догађаја и личности; друго, вероватно сам се подсвесно надао да се дешавања која сам наслутио неће обистинити. 

Парадигма политичког деловања, и ове Владе као и претходних, јесте таква да је она готово и на нивоу теорије искључивала било какву другу могућност осим потписивања оваквог ''споразума''. Српска политичка елита у својој дубокој неспособности, везала је питање сопственог легитимитета за питање придруживања Европској унији. Та политичка нит може јасно да се прати од октобарских промена 2000. године до сада. За носиоце најважнијих политичких функција евроинтеграције нису само нада и залог властитог политичког опстанка већ су се, с временом и самоубеђивањем претворили у својеврсну политичку есхатологију. Не треба кривити политичаре за такво резоновање – питање њиховог политичког опстанка је везано за тај процес, јер изван и независно од њега они немају појма шта би могли да раде. И то уопште не треба да нас чуди – израсли у сенци снажнијих лидера као друга и трећа постава апаратчика они се у свом политичком животу, не рачунајући неколико последњих година узлета, нису бавили решавањем никаквих политичких проблема. Једном речју они мање више појма немају шта заправо треба да раде. И зато код наших политичара увек постоји само један кључни проблем – корупција, Косово, евроинтеграције, инфлација – свест о целини и паралелном току више процеса код њих у потпуности изостаје.

Преговарачки процес је од самог почетка био тако постављен да је Србија увек била страна која губи. Лествица српских интереса лагано је спуштана, тако да када је пре неки дан на насловници Блица освануо наслов Србија је добила све што је тражила то више није деловало као никакво нарочито постигнуће. У последњим рундама Србија је несумњиво, добровољно и са највишег места, одлучила да се самоукине на Косову и Метохији. Као што је запазио Војислав Коштуница: Ни НАТО агресија, ни велике западне силе нису могли да нам нанесу толико зла колико данас власти Србије наносе зла сопственом народу и сопственој земљи. Оно што није пошло за руком непријатељима Србије, да униште и укину српске институције на Косову, пошло је за руком актуелној власти. Читајући текст парафираног споразума који се појавио у медијима можемо да закључиво да је ово у потпуности тачно. Србија се не спомиње ни једном једином речју!

О Србима на Косову и Метохији садашње српске власти преговарају отприлике као Слободан Милошевић о босанскохерцеговачким Србима – са правом на потпуно покровитељство, али и свешћу да се разговара о људима којима се не председава, који су ипак део неког другог политичког организма. Ипак за разлику од дејтонских преговора који су били исходиште дуготрајних ратних напора Срба у Републици Српској и дуготрајног економског исцрпљивања СР Југославије у овим преговорима изгледа да се они о којима се разговара ништа нису питали. И што је још важније – као исходиште преговарачког процеса прихваћено је нешто што је мање од фактичког стања, мање од реалности о којој су нам толико проповедали последњих недеља (ако је било шта претходних недеља било паклено онда је то застрашујући медијски притисак на чула грађана Србије да се прихвати реалност).

У Бриселу је договорено формирање некакве заједнице српских општина, која би имала релативно широка овлашћења у оквирима Косова. Али, ко гарантује спровођење ових овлашћења? Предвиђа се некакав мониторинг (тачка 6), али само у оном делу где се говори о представничкој улози Српске заједнице при централним органима и остаје потпуно нејасно ко ће надгледати имплементацију овлашћења српске заједнице. Не треба сумњати да ће то вршити наши добри покровитељи из Европске уније. Надам се да ће ово и друга спорна места у ''споразуму'', који је јасан крах српске политике, наићи на жестоко и аргументовано оспоравање у предстојећој скупштинској дебати. Александар Вучић се недавно жалио како је немогуће без безбедносних гаранција постићи споразум са косовским Албанцима па можемо сасвим оправдано поставити питање где су те гаранције у овом парафираном нацрту споразума?

Драгомир Анђелковић пише: Ако је истина да је све оно што је српска страна тражила прихваћено, другим речима да се Приштина сложила да Срби имају засебну управу, засебну полицију, велике ингеренције у области судства и трајну забрану присуства такозваних оружаних снага Косова на северу, онда тај споразум у суштини за нас није лош. Насупрот томе, сматрам да је суштински лоше то што је Србија тражила тако безначајно мало. Председник Николић, какве ли ироније на Дан војске, наводи како Србија у овом тренутку није могла да дође до бољег решења а заправо је тачно да је боље стање, у погледу српских интереса, имала пре упуштања у овакве преговоре. Питам ли се како ће на овај споразум реаговати сви они који су у Вучићевом историјском Не видели врхунац патриотизма и спремности да се бескомпромисно бори за српске интересе? А то Не, сада се јасно види, било је заправо позив да се да било шта како би српска страна рекла Да.

Постоји сигурно и значајан број људи који ће бити задовољан оваквим споразумом. Пре свега ту је естаблишмент косовских Албанаца који је добио вероватно много више него што је очекивао. Ту је свакако и европска бирократија која је показала да зна да се позабави проблемима домородаца и један број Срба до крајности посвећен култу Европске уније. Србија изабрала будућност, пише славодобитно у уводнику Политике, Драган Бујошевић. И то је несумњиво тачно – свака одлука мање или више утиче на будуће стање. Али будућност није толико једнозначна, како покушавају да нас убеде приврженици пароле Европска унија нема алтернативу. Да ли ће овај споразум бити усвојен и у коликој мери ће се применити остаје да се види. Али чак и да се српски суверенитет и даље укида у духу овог споразума нема никаквог разлога да поверујемо да ће такав ток догађаја вечно трајати – политика је, а то би искусни посматрач попут Бујошевића требало да зна, често врло неизвесна ствар.

Има у овом тексту једно врло значајно запажање: Томиславу Николићу и Александру Вучићу ће тако остати лакши део посла, да увере део својих бирача да су урадили велико дело за спас Србије. То им неће бити нарочито тешко, јер истраживања показују да скоро 60 одсто симпатизера напредњака каже: „Вучић је у праву, шта год да уради”. У доба када се све већи број политичких одлука у Србији доноси у оквиру политбироа СНС-а (потпуно непарламентарним путем) тешко је поверовати да би се вољеном лидеру могла наметнути било каква политичка одговорност. Историјско Не постаће Историјско да и несумњиво највећи успех српске политике. И Мишковић ће обавезно добити још један месец притвора.

На крају, када се слегне прашина тријумфа с једне и разочарања с друге стране, шта преостаје? За патриоте најопаснија је летаргија и помиреност са најављеним стањем. Наратив о Косову који намеће тзв. елита, а који је мајсторски разобличио Никола Танасић, мора бити подвргнут упорном преиспитивању и оспоравању. Сећање је важан део политике, а наше сећање на ове догађаје треба да буде у духу једне обрнуте парафразе Черчилове крилатице – ако Србија и српски народ буду постојали још хиљаду година, они ће и тада моћи да кажу, били су то њихови најгори дани.