Malo sutra – ili „kratko uputstvo za glasače“

Možda vam to, ako pratite predizbornu kampanju i poruke, deluje gotovo nemoguće – ali biće života, politike i stranaka u Srbiji i nakon „istorijskog“ 11. maja. Već sam rekao i ponavljam – neće se nebo srušiti ako pobede „ovi“ – niti ćemo, kao pojedinci i narod, bog zna kako procvetati ukoliko pobede „oni“. I obrnuto. No, to nipošto ne znači da ovi izbori nisu važni. Naprotiv, vrlo su važni i zapravo važniji od većine drugih izbora iz prethodnih godina i meseci – za koje su nas takođe ubeđivali da su „biti ili ne biti“ i da posle toga, odnosno posle njihove pobede, sviće „bolji život“ i „novo sutra“.

To vam je, zapravo, samo još jedna varijacija na temu stare priče o babi (ili čobanu) i vuku. Previše i prečesto animirano, pritiskano i plašeno biračko telo u jednom trenutku može prestati da reaguje onako kako to od njega očekuju naši politički pastiri koji („još samo ovaj put“) ovih dana širom Srbije „daju reč“ i „traže poverenje“. Ne, zbilja nimalo ne podržavam predlog jednog kolege „metereologa“, koji za 11. maj predviđa lepo vreme i preporučuje kolektivni „odlazak na izlet“, ali moram reći da potpuno razumem one koji će ga poslušati, i kojima je već „pun kufer“ ovog neprestanog političkog zamlaćivanja. A to naročito važi za ojađeno, doslovno opljačkano i poniženo srpsko selo.

Apsolutno sam siguran da u odnosu na srpskog/vojvođanskog seljaka nijedan društveni sloj u Srbiji, kao ni u eks-jugoslovenskom okruženju, nije platio veću cenu tranzicije, i to kako svojevremenog nacionalnog junačenja, tako i ovog potonjeg „reformskog“ puzanja pred stranim interesima i domaćim tajkunima. A sada će ti višestruko izvarani i ojađeni seljaci, uostalom slično kao i radnici, učitelji i službenici, ponovo slušati bajke o medu i mleku koje samo što nam nije poteklo. No, to je već jedna druga, velika i tugaljiva tema, ali, rekoh, čisto da „uđe u zapisnik“.

Razumem, dakle, sve one razočarane i generalno ogorčene na politiku i političare, ali moram reći da bojkot nije rešenje – kao što, takođe, ne vredi snevati ni o nekoj „skroz novoj“, „poštenoj“, pravoj“ itd. političkoj opciji za koju bi konačno vredelo glasati puna srca. Stranke su komplikovane i skupe igračke i dok se neka nova ne postavi u pogon potrebno je dosta vremena i mnooogo para – a dok se sve to ne stekne i sakupi možda će se i ti „novi“ već iskvariti i početi da liče na ove stare. Dakle, to nam je, što nam je. Moraćemo da se zadovoljimo ovim što nam je na raspolaganju i da biramo ne one „najbolje“, već one „malo manje loše“.

A to da su „svi oni isti“ ipak nije baš sasvim tačno – iako priznajem da ponekad jedni na druge zasta veoma mnogo liče. Nije tačno, barem isto onoliko koliko nije tačno ni za „sve žene“, „sve Srbe“, „sve Hrvate“, „sve novinare“... No, u svakom slučaju, ako imate problema sa opredeljivanjem, evo jednog, polu-šaljivog (u svakoj šali – malo šale) „uputstva za glasanje“, koje bi vam trebalo pomoći da „prelomite pametno“ u tu, već sada istorijsku, post-đurđevdansku nedelju 11. maja.

Dakle, ukratko – ako se stidite saradnje s Hagom, glasajte za radikale i malo za DSS. Ako se stidite Koštunice, zaokružite LDP. Ako mnogo volite Evropu, glasajte za DS. Ako mrzite Ameriku i NATO, glasajte za DSS-NS, socijaliste i radikale. Ako mrzite Rusiju, glasajte za LDP, G17 i pomalo za DS. Ako Rusiju, pak, volite, onda glasajte za radikale, DSS, SRS, SPS – a malčice i za DS. Ako možete i sa Čankom i sa Čedom, i sa Dačićem i sa Koštunicom – glasajte za DS. Ako volite sa Veljom i možete sa radikalima, onda glasajte za DSS. Ako verujete da su Kosovo i Evropa “paralelni procesi” bez uzajamnog uticaja, vi ste za DS. Ako ste za Kosovo u Srbiji, ali tako da vas ništa ne košta i ne boli, onda ste takođe za DS. Ako ste za EU, ali pod uslovom da nam prethodno vrati Kosovo, izvine se i prizna grešku, onda ste sto posto za DSS. Ako mislite da je Nenad Čanak separatista koji želi da odvoji Vojvodinu od Srbije, onda ste podjednako za DSS i SRS. Ako mislite da je “Koštunica doktor Vojislav” najveće zlo u Srbiji, onda ste sigurno za Nenada Čanka, za LDP, a malo i za DS. Ako verujete da Koštunica stoji iza Đinđićevog ubistva, sto posto ste za Čedu. Ako mislite da je Vojislav Šešelj srpski junak, sto posto ste za SRS. Ako mislite da je posle 2000. godine u Srbiji vođena ispravna ekonomska politika, onda glasajte za G17. Ako mislite da je sada gore nego za vreme Miloševića, glasajte za SPS… I tako redom.

Treba li vam još pomoći, ili je ovo bilo dovoljno da se oni neopredeljeni opredele (a opredeljeni možda pokolebaju)? A ukoliko vam, kojim slučajem, ovi “saveti” deluju protivrečno, haotično i od slučaja do slučaja daju različite rezultate – potpuno ste u pravu. Ali to je, nažalost, tako, to vam je naša politička scena i tu vam/nam zaista niko ne može pomoći.

A ja? Hoćete da pitate – za koga ću i na osnovu čega ću ja glasati? A pa, ja sam analitičar, ne moram uopšte ni da glasam. Štaviše, možda čak ne bi ni trebalo – baš kao što svoje političke stavove, iako se to slabo poštuje, ne bi trebalo da eksponiraju ni sudije, vojnici, policajci... Analitičke muke traju dok traje kampanja, a završavaju se sa danom izbora i objave rezultata glasanja – kada će vam svi analitičari reći da su „upravo takav ishod i očekivali“, a svi političari, opet, izjaviti kako su „vrlo zadovoljni postignutim rezultatom“.

U svakom slučaju, sad sasvim ozbiljno, priznajem da vam nipošto ne bih rado bio u koži ovog 11. maja.