Скупштински топли зец и царево ново одело

Често се у нашој јавности могу чути  веома озбиљне критике на начин како се одвијају расправе у  Народној Скупштини. Оне се, често са пуно права, пореде са циркусом, ријалити програмима  и парадом неодмерености и излива најгрубљих личних увреда и острашћених партијских обрачуна. У свим релевантним истраживањима  која се баве угледом и утицајем наших јавних  установа и институција Народна скупштина се увек нађе на  изузетно ниском нивоу подршке. Али без обзира на ове познате чињенице деловање Народне скупштине готово непогрешиво показује, и поред  веома неразвијене политичке културе, стварни распоред  политичких снага и, пре свега, открива карактер владавине која је успостављена након протеклих парламентарних избора.

Расправа о експозеу  мандатара Александра Вучића се показала као непогрешиви  политички сеизмограф. Након  завршене маратонске седнице која је трајала готово три дана јасно се показало да је наш парламент само обична кулиса, или, боље речено, отворени подијум за једног човека који је демонстрирао апсолутну доминацију извршне власти над законодавном, а посланици његове владајуће већине само су били понизни статисти, чији је задатак био у томе да не дозволе да дође до иоле озбиљне  расправе  или да неко од посланика опозиције  угрози  неприкосновени и свезнајући положај њиховог великог вође.

Ова расправа је показала да се више и не крије отворена намера у грађењу култа вође који је овом приликом демонстрирао своју ауторитарност и нетрпељивост не прихватајући  основни постулат демократије и парламентаризма – слободни и критички дијалог.

Већину сувислих примедби које су се једва пробиле кроз цензуру председавајућег Парламента он је тумачио као израз мржње која је упућена лично њему. Зато је уследио низ изузетно грубих личних обрачуна са посланицима који су само покушали да укажу на низ недоследности у изложеном експозеу. А суштина  парламентаризма  и јесте у расправи и сучељавању различитих мишљења и ставова, што је ова скупштинска већина својим понашањем  потпуно негирала, следећи само јасно исказану намеру да кандидату за премијера омогући да на што арогантнији, бахатији и у неколико наврата веома приземан начин демонстрира своју апсолутну моћ.

Он својим наступом није настојао да понизи и најгрубље дисквалификује само представнике опозиционих партија (оних које то заиста јесу), већ је отворено делегитимисао и дезавуисао и посланике владајуће већине, сводећи их на послушничку гласачку масу, чији је једини задатак да што више истакне његову „ историјску“ и епохалну улогу у преумљењу и преображају Србије.

То је својеврсна демонстрација  политичког садизма, у коме нема места за поштовање елементарних принципа демократије, нити минимума пристојности.

Ђорђе Вукадиновић је у својој изјави листу „Данас“ најпрецизније  оценио рад и атмосферу у којој се одвијало ово заседање Скупштине. „Свакоме ко је и површно пратио претходних дана догађања у Скупштини Србије јасно је да се тамо гаји култ вође који  демонстрира бесконачна и егоманијачка излагања. Вучић се јуначи пред парламентом у којем седи већина његових  посланика, опозицији се не дозвољава чак ни право на реплику, док на галерији седе његови ботови, односно, запослени у београдским јавним предузећима и општинским управама који су ту доведени да се диве „царевом новом оделу“. Чува га председница парламента, преко сто посланика плус поменути ботови“.

Јасна је била намера у односу на представнике опозиционих партија да се током овог парламентарног заседања спроведе тактика њиховог провлачења кроз скупштинског „топлог зеца“, те тако у потпуности дезавуише, дисквалификује и обесмисли деловање опозиције у Парламенту. На тај начин би се рашчистио терен за несметано деловање скупштинске већине како би могла да спроводи епохалне намере и будуће, до сада невиђене подухвате свог неприкосновеног вође. А управо је  скупштинска већина увек (без обзира на рестриктивни скупштински пословник који је донела  Демократска странка) дужна да обезбеди основне услове за вођење демократске парламентарне расправе.

Ово заседање нам је послало јасну поруку да ће опозициони посланици и опозиционе странке бити ућуткивани и спутавани на најбескрупулозније начине, што је и на овој седници толико пута бескрупулозно демонстрирала председница Парламента Маја Гојковић. Она је свој задатак веома ревносно испунила.

Зато је и  врхунац лицемерства садржан у одговору Зоране Михајловић потпредседнице владе на питање како оцењује наступ опозиције. “Очекивала сам више. Више аргумента, конкретних критика, можда и које решење. Уместо озбиљне расправе о експозеу у коме је јасно представљен пут Србије и циљеви које треба испунити  видели смо само личну фрустрираност посланика премијером Вучићем, салве увреда на његов рачун“. Она свакако није приметила да није било ни елементарних могућности да неко предложи неко конкретно решење или упути критичку примедбу. Као што вероватно није приметила ни салве увреда, ниподаштавања и дисквалификација које је Александар Вучић непрестано упућивао посланицима из редова опозиције, служећи се при том њему тако познатом  радикалском реториком.

Вучић је још једном показао да не поштује институцију парламента, јер се према посланицима – и то не само посланицима опозиције – односио са неприкривеним презиром, ниподаштавањем и ароганцијом која не  приличи државном службенику, који би требало да буде државник, а не острашћени страначки активиста и апаратчик  који у својим  наступима цитира опскурне таблоиде који су у његовој отвореној служби. Али не само таблоди, већ и остали медији који су део његове медијске подршке. Они су показали до које мере може ићи подаништво и слугерањство у пропагирању једне политичке опције.

Недељник „Експрес“ је отишао корак даље  и у свом новом броју донео специјални додатак – целовит текст Вучићевог „историјског“ експозеа који треба да надахњује и будућа  поколења, јер се он може сматрати и као научни рад - како је је рекла једна од егзалтираних посланица владајуће већине.

Вредно је забележити и речи из уводника  уредника  овог прорежимског недељника  Бранка Миљуша: “А кад погледаш Србију, ко је данас спреман у њој да преузме ризик или бар делић ризика који је рецимо преузео сам премијер?“

Иван Радовановић, новинар овог листа открио нам је шта је  права суштина овог  експозеа: “И ако вас на крају занима о чему је овај наш причао шест сати, ево да вам кажем. Причао нам је о томе да не треба више да будемо племе и да треба државу да правимо. И узалуд је причао, све ми се чини“. Очигледно је да је „овај наш“ Александар Вучић та „историјска“ личност која треба да нас преведе из племенског уређења у уређену државу,  јер изгледа да у тумачењу ових напредњачких пропагандиста историја и почиње са њиховим неприкосновеним „државотворним“ вођом.

Ова  парламентарна расправа је коначно распршила и вештачки подстрекивану илузију о постојању тзв. грађанске опозиције оличене у председнику ЛДП Чедомиру Јовановићу и његовим посланицима. Управо су они пожњели највише похвала и благонаклоности великог вође за њихове, како је он то окарактерисао, конструктивне и добронамерне  дискусије. И поред  упорног и бесрамног нуђења ЛДП није успео да се угура у нову владу, што је довело до отвореног политичког и моралног  банкротства и суноврата  ове странке, без обзира што се они позивају на жарку жељу да заједно са премијером Вучићем учествују у „европеизацији и модернизацији Србије“. Представници ЛДП-а су у много наврата тврдили да је СНС преузео главне идеје њиховог програма, а политички аналитичар Зоран Пановић тврди да је решење за Србију да СНС постане велика проширена Либерално Демократска Партија. Али то се очигледно за сада неће десити (бар не јавно).

Александар Вучић се у својим дуготрајним и неодмереним скупштинским одговорима, поред осталог, обрушио на политичке аналитичаре, нарочито апострофирајући НСПМ, тврдећи да је Борис Тадић „куповао подршку“ овог угледног  и утицајног сајта. А да су се он или његови медијски  пропагандисти, ботови и спин мешетари бар мало потрудили да прелистају текстове који су објављивани на НСПМ за време владавине Бориса Тадића и ДС могли су се уверити да је управо на овом порталу објављивано мноштво текстова који су били најжешћа критика деловања ДС и начина владавине Бориса Тадића као председника (али је, с разлогом, критички указивано и на настајућу напредњачку „алтернативу“) .

Ништа од тога није било у фокусу њихове пажње, јер је једино важно било угуштити и морално дезавуисати сваки критички глас, јер – то је сада више него јасно –  владајућа странка и њен вођа не могу да прихвате основни постулат демократске политичке културе да критички дијалог и квалификована и слободна расправа чине основно језгро и смисао постојања парламентарног живота и његовог функционисања, а да је критичка јавност најважнији политички и демократски коректив за сваку власт.

Протекла расправа  о експозеу  мандатара Вучића само је показала да се више и не крију ауторитарне и антидемократске тенденције у политичком деловању владајуће странке, као и намера да се у потпуности пацификује деловање  Народне Скупштине, а да се посланици опозиције  маргинализују и тако спречи не само свака  могућност озбиљног критичког мишљења и дијалога, него и само постојање и функционисање опозиционих странака.