Liberalizam je anti-egalitarizam

Liberalna demokratija je lice koje vladajuće klase pokazuju kada se ne plaše,

fašizam je ono lice koje one pokazuju kada se plaše

(Markuze, Kontrarevolucija i revolt)

Moram da pri znam da sam komentar Rastislava Dinića shvatio u neku ruku kao svoj neuspeh, a ne samo njegov. Naime, žalosti me činjenica da na prošlogodišnjim Filozofskim susretima, na kojima smo zajedno diskutovali, kolega Dinić ništa nije naučio o liberalizmu. A imao je prilike da o toj stvari tamo sazna nešto više od vlastitih slobodnih asocijacija kojima nas je zasuo u svom tekstu. Pošto smo na tom skupu dosta raspravljali o liberalizmu i socijalizmu, a Dinić je verovatno pokušao da se, pišući ovaj tekst, toga priseti, vremenska distanca je uradila svoje – u njegovoj svesti, kao što ćemo kasnije videti, došlo je do konfuzije ova dva pojma. Pa je liberalizam postao sve „osim“ onoga oko čega se slažu ne samo kritičari liberalizma (to za Dinića, naravno, nije nikakav argument), već i sami njegovi zastupnici. Po njemu, liberalizam je skoro isto što i socijalizam. Ali, nemojmo gubiti nadu, možda će mu posle ovog odgovara neke stvari biti jasnije. Odgovor je nešto duži, jer sam morao ući malo podrobnije u neke pojmove i probleme koji u prethodnom tekstu nisu bili u prvom planu, a sada traže razjašnjenje.

O (raz)umu i liberalizmu/fašizmu

Moram na početku da pohvalim Dinićevo zalaganje za teoriju koja je, naravno, nešto više od „čitanja dnevnih novina“. A naročito njegovo pozivanje na Hegela u tom kontekstu. Ali, nažalost, izgleda da je Hegelova misao, koju je Dinić verovatno iskopao iz nekih dnevnih novina, sve što zna o njemu. Naime, spominjući totalnu (fašističku) i minimalnu (liberalnu) državu, on kaže da se ovi koncepti „međusobno isključuju“, a da ih ja mešam protivno „logičkim principima“. Da je pažljivije čitao moj tekst, video bi da sam rekao da liberalizam gleda na državu kao na „minimalnu“ (znači prisutni su znaci navoda). A ova razlika je bitna. Jer, za liberalizam je država minimalna u pogledu njenih socijalnih funkcija, npr. distributivne uloge države u domenu bogatstva (oko toga se slažu, koliko znam, svi liberali; ako se neko ne slaže, onda i nije liberal u pravom smislu). Ali, ona je, ako tako mogu reći, izuzetno maksimalna u pogledu svog pravnog i policijskog, jednom rečju, represivnog aparata, koji štiti osnovno liberalno načelo, privatnu svojinu i njeno nesmetano uvećavanje. To je istorijsko iskustvo država koje se u najvišem smislu mogu smatrati liberalnim, SAD i Velike Britanije. Ova činjenica već ukazuje na bliskost liberalne i fašističke države. U jednom delu socijalne teorije, do koje inače Dinić toliko drži, a koju u stvari ne poznaje, iscrpno se analizira idejni i istorijski prelaz liberalizma u fašizam. Ali, to nije ovde najvažnije. Žalosnije od ovog nerazumevanja onoga što kritikuje je njegovo robovanje „logičkim principima“ na kojima se zasniva razumsko „mišljenje“, još više, razmetanje tim neznanjem kao vrhuncem mudrosti. Kao i njegov tupavi prezir prema dijalektici. Tu sigurno ne bi mogao imati Hegela za podršku. Jer, Hegel je isticao suštinsku razliku razuma (formalne logike) i uma (dijalektike), a ovo poslednje je temelj filozofije. Tako je prezir prema dijalektici zapravo prezir prema filozofiji. Pitamo se onda kakvu filozofiju je Dinić studirao na svom fakultetu. Hegelovu sigurno ne. Ali, što kažu stari Latini, ponavljanje je majka znanja. Pa pogledajmo onda šta kaže Hegel o tim stvarima: „Shvatanje da dijalektika sačinjava samu prirodu mišljenja, da mišljenje kao razum mora pasti u negaciju samog sebe, u protivrečnost, sačinjava ono što je glavno u logici“; „Prevazilazeći tako ili nadvišavajući apstraktni razum, ona (ideja - prim. M.K.) je večiti um; ona je dijalektika, koja, razumevajući je ponova, uzdiže sferu razumskog i razlike iznad njene ograničene prirode i privida nezavisnosti njenih proizvoda i vraća je njenome jedinstvu“; „Dogmatizam razumske metafizike sastoji se u tome zadržavanju jednostranih misaonih odredaba u njihovoj izolovanosti, čemu naprotiv dijalektička filozofija ima totalitet za svoj princip, i prevazilazi jednostranih apstraktnih razumskih odredaba...Ove, kao misaone odredbe, važe kao nešto utvrđeno, čak kao nešto apsolutno utvrđeno. Smatramo ih razdvojenim beskrajnom provalijom, tako da odredbe, koje stoje jedna prema drugoj, ne mogu se nikako jedna drugoj približiti niti mogu jedna drugu dostići. Sva borba uma sastoji se u tome da ovo, što je razum utvrdio, nadvlada i prevaziđe“; „Običnoj (tj. čulno-razumskoj) svesti predstavljaju se predmeti, koje saznaje, u njihovoj pojedinačnosti kao nezavisni i kao da na sebi samima počivaju, i ako se oni međusobno odnose i jedni druge uslovljavaju, onda se smatra da ova međusobna zavisnost predmeta dolazi predmetima kao spolja a ne kao nešto što pripada samoj njihovoj suštini“; „U filozofiji se nije nikad ni o čemu drugom nije radilo već o saznanju ideje, i u osnovi svega što zaslužuje ime filozofije stoji svest o apsolutnom jedinstvu onoga što razum može videti kao iseckano“ (1). Ernst Bloh, vrsni poznavalac i tumač Hegela, bio je još direktniji: „Glupan nikada ne primijeti, da sve ima dvije strane. On radi s drevnim predstavama, s jednostavnima, jednoličnima, pri kojima se može odmarati, i u kojima se ništa ne događa. A kad bi jednu misao mislio do kraja, onda bi primijetio, da se u mišljenju događa sukob, da se uzdižu prigovori, koji ga obogaćuju i sadržajno pokreću. A nije uvijek A, mora se reći i B, međutim, upravo dosljednost daje B kao suprotnost“ (2)

Dakle, da se Dinić uzdigao do stanovišta filozofije/dijalektike/uma/celine, a ne da se glupavo držao svoje obične svesti („zdravog“ razuma) i time se okolo hvalisao, uvideo bi da je suprotnost između liberalizam i fašizma samo prividna, da te pojave nisu „razdvojene beskrajnom provalijom“. Naročito da preokretanje prve u drugu ne dolazi „spolja“ (iz nekakvih mojih „slobodnih asocijacija“), već da pripada samoj suštini ove prve pojave. Naime, to preokretanje nije, nažalost, moja fantazmagorija; ono je surova istorijska stvarnost koja se desila 30-tih godina prošlog veka, nastavila u neofašističkim metodama američkog imperijalizma nakon II Svetskog rata, sve do danas, divljanjem ovog imperijalizma po Iraku, Avganistanu, Balkanu itd. Kad god su interesi svetog liberalnog načela, Njegovog Veličanstva Kapitala, bili ozbiljno ugroženi, dolazilo je do skidanja „demokratske“ maske i neposredno terorističkih oblika razračunavanja sa opozicijom, na unutrašnjem i spoljašnjem planu. Stoga je Dinić donekle u pravu kada „moju“ verziju liberalizma predstavlja kao čudovište - zaista je reč o jednom čudovišnom društvenom projektu koji opstaje već stotinama godina i hrani se radom i krvlju miliona bezimenih i masakriranih ljudi. Najsažetije je tu janusovsku prirodu kapitalizma prikazao Markuze, pozivajući se na Đulijanija: „Liberalna demokratija je lice koje vladajuće klase pokazuju kada se ne plaše, - fašizam je ono lice koje one pokazuju kada se plaše“ (3). O svemu tome, liberalizmu, fašizmu, socijal-darvinizmu, i njihovim unutrašnjim vezama, Dinić može pročitati kod Marksa, Lukača, Markuzea i ostalih levo orijentisanih teoretičara, a primeri koji potvrđuju te veze stižu i iz tabora samih liberala. Ako je Dinić spreman da pogleda tu literaturu, stojim mu na raspolaganju. U njoj će naći i nadahnuta pisma Vinstona Čerčila, starog dobrog konzervativnog liberala, Musoliniju i Hitleru, u kojima veliča njihovu borbu protiv komunizma. Ili potvrdu da je Hitler, iz istih razloga, imao ugled u visokim krugovima američkog društva. Jedan iz tih otmenih krugova, Henri Ford, radio je intenzivno na projektu eugenike, pre nego što su ga nacisti temeljnije isprobali u svojoj praksi. Dinić me je, između ostalog, optužio da se o liberalizmu informišem samo preko novina. Ne znam koje mi knjige domaćih liberalnih teoretičara on preporučuje, ali znam da se jedna teorijski vrlo aktivna grupa pravovernih liberala kod nas bavi veličanjem Pinočea, Buša, Draže Mihajlovića itd. Na njihovom sajtu može naći i prevode tekstova nekih vodećih liberalnih dama, Ejn Rend i Margaret Tačer, u kojima ima svega osim isticanja socijalne pravde ili egalitarizma, koje Dinić, videćemo kasnije, krijumčari u sam liberalizam. Da zaključim ovu stvar, zaista bih voleo da me Dinić uputi na „pravu“ literaturu. Nadam se samo da nije reč o „teorijskim“ brošurama i pamfletima pokupljenim po instant-kursevima nekih domaćih, liberalno orijentisanih, nevladinih organizacija.

Naša liberalna stvarnost

Preći ću sada na neke konkretnije teme. Za Dinića naša društvena stvarnost, koja je obeležena diktatom „liberalnih reformi“, a naročito liberalna ideologija, nemaju izgleda nikakve veze sa „mahnitim raslojavanjem društva“, „suludom trkom za materijalnim dobrima“, „arenom u kojoj se odvija borba za opstanak“. Pošto sam korektan prema Diniću, uzimam ovde samo ono što je sam izvukao iz mog teksta. Za njega, tu je reč o „izanđalim stereotipima“ i „otrcanim frazama“. Na njegovu žalost, o ovim stvarima ne govorim samo ja, već to uveliko rade i oni protiv kojih verovatno nema ništa protiv. Ne znam u kom svetu on živi, ali da je bar malo pročitao novine ili prošarao po Internetu, video bi da o rastućem socijalnom raslojavanju u zemljama u “tranziciji”, a posebno kod nas, govore mnogi, od sociologa-istraživača koji sa levicom nemaju ama baš nikakve veze, preko Božidara Đelića (za koga je to valjda očigledno), do Svetske banke (koju, po mojim poslednjim informacijama, još nisu preuzele radikalno leve grupe) (4). Što se tiče preostala dve “fraze”, pogledajmo samo šta se kaže u programu naše vodeće liberalne partije: “Srbija se danas nalazi u trci (svi kurzivi – M.K.) sa pola sveta koji pokušava da stigne onu drugu polovinu u sreći, blagostanju i prosperitetu”; “Srpsko društvo mora da napravi kopernikanski obrt, a zatim da se duplo brže razvija od ostalih, kako bi uopšte opstalo u velikoj i brzoj svetskoj igri” (5). Ovome moram da dodam i opscenu SMS-poruku koja mi je stigla, u toku predizborne ćutnje, na dan održavanja drugog kruga predsedničkih izbora: “From: ‘DoPobede' - Ti se pitaš! Hoćeš mir, posao, putovanja, Evropu, ceo svet? Nemoj da ti drugi kroje sudbinu! 3. februar, pravi dan za pravu odluku! Zaokruži 2! Pobeđujemo zajedno!”. Ako ovo nisu drastični primeri onog imperativa brzine, borbe za opstanak, na kraju, logike “hoćeš sve i hoćeš odmah?” - “mi ćemo ti to omogućiti!”, onda ništa nije. I jasno je da je ovde reč (samo) o materijalnim dobrima. Duhovna dobra ne podležu ovakvoj logici, za njih važe neki drugi kriterijumi. Životni standard, sveden isključivo na raspolaganje potrošnom robom, postaje standard života. O takvom životu je reč u militantnoj paroli “Život je zakon!”. Čitav svet se doživljava kao arena u kojoj se države i nacije nadmeću oko opstanka, a takva borba neminovno zahvata i unutrašnji društveni plan. Oni koji tu borbu ne žele da prihvate ili ne mogu da izdrže postaju “gubitnici”. Spomenimo na kraju da već nekoliko godina naša država, odnosno njena Nacionalna služba za zapošljavanje (poznatija kao “Biro rada”), nema aktivnu ulogu u zapošljavanju. Briga za to prebačena je na pojedinca, koji mora da se snalazi kako zna i ume. To je, naravno, deo procesa liberalne “deregulacije”. Jedino što pomenuta služba na tom planu radi je što organizuje instant-kurs pod patetičnim nazivom “Aktivno traženje posla”. Ko je imao prilike da ga pohađa mogao je da vidi kako izgleda ulazak u današnji svet rada. U sećanju mi se urezao deo izlaganja “instruktora” u kome je on naglašavao da je najvažnije da što brže stignemo do informacije o poslu, bez obzira na način, kako nas neko “drugi” ne bi preduhitrio. Osetio sam mučninu dok je to govorio - taj “drugi” mogao je da bude neko od prisutnih, koji se nalazi u istom, a možda i gorem, socijalnom položaju nego ja! To je ta tako hvaljena i slavljena “konkurencija” među radnom snagom! To je taj život koji je zakon! Još jednom se pokazalo da kapitalizam ne zna za solidarnost. Što pre raskrstimo sa tom “iluzijom”, biće bolje za nas, bićemo “konkurentniji” na “tržištu rada”. Socijalni darvinizam ne moramo da tražimo po liberalno orijentisanim knjigama koje govore o “objektu liberalizmu”, na način na koji bi Dinić želeo. Tamo ga uostalom ne možemo naći. U njima sve vrvi od “slobode”, “jednakosti šansi”, “uspehu vrednih i sposobnih” itd (6). To za Dinića nisu “izanđali stereotipi“ i „otrcane fraze”, već sama društvena stvarnost. Nažalost, mi u njoj ne živimo; naša stvarnost prožeta je prinudom borbe za opstanak, u kojoj nikako ne postoji jednakost životnih šansi, niti garantovan uspeh vrednih i sposobnih ljudi. Smiraj borbe za opstanak, iskorak iz “carstva nužnosti” u “carstvo slobode”, moguće je samo u jednom sasvim drugačijem sklopu društvenih odnosa, u socijalizmu/komunizmu. Preduslov za to je, naravno, socijalistička revolucija.

“Liberalni egalitarizam”?!

Pošto je u jednom dahu odbacio sve ove teze kao “besmislene”, Dinić se posvetio svom glavnom zadatku, pokušaju davanja nekakvog dubljeg smisla vodećoj paroli naših liberala. Ne znam da li je reč o partijskom zadatku; ali, to nije važno. Na početku tog dela teksta Dinić opet srlja u svoj bornirani razum, pronalazeći “logičku nesuvislost” u mom stavu da život u vizijama naših liberala “nema drugu vrednost sem da bude sredstvo za preživljavanje”. Iako nisam najbolje razumeo njegov “argument” (valjda mi nedostaje razuma), oni obavešteniji će, naravno, primetiti da sam tu imao u vidu ono poznato mesto kod Marksa. Pišući o otuđenom radu (životu), Marks kaže: “Jer, prvo, čovjeku se rad, životna djelatnost, sam proizvodni život pojavljuje samo kao sredstvo za zadovoljenje jedne potrebe, potrebe održanja fizičke egzistencije…Sam život pojavljuje se samo kao sredstvo za život…Otuđeni rad okreće odnos tako, da čovjek upravo zato što je svjesno biće, čini svoju životnu djelatnost, svoju suštinu samo sredstvom svoje egzistencije” (7). Diniću ponovo izmiče lucidna dijalektika, ovog puta misli koja odražava dijalektičko preokretanje cilja i sredstva u “građanskom” društvu. U svakom slučaju, treba pohvaliti njegov herojski pokušaj da parolu “Život je zakon!” predstavi kao oličenje “duboko egalitarijanskog duha”. Za to treba imati viška hrabrosti, da ne kažemo ludosti. Najvrednije u Dinićevom tekstu je upravo ovaj pokušaj, tu on napušta uobičajeno razdvajanje liberalizma i socijalizma, iskušavajući njegovu granicu, dakle, na momenat napuštajući onaj razum koga se sve vreme držao.

Ja, lično, moram da priznam da, uprkos dugom prekopavanju po (nus)produktima naših liberala, nisam uspeo da, u vezi sa ovim sloganom, nađem nikakav dublji smisao osim onog koji sam već naveo. U kome se sve svodi na isprazni aktivizam, pseudo-subverzivnu delatnost u kojoj bunt prikriva vlastitu suprotnost, notorni konformizam sa vladajućim globalnim društvenim i političkim poretkom. Recimo, u “Povelji slobode” koju ova grupacija izgleda zamišlja kao noseći akt svoje (kontra)revolucije život se spominje u prvoj i poslednjoj tački. Tako se kaže: “Slobodni smo da živimo kako želimo, obavezni da štitimo život”; “Slobodni smo za život bez granica, odgovorni pred društvom koje nam to omogućuje”. Prva poruka kaže da smo “obavezni da štitimo život”. Ali, koji i kakav život? Pa, verovatno onaj iz prvog dela te poruke, život koji sami želimo, kao suvereni i slobodni pojedinci u čiju (samo)volju ne sme niko da zadire. To je jedino što mogu da rekonstruišem na osnovu te poruke. Druga kaže da smo “odgovorni” samo “pred društvom koje nam omogućuje” “život bez granica”. Ali, kakav je to život bez granica? Pa, onaj u kome je caruje samo život, dakle samoživost. Samo pred takvim društvenim životom smo odgovorni, pred ostalim nismo, i čak ne treba da budemo. Prema takvom treba da budemo neodgovorni. I to vidimo u praksi naših liberala; oni zaista stoje na nivou svojih “principa”. Manite se “granica” koje se nameću našoj samoživoj slobodi, kakve državne granice, nacionalna tradicija, briga za “gubitnike” koji ionako glasaju za partije koje treba zabraniti (tako stoji u samom programu LDP-a). Sve to treba odbaciti, srušiti, jer se “Srbiji žuri”, “život ne može da čeka”, moramo da budemo “duplo brži” kako bismo “opstalo u velikoj i brzoj svetskoj igri” (koja, ako se uopšte može govoriti o igri, podseća isključivo na one kompjuterske “pucačine”). Pustite tlapnje o međunarodnom pravu, državnoj teritoriji, “lažnom” nacionalnom ponosu i sličnom - sve su to samo prepreke na putu “slobode”. Jedino što je važno su život i zadovoljstvo nas samih kao apsolutnih pojedinaca, u čiju volju ne sme niko drugi da se meša. I sve ovo samo po sebi nije sporno. To su zaista liberalna načela (već spomenuta Ejn Rend tako piše knjigu pod nazivom “Vrlina sebičnosti”).

Sporno je, međutim, kada Dinić u tome nalazi mogućnost za neki sasvim suprotan sadržaj, očigledno jedino posredstvom vlastitih slobodnih asocijacija. Kada u liberalizmu pronalazi mogućnost “supstancijalne ideje ljudskog dobra”, a samo jednu rečenicu ranije spominje životni plan koji se vodi “sopstvenom idejom dobra”. Ova tanana ambivalencija Diniću promiče - ona mu omogućava da u liberalizam uklopi i “brigu za bližnje”, “dobrotvorni rad”, “borbu za pravdu”. Kada sam čitao ove redove, pomislih da Dinić nesvesno ponavlja Marksovu ideju komunističkog društva u kome živi “totalan čovek”, koji ceo dan provodi u kreativnim i humanim aktivnostima. Naravno, ideja dobra nekog pojedinca može biti istovremeno i supstancijalna ideja dobra. Ali, ključna stvar kod liberalizma je da on svesno odbacuje ovu supstancijalnu ideju dobra; jedino što je kod njega supstancijalno je zapravo ono formalno, to da svaki pojedinac ima suvereno pravo da živi kako želi. Poseban sadržaj toga života određuje on sam, i niko ne sme da se upliće u taj izbor. Svako ima to neograničeno pravo da sledi vlastiti interes, a o celini svih tih delatnosti se već brine neka “nevidljiva ruka”. Nema nikakvog supstancijalnog dobra kojem bi trebalo da bude podređena neka moja vlastita ideja dobra u slučaju da je ova u suprotnosti sa njim. Znači, ja zaista imam pravo da se brinem o drugima, recimo siromašnima, ali ne i dužnost; ja mogu da budem slobodan čak i ako drugi nisu slobodni, to je već njihov problem. Ja mogu da se bavim svim onim divnim delatnostima koje spominje Dinić, ali ne moram, i niko i ništa me u tome ne može sprečiti. Ako su svi egoisti, nema principijelnog spora - to je njihov vlastiti izbor. Svako radi u skladu sa svojim sposobnostima i interesima, i snosi posledice tog rada. Sasvim drugačije je u socijalizmu/komunizmu. Ja ne samo da imam pravo, već i dužnost da pomažem drugima, da budem solidaran sa njima. Ja ne mogu da budem slobodan ako drugi nisu slobodni. Postoji jedna supstancijalna ideja dobra kojoj moram podrediti svoj vlastiti interes. To je ono opšte, celina, totalitet; kako reče Aksel Honet, liberalizam je “afekt protiv totaliteta”. Za liberalizam je svaki totalitet koji se protivi našem privatnom interesu “totalitaran”, on nam nameće neke dužnosti mimo prava kojima treba jedino da se bavimo. Kada Dinić spominje “arbitrarno proklamovane kolektivističke ciljeve”, on ponavlja ovaj afekt, iznoseći zapravo jedan pleonazam - za liberale je svaki kolektivan cilj (oni kažu “kolektivistički”) arbitraran, pošto se kolektivno, po njima, nalazi izvan horizonta njihovog interesa. Ono je provala onog “nevidljivog” opšteg u vidljivi svet pojedinačnog, i uvek deluje za njih kao proizvoljnost, slučajnost, stihija. Jedina nužnost su njihovi pojedinačni interesi kojih su neposredno svesni. To što su oni istinski proizvoljni, obični hirovi koji su nametnuti iz stihijne društvene celine, a pojedincu se čine kao vrhunac njegove slobode, naravno, ovima je nepoznato. Tamo gde oni misle da žive svoju slobodu, oni zapravo izvršavaju naloge tržišta, Kapitala.

Zato je ono Dinićevo razlikovanje između “by the self” i “for the self” koje on slavodobitno ističe kao mesto mog “neznanja” prekratko, ono uopšte ne spasava liberalizam od egoizma. Naprotiv, čak potvrđuje liberalni egoizam na višem nivou, u kome on dobija direktno opsceni oblik. Jer, kada se, recimo, kapitalista bavi “brigom o bližnjima”, “dobrotvornim radom”, “borbom za pravdom”, svim onim tako divnim “humanitarnim” aktivnostima, to nikako ne svedoči o njegovoj iskrenoj borbi za opšti interes. Jer, da je ovakva borba zaista na delu, on bi pre svega morao da samoukine svoj povlašćeni društveni položaj koji je krajnji temelj postojeće bede i nepravde, ili bar da ne pruža otpor onima koji to pokušavaju. U istoriji kapitalizma se to nikada nije desilo, revolucionarne mase su uvek morale da koriste silu kako bi sprovele pravdu. Znači, “humanitarna” aktivnost u svetu koji perpetuira mizeran položaj onih kojima treba takva “pomoć” je vrhunac moralne hipokrizije. Ona samo treba da tu i tamo ispravi drastične nehumane posledice postojećeg sistema, pre svega, da stvori privid kako se nešto radi na tom planu, i kako tobože svet od katastrofe spasavaju upravo oni koji su ga doveli u takvo stanje. Tako oni mogu da prikriju svoju pravu društvenu delatnost, a to je nezajažljiva pomama za profitom koja izaziva nesreće svuda oko sebe. Njihovo “for the other” je u funkciji “for the self”, njihovo dokono bavljenje “humanitarnim” radom je samo još jedan egoistički interes, kojim oni postižu istovremeno dve stvari, čuvaju bazični poredak u kome imaju privilegovani položaj, i peru vlastitu nehumanu delatnost, predstavljajući se sebi i drugima kao “dobrotvori”. Već je Kant pravio važno razlikovanje između radnje koja samo u svojim posledicama ima moralni (univerzalni) karakter, i one koja je takva i u svojim razlozima. Samo je druga istinski moralna, dok je prva u moralnom pogledu lažna, licemerna. Egoizam, protivno Dinićevim željama, ostaje temeljno načelo liberalizma. Svaki pojedinac ima pravo da se bori za svoj privatan interes, on nema dužnost da se bori za opšti interes. Oni koji se bore za opšti interes su kontingentna pojava u takvom poretku, oni imaju pravo na to, ali ne smeju u toj borbi da zadiru u egoistične privatne interese onih drugih. Znači, egalitarizam je dozvoljen u sasvim posebnom obliku, samo kao poza koja zapravo treba da obmane obespravljene i još više učvrsti postojeću nepravdu, tako što pomalo ispravlja njene pojavne oblike, ne dovodeći u pitanje njen temeljni društveni uzrok. Sa stanovišta liberalizma nemoguće je kritikovati egoizam, čak i kada su svi egoisti. Sa stanovišta liberalizma, egalitarizam je samo slučajna i sporedna stvar. Ako ga ima, još bolje, ako ga nema, nikom ništa. U socijalizmu/komunizmu je obrnuto, svaki pojedinac se, pre svega, brine o opštem interesu, i to je njegova osnovna dužnost, ne samo pravo. Ako taj interes protivreči mom privatnom interesu, ovaj drugi mora da mu bude podređen. Što je najvažnije, socijalizam/komunizam otklanja društvenu osnovu egoizma, on razgrađuje suvereno pravo privatnog vlasništva koje je sama osnova, ali i granica, liberalizma. Sa stanovišta socijalizma se uvek mogu kritikovati egoistične pojave, jer odstupaju od njegovog egalitarističkog ideala. U liberalizmu nema takvog ideala, pa je odsustvo egalitarizma pojava preko koje se sasvim “normalno” može preći. Kada je socijalizam propadao, mase su se pozivale na raskorak između socijalističkih ideala i socijalističke stvarnosti. Kada liberalizam propada, mase se pozivaju upravo na te ideale, na njihovo potpuno odsustvo iz stvarnog društvenog života, a ne samo na nesaglasnost postojećih ideala (kojih u liberalizmu i nema u pravom smislu) i postojeće stvarnosti. Obrni-okreni, ideja socijalizma ne može se izbeći. Ona je krajnje ispunjenje egalitarističkih ideala koji su pokretali revolucije kroz istoriju i omogućavale njen napredak. Zato Marks može da kaže: “Protiv manifestacija ideje socijalizma i radničkog bunta možete izvesti topove, ali protiv ideje socijalizma ne možete uraditi ništa”.

Sve u svemu, kod Dinića smo, umesto mojih “nejasnih i nepreciznih pojmova”, “proizvoljnog zaključivanja”, “olakih i neutemeljenih generalizacija”, dobili jedan vrlo “jasan” i “precizan” pojam, oko koga se vrti glavnina njegovog komentara - “liberalni egalitarizam”, bolje rečeno “liberalni socijalizam”. Dobili smo jedno eterično, ali fantazmagorično biće u kome je sve tako lepo usklađeno, i privatni i opšti interes, i briga za sebe i briga za druge, i tako redom. Možda postoje čak i “liberalni komunisti” - Slavoj Žižek, na primer, tako naziva Bila Gejtsa i DŽordža Soroša. Ali, ovde je, naravno, reč o poznatoj Žižekovoj ironiji. Kao što smo već spomenuli, dok se u prvoj polovini dana bave uvećanjem svoga kapitala, drugu polovinu posvećuju odvajanjem jednog manjeg dela tog kapitala u “humanitarne svrhe” (to je možda onaj dobrotvorni rad koji Dinić spominje) . I tako peru svoju nečistu savest. Soroš čak u zadnje vreme piše bestselere protiv neoliberalnog kapitalizma, i tako još više uvećava svoj kapital unutar istog tog kapitalizma.

Program LDP-a

Ali, mnogo grotesknije od ovih na brzinu sklepanih ideoloških skalamerija je njihovo bilo kakvo dovođenje u vezu sa LDP-om. Čak i da je Dinić zaista u pravu, da onaj slogan pršti od “egalitarijanskog duha”, jasno je da je LDP poslednja adresa na koju bi on mogao da se obrati za tu stvar. On je, što budi nadu, pomalo trezven, pa na kraju dozvoljava da “sa svima onima koji iza tog slogana stoje” ne mora nužno biti “sve u redu”; “o tome se već da raspravljati, i oni koji se pozivaju na liberalizam mogu se ponašati kao rasisti, ali to…je onda ogrešenje o sopstvena načela”. Ovaj plamičak Dinićeve (samo)svesti u pogledu LDP-a treba podržati. Sa LDP-om skoro ništa nije u redu, oni se toliko ogrešuju o svoja načela (uzmimo za trenutak da su “egalitarijanska”), da je gotovo neverovatno da ih bilo ko može ozbiljno uzimati za egalitariste. Uostalom, zar ne bi u društvu koje još ima izvesne nostalgije prema egalitarističkoj prošlosti, oni prolazili bolje od tričavih procenata na ivici izbornog cenzusa?

Ako pogledamo malo dalje od njenog vodećeg slogana, proizvoljno protumačenog na Dinićev način, brzo se raspada svaka pomisao na vezu ove stranke sa egalitarističkim idealima. Na prvom mestu, oni sebe ne vide kao egalitariste i uopšte se ne trude da to prikriju. Njihov celokupan nastup na javnoj sceni karakteriše neskriveni socijal-rasistički elitizam, u kome se smenjuju autošovinizam, politička netrpeljivost i revanšizam, agresivni i militantni pozivi na obračun sa onima koji žive i misle drugačije. Sve se to da videti iz onih navoda koji se, na Dinićevu žalost, ne svode na “jedan blog” i “jedan forum”, već svakodnevno izbijaju na svakom mestu gde se pojave.

Ako, zatim, bar malo zavirimo u program LDP-a, dakle u ono što oni nameravaju da urade ako bi se kojim čudom našli na vlasti, bilo kakvo dovođenje u vezu LDP-a sa egalitarizmom se pokazuje kao potpuno promašeno. Pre svega, u oblasti ekonomije. LDP je u ideološkom pogledu klasična (neo)liberalna stranka koja se zalaže za “radikalnu”, “ubrzanu” tranziciju, znači “brzu privatizaciju”, “veću tržišnost čitavog procesa, uz veće oslanjanje na mehanizam bankrotstva”, uopšte, proces koji će da “poveća sigurnost privatne svojine i da odvrati buduće vlade od namera da krše pravo privatnog vlasništva pozivanjem na javni ili državni interes”. Jasno je da u takvim uslovima nema govora o egalitarizmu koji je, u krajnjem, uvek vezan za javni ili državni interes koji treba da obuzda privatni interes maksimizacije profita. Ekonomija koju bi vodio LDP bi još više produbila socijalno raslojavanje. Mnogi više ne bi čekali u redu za hleb ili zejtin, jer ovih proizvoda ne bi bilo (baš ovih dana nema zejtina), ili bi bili veoma skupi. Takođe, ne bi čekali ni na birou za zapošljavanje, jer ovaj ne bi postojao. U takvoj ekonomiji život miliona ljudi bi se ponovo sveo, odnosno dalje svodio, na “dešavanje života”, na puku borbu za opstanak, nikako ne na sopstveno vođenje ljudskog života o kome Dinić deklamuje.

U političkom pogledu stvari nisu nimalo sjajnije. Pogledajmo šta sve nudi LDP u toj oblasti: “Svaki Gordijev čvor koji je nasledila iz prošlosti Srbija mora brzo i hrabro da preseče. Mi smo spremni i sposobni za taj posao. Zbog toga postoji LDP”; “Presuda Milosevicu i Seselju u Hagu mora da dovede do zabrane (ukidanja) njihovih stranaka u Srbiji ”; “Zato je jedan od preduslova ostvarivanja politike LDP-a vraćanje svakog poštenog policajca, tužioca i sudije na funkciju na kojoj se nalazio tokom akcije ‘Sablja' . Samo tako organizovana Srbija može biti sposobna za potpuno suočavanje sa problemima iz prošlosti i njihovo trajno efikasno rešavanje ”; “Posebno sada kada znamo da nije tačno da su zločine izvršili pojedinci. Hajde da ih prebrojimo pa ćemo videti da je rec o stotinama i hiljadama ‘patriota'. Da li su oni zajedno pojedinci?”; “Mi moramo genocid nazvati genocidom. U suprotnom ćemo postati nacisti 21. veka. Zato što se slike Srebrenice od slika Aušvica razlikuju samo po tome što su u boji ”; “Svako veličanje, opravdavanje ili relativizacija genocida i svih drugih povreda međunarodnog prava predstavlja zločin koji ugrožava ustavni poredak, sadašnjost i budućnost Republike Srbije”; “Republika Srbija se obavezuje da kroz svoj pravni sistem i postupanje državnih organa jasno osudi svako poricanje genocida u Srebrenici”; “U Evropi se kažnjava prodaja i kupovina diploma, ali se još više odgovara za relativizaciju zločina i opravdavanje njihovih učinilaca”; “Više za mlade da bi dobili šansu, stariji su je imali”. Kada se imaju u vidu ovi stavovi, postaje sasvim očigledno da ti “mi” koji, po Diniću, treba sami da vode sopstveni život (a to je, navodno srž parole “Život je zakon!”) svakako nisu pristalice SRS-a ili SPS-a, hiljade “patriota” (za LDP je svaki patriotizam pod znakom navoda, odnosno sumnje; on je, kako često vole da kažu njegovi promoteri, “poslednje utočište za nitkove”), oni koji smatraju da se Aušvic od Srebrenice razlikuje, sem u boji, još po nečem (takvi će biti kažnjeni zbog “relativizacije genocida”), na kraju, stari (čije su “šanse” prošle). Sve u svemu, ogromna većina građana Srbije. Teško da su oni u očima LDP-ovih jurišnika bližnji o kojima brinemo. Pri tome moram istaći sledeći paradoks koji u javnosti uopšte nije naglašen, a trebalo bi. Kada predstavnici LDP-a porede zločin u Srebrenici sa istinskim genocidom u Aušvicu, pa čak kažu da se ovi razlikuju samo u boji, oni su zapravo ti koji relativizuju genocid (onaj u Aušvicu), na kraju krajeva, sam nacizam. I time, sledeći njihovu vlastitu logiku, postaju nacisti 21. veka. Bliskost naših liberala i fašizma postaje vidljiva i na tom primeru. Pošto LDP obećava da će “svaki Gordijev čvor koji je Srbija nasledila iz prošlosti brzo i hrabro da preseče”, logično je što akcija “Sablja” postaje model “trajnog” i “efikasnog” rešenja svakog društvenog problema. Atmosfera trajnog vanrednog stanja, u kome se bez ikakvih problema hapse i drže u pritvoru oni koji imaju i najmanje veze sa tako omraženim “patriotizmom”, jeste ono što nudi LDP. Sećam se kako su pristalice “Sablje” u to vreme oduševljeno isticale da se osećaju “iz-vanredno”. “Sablja” je bila generalna proba njihove “Kristalne noći”, a “6. oktobar” bi trebalo da bude toliko iščekivana premijera. Da ne bude nesporazuma, ne odbacujem upotrebu sile kao takve u društvenom životu. Samo razlikujem revolucionarnu silu i kontra-revolucionarno (reakcionarno) nasilje. Prvo je legitimno, drugo nije (8). Prvo smera radikalnom iskorenjivanju ekonomske prinude i socijalne nepravde, drugo njenom očuvanju, sprovodeći nasilje prema onima koji teže da slome postojeći nasilni poredak. LDP stoji na stanovištu ovog drugog; on je puki instrument u službi transatlantskih represivnih struktura. To se u ogoljenom obliku vidi u njegovom razumevanju globalne “geopolitičke realnosti”.

Pogledajmo stoga kako LDP gleda na globalne odnose, i kako vidi sebe u tom sklopu: “Svet danas obeležava multilaterizam uz uvažavanje činjenice, i od strane kljucnih međunarodnih faktora (EU, Rusije, Kine), da su se SAD izdvojile kao monolitna super sila. Američki internacionalizam reflektuje jedinstvo vrednosti zapadne civilizacije i nacionalnog interesa SAD, što proizvodi direktne posledice u međunarodnim odnosima . Spremnost jedne države za suprotstavljanje terorizmu i za odbranu i razvoj demokratskih vrednosti postaje veličina merljivosti njenog međunarodnog položaja”; “Uključivanje Srbije u evro-atlanske vojno-bezbednosne strukture PZM – NATO, je način da se istovremeno ojača unutrašnja stabilnost zemlje i njen međunarodni položaj. NATO je pre svega politička organizacija i njene članice promovišu i štite zajedničke interese i vrednosti demokratskog društva i slobodnog tržišta . Država-potencijalni kandidat za članstvo u NATO, mora da pokaže nedvosmislenu političku orijentaciju i spremnost da se kroz kooperativnu bezbednost zaštite zajedničke vrednosti. Glavnu prepreku za uključenje Srbije u PZM predstavlja nesaradnja sa Tribunalom u Hagu, kao i spora i nepotpuna reforma vojnih bezbednosnih službi. To provocira stalnu sumnju prema iskrenoj i jasnoj opredeljenosti Srbije ka vrednostima koje štiti NATO ”; “Opredeljenost Srbije ka članstvu u EU ne predstavlja smetnju za dinamičan razvoj saradnje sa svim uticajnim međunarodnim faktorima. Dimenzioniranje te saradnje, Srbija treba da bazira na realnim činjenicama - SAD su danas najuticajnija zemlja u svetu koja ključno determiniše tendecije u međunarodnim odnosima. Orijentacija Srbije ka SAD i EU kao partnerima samo znači razumevanje i prihvatanje geopolitičke realnosti ”. Ova besmislena i besramna trabunjanja o “američkom internacionalizmu” i NATO-u, koji navodno oličavaju “vrednosti zapadne civilizacije”, “odbranu i razvoj demokratskih vrednosti” itd., i koji se prihvataju kao “geopolitička realnost” kojoj se bespogovrno moramo potčiniti, otkrivaju ključnu stvar. Naime, ako ste pomislili da će, nakon što su isključili ostale, pristalice LDP-a biti ono “mi” koji će moći da vode sopstveni život, umesto “života koji nam se prosto dešava” (o čemu Dinić popuje), prevarili ste se. Ni oni neće voditi sopstveni život, već će im se dešavati život koji je nametnula moćna “geopolitička realnost”. Imaćemo sledeću hijerarhiju: SAD i NATO će da vode pristalice LDP-a (kao i do sada), a ovi poslednji će da vode ogromnu većinu preostalih građana Srbije, kao što inače, po mišljenju ideologa LDP-a, “prosvećena elita” treba da vodi “beslovesnu masu”. Servilnost i slabost spram istinski moćnih LDP kompenzuje prezirom i agresivnošću prema istinski slabijima. I to je cela tragikomična pozicija LDP-a i njemu bliskih “intelektualaca”. Ovim postaje jasna i opscenost sadržana u onoj SMS-poruci DS-a: “Ti se pitaš!...Nemoj da ti drugi kroje sudbinu”. Pobedom DS-a i njegovom prevlašću doći će upravo do situacije u kojoj se ne pita ni DS, a kamoli ostali u Srbiji. Ta pobeda samo treba da omogući da “drugi kroje sudbinu”. A ti drugi su, kao i do sada, SAD, NATO, EU itd. Ma koliko nekima delovala kao obična ideološka floskula, Srbijom će tada zaista upravljati tuđa ruka. Bolje rečeno, čelična pesnica “monolitnog” evroatlantskog imperijalizma. O borbi za pravdu tu ne može biti govora. Da, naši ljudi se neće nalaziti u rovovima kako bi štitili svoju državu i svoj narod. DS i LDP će sve što se od njih traži dati bez ikakvog otpora, tako da je tu rat svakako isključen. Ali, ono što nikako nije isključeno je da naši ljudi budu u rovovima širom Iraka, Avganistana, svuda tamo gde gazde kažu. Možda čak u svojoj zemlji, boreći se u uniformama NATO-a protiv Rusije.

Na kraju, što se tiče politike ostalih partija koju Dinić spominje, zanimljiva je jedna protivrečnost. On započinje “obrazloženje” slogana “Život je zakon!” stavom da se taj slogan “suprotstavlja politici stranaka poput SRS-a, SPS-a i DSS-a”, čija će pobeda dovesti do “samoizolacije i usporavanja institucionalnih reformi” (“tako bar tvrde LDP i DS”, dodaje Dinić). Protivrečnost je u tome što se slogan ovde suprotstavlja ne nekom drugom sloganu, kako bi trebalo, već nekoj drugoj, konkretnoj politici. Na nivou slogana ne vidi se šta je sporno kod stranaka koje Dinić spominje. Recimo, “Srbija svim srcem”, “Podrži Srbiju” ili “Dela govore”. Čak ni LDP ne šalje toliko otvoreno suprotne poruke, već samo ukazuje na izvesnu problematičnost ovih poruka u kontekstu političke situacije i stranaka koje ih zastupaju. Iz samih slogana ne može se izvesti “samoizolacija i usporavanje institucionalnih reformi” (čak i da prihvatimo ove izanđale stereotipe i otrcane fraze). Dakle, kao što se može desiti da sam LDP realno ne sledi načelo sadržano (i protumačeno na Dinićev način) u njegovom sloganu, što Dinić dozvoljava kao mogućnost, tako se može desiti da SRS, SPS ili DSS ne budu dosledne svojim sloganima. Glavni problem se onda otkriva ne na nivou slogana, već u konkretnoj politici. Međutim, Dinić (ne)svesno meša ta dva plana, u skladu sa svojom osnovnom zamisli, pa, s jedne strane, brani slogan LDP-a (i samo ostavlja mogućnost za kritiku njegove politike), dok, s druge strane, kritikuje politiku pomenutih stranaka (uopšte ne spominjući, a kamoli braneći, njihove slogane).

Ćorsokak liberalizma - fašizam

Naravno da je ideja liberalnog društva, koje se zasniva isključivo na samoživosti i samovolji pojedinca, samoprotivrečna; naravno da taj život i ta volja protivreče sami sebi, jer kad se univerzalizuju, oboje postaju ugroženi. U takvom stanju, naime, vlada opšta nesigurnost u pogledu života i imovine, “rat svih protiv svih” u kome je “čovek čoveku vuk”. I to su znali svi socijalni teoretičari, od Hobsa pa nadalje. Anarhija pojedinačnih volja, središnje mesto liberalizma, lako klizi u svoju suprotnost - totalitarnu državu u kojoj se suspenduju pojedinačne slobode, prethodno dovedene do apsoluta. Toga je bio svestan na svoj način i Platon. Posle “demokratije”, koja je kod njega zapravo isto što i anarhija, sledi još gori, zapravo najgori, oblik vladavine - “tiranija”. I nešto slično se već desilo u istoriji kapitalističkog društva - liberalizam se transformisao u fašizam/nacizam. Ali, to je istovremeno bio način da se spasi sam liberalni princip, vodeće pravo privatne svojine, u situaciji kada je pretilo njeno podruštvljavanje, pod silinom rastućeg radničkog i komunističkog pokreta. “Revolucija s desna”, tzv. konzervativna revolucija, imala je da spreči onu istinsku revoluciju koja dolazi s leva. I to je suština one teze o unutrašnjoj povezanosti liberalizma i fašizma koju smo na početku pominjali. Jasno je zašto Dinić ne želi da prihvati ovu tezu. Ona istiskuje na površinu ono potisnuto liberalne ideologije i prakse, njenu mračnu vezu sa fašizmom. Liberalizam bi želeo da svoj alter-ego izbaci iz sebe, smesti ga u onostranost totalitarizma za koji onda ne snosi nikakvu odgovornost. Fašizam tada ispada nekakav eksces koji se neznano kako pojavio u inače savršenom društvu liberalnog kapitalizma. On postaje prolazna pojava nastala sticajem “nesrećnih” okolnosti, a ne trajni saputnik liberalizma u njegovom pohodu za novim tržištima i profitima. Međutim, liberali su 30-tih godina, kada je došlo do sloma njihove dogme o “nevidljivoj ruci tržišta” koja će spontano izmiriti suprotstavljene interese, imali pred svom dva puta - ili će biti razvlašćeni socijalističkom revolucijom, ili će država preuzeti značajan deo u upravljanju tržištem kako bi se spaslo ono što se spasti može, a pre svega, sama privatna svojina. Tako je nastao državni kapitalizam “demokratskog” karaktera (u SAD) i terorističkog karaktera (u Nemačkoj). Ovaj drugi je bio takav zbog jačeg uticaja komunista, koje su u SAD potamanili zaključno sa prvim decenijama 20. veka. Nakon relativno idiličnog perioda “države blagostanja” dolazi do neoliberalne reakcije tokom 70-tih i 80-tih godina prošlog veka, sa Reganom, Tačerovom i Kolom. I taj trend traje do danas, sada opet pokazujući svoje slabosti - u Evropi i SAD sve je veća recesija, što uslovljava njihove agresivne, imperijalističke poteze na globalnom planu. Svet ponovo ulazi u duboku krizu uzrokovanu kapitalističkom invazijom.

Ovde se moraju spomenuti još dve stvari. O jednoj smo već govorili - liberalizam je suštinski vezan za ideju sebičnog, egoističnog pojedinca; pravo privatne svojine i obaveza njene zaštite (otuda država) je vrhovno načelo liberalizma (9). Sve ostalo je samo tlapnja koja brka liberalizam i libertinizam; ovo drugo je zalaganje za slobodu u širokom, uopštenom smislu. Kada liberalizam govori o slobodi, on isključivo ima u vidu slobodu tržišta i pojedinaca koji se na njemu pojavljuju sa svojom privatnom svojinom. To je jedina sloboda koja je moguća unutar njegovog horizonta. Svako zadiranje u slobodu tržišta i privatno-sopstveničkih interesa, da bi se možda upravo obezbedile slobode nekih drugih pojedinaca, za liberalizam je “represivan”, “totalitarian” čin. Drugo, jasno je da je priča o suverenom, slobodnom pojedincu koji se takmiči sa ostalim pojedincima na tržištu, običan liberalistički mit. Takav pojedinac nikada nije bio stvarnost liberalnog društva. Od samog početka je pojedinac u liberalizmu shvaćen ne u svojoj nepatvorenoj individualnosti, u nekakvom bogatstvu svoje specifičnosti (što je moguće tek u socijalizmu), već isključivo kao nosilac privatne svojine, kao puki predstavnik jedne klase, vođen jedino interesom koji imaju i svi ostali predstavnici te klase, a to je da uvećaju svoj profit. On u tom pogledu nije nikakva originalna individua, već samo jedan od mnogih identičnih primeraka svoje “vrste”, klase kapitalista. Još važnije, vrlo brzo se raskrstilo čak i sa ovako shvaćenim pojedincem. Vodeće načelo profita dovelo je do koncentracije i centralizacije kapitala, stvaranje trustova, kartela, koncerna, kompanija, korporacija itd. koji su od sredine 19. veka glavni subjekti na tržištu, a ne više nekakav pojedinac. Kada današnji neoliberali govore o “slobodi tržišta”, oni imaju u vidu ograničavanje državne vlasti u sferi ekonomije, “pravo” korporacija da nesmetano deluju na tržištu, da ne budu ograničene nekim javnim, opštim interesom. Takođe, da ne postoji monopol neke korporacije na tržištu. To što same korporacije imaju monopol u odnosu na državu, i celinu društva, njih, naravno, ne brine. Naprotiv, oni se za to zagriženo zalažu, verujući da je to najbolji od svih mogućih društvenih modela. Uprkos krizama i pustošenju koje neprestano izaziva. U svakom slučaju, ni oni više ne fantaziraju o nekakvom izvornom, suverenom pojedincu kao nosiocu ekonomske moći. Takvi pojedinci, izgleda, postoje samo u snovima nekih ovdašnjih nedoučenih liberala, zasnovanim na mehanizmu slobodnih asocijacija. Ne samo da oni ne poznaju celinu socijalne teorije o kojoj se tako samouvereno izjašnjavaju. Najgore je što oni ne poznaju ni vlastitu teoriju.

I zato mi nije jasno, kako posle svih ovih dešavanja, obeleženih strašnim tragedijama, liberalni kapitalisti i njihovi domaći poklonici, nisu izvukli pouke, suočili se sa svojom mračnom prošlošću, ali i sadašnjošću. Oni samosvesniji među njima otvoreno ponavljaju socijal-rasističke i fašističke ideje, oni naivniji maštaju o nekakvom “liberalnom socijalizmu”. U njemu ne postoje kolonijalizam, rasizam, imperijalizam, fašizam itd. Nestaje čitava istorijska stvarnost kapitalističkog društva, pre svega, njena ekonomska suština, a umesto nje se, kao prava priroda liberalizma, podmeću libertenski, egalitaristički snovi protiv kojih inače nemam ništa.

NAVODI

1. Hegel, Dijalektika, Geca Kon, Beograd 1939., str. 63, 216, 291-292, 313, 560

2. Bloch, Subjekt - objekt, Naprijed, Zagreb 1959., str. 92

3. Markuze, Kontrarevolucija i revolt, Grafos, Beograd 1979., str. 30

4. Slobodan Cvejić, http://www.politika.co.yu/rubrike/Drustvo/Pedeset-hiljada-uziva-osamsto-hiljada-zivi-ostali-prezivljavaju.sr.html

Mladen Lazić, http://www.pescanik.net/index.php?&p=240∋=174&nd=1

Božidar Đelić http://www.evropanedeljnik.co.yu/sh/192/politika/1629/

Svetska banka, http://siteresources.worldbank.org/SERBIAEXTN/Resources/300903-1106760681824/TRANZICIJA_Prvih_10_Godina.pdf , str.33

5. Program LDP-a, http://www.ldp.org.yu/admin/download/files/cms/attach?id=1

6. Marks je na briljantan način razobličio ideologiju liberalnog kapitalizma: “Oblast prometa ili robne razmene, u čijem se okviru vrži kupovanje i prodavanje radne snage, bila je uistinu pravi raj prirođenih čovekovih prava. U njoj vladaju jedino Sloboda, Jednakost, Svojina i Bentham. Sloboda! Jer se kupac i prodavac neke robe, recimo radne snage, opredeljuju samo svojom slobodnom voljom. Oni ugovore zaključuju kao slobodne, pravo jednake ličnosti. Ugovor je krajnji rezultat u kome njihove volje dobijaju zajednički pravni izražaj. Jednakost! Jer se jedan prema drugome odnose samo kao vlasnici roba i razmenjuju ekvivalent za ekvivalent. Svojina! Jer i jedan i drugi raspolažu samo svojim. Bentham! Jer i jedan i drugi vode računa samo o sebi. Jedina moć koja ih sastavlja i dovodi u uzajamni odnos jeste moć njihove sebičnosti, njihove lične koristi, njihovih privatnih interesa. I baš zbog toga što se tako svako brine samo za sebe a niko za drugog, svi oni, po nekoj unapred određenoj harmoniji među stvarima, ili pod okriljem vanredno pronicljivog proviđenja, vrše samo delo svoje uzajamne koristi, opšte koristi, interesa celine.

U času kad se rastajemo sa ovom oblašću prostoga prometa ili robne razmene, iz koje vulgarni pristaša slobodne trgovine uzima gledišta, pojmove i merilo za svoje suđenje o društvu kapitala i najamnog rada, izgleda da se fizionomija naših dramatis personae u nečem menja. Bivši vlasnik novca ide napred kao kapitalista, za njim ide vlasnik radne snage kao njegov radnik; prvi se značajno smeška i hita na posao, dok drugi ide plašljivo, opirući se, kao neko koji je na tržište izneo vlastitu kožu pa sad nema šta očekivati osim – štavionice!”, Kapital, Prosveta-BIGZ, Beograd 1979., str. 162

7. Marx/Engels, Rani radovi, Naprijed, Zagreb 1989., str. 251

8. Marks u “Manifestu” na impresivan način odbacuje licemerne povike kapitalista koji se i danas u sličnom obliku mogu čuti protiv najmanjih naznaka revolucionarnog “nasilja”: “I ukidanje ovog odnosa naziva buržoazija ukidanjem ličnosti i slobode! S pravom. Radi se doista o ukidanju buržoaske ličnosti, buržoaske samostalnosti, buržoaske slobode…

Vi se užasavate što mi hoćemo da ukinemo privatnu svojinu. Ali u vašem postojećem društvu privatna svojina ukinuta je za devet desetina njegovih članova; ona upravo i postoji zato što ne postoji za devet desetina. Vi nam, dakle, prebacujete što hoćemo da ukinemo svojinu koja ima za nužnu pretpostavku to da ogromna većina društva bude bez svojine.

Jednom reči, vi nam prebacujete da hoćemo da ukinemo vašu svojinu. Doista, mi to i hoćemo.

Vi kažete: čim se rad više ne bude mogao pretvarati u kapital, novac, zemljišnu rentu, ukratko u društvenu moć koja se može monopolisati, tj. čim se lična svojina više ne bude mogla pretvarati u buržoasku, biće ukinuta i ličnost.

Vi, dakle, priznajete da pod ličnošću ne razumete nikog drugog do buržuja, buržoaskog sopstvenika. A ta ličnost treba svakako da bude ukinuta.

Komunizam ne oduzima nikome moć da prisvaja sebi društvene proizvode, on samo oduzima moć da se tim prisvajanjem podjarmi sebi tuđi rad.

Prigovoreno je da će sa ukidanjem privatne svojine prestati svaka delatnost i da će nastupiti opšte lenstvovanje.

Po tome bi buržoasko društvo već odavno moralo propasti od lenosti; jer oni koji u njemu rade, ne stiču ništa, a oni koji u njemu stiču, ne rade. Celi prigovor izlazi na tautologiju da više neće biti najamnog rada, čim više ne bude bilo kapitala.

Svi prigovori koji su bili upućeni protiv komunističkog načina prisvajanja i proizvodnje materijalnih proizvoda prošireni su isto tako i na prisvajanje i proizvodnju duhovnih proizvoda. Kao što za buržuja prestanak klasne svojine znači prestanak same proizvodnje, tako je za njega prestanak klasnog obrazovanja identičan sa prestankom obrazovanosti uopšte.

Obrazovanost, čije gubljenje on oplakuje, jeste za ogromnu većinu priučavanje za služenje mašini.

Ali, nemojte se s nama svađati mereći ukidanje buržoaske svojine vašim buržoaskim predstavama o slobodi, obrazovanju, pravu itd. Same vaše ideje jesu proizvod buržoaskih odnosa proizvodnje i svojine, kao što je vaše pravo samo u zakon pretvorena volja vaše klase, volja čija je sadržina data u materijalnim uslovima života vaše klase.

Zainteresovano shvatanje, po kome vi vaše odnose proizvodnje i svojine pretvarate iz istorijskih odnosa, prolaznih u toku proizvodnje, u večite zakone prirode i razuma, zajedničko vam je sa svima propalim vladajućim klasama…

Buržoaske fraze o porodici i vaspitanju, o prisnom odnosu roditelja i dece postaju utoliko odvratnije što se više za proletere, usled krupne industrije, kidaju sve porodične veze, a deca pretvaraju u običnu trgovačku robu i oruđa za rad…”

9. Marks o tome kaže sledeće: “Prije svega konstatirajmo činjenicu da tzv. Prava čovjeka nisu ništa drugo do prava člana građanskog društva, tj. egoistična čovjeka, čovjeka koji je odijeljen od čovjeka i zajednice. Neka govori najradikalnija konstuticija, konstitucija iz 1793…Čovjekovo pravo na slobodu ne bazira se na vezi čovjeka sa čovjekom, nego naprotiv na odvajanju čovjeka od čovjeka. To je pravo toga odvajanja, pravo ograničena, na sebe ograničena individuuma. Praktična primjena prava čovjeka na slobodu jest čovjekovo pravo na privatno vlasništvo. U čemu se sastoji čovjekovo pravo na privatno vlasništvo? Član 16. (Ustav iz 1793.): ‘Pravo vlasništva je pravo koje pripada svakom građaninu da po svojoj volji uživa i raspolaže svojim dobrima, svojim prihodima, plodom svoga rada i svoje radinosti'. Dakle, čovjekovo pravo na privatno vlasništvo jest pravo, samovoljno, bez obzira na druge ljude, nezavisno od društva, uživati svoju imovinu i s njom raspolagati, jest pravo sebičnosti . Ta individualna sloboda kao i njena primjena čine osnovu građanskog društva . Ona stavlja svakog čovjeka u takvu situaciju da u drugom čovjeku ne nalazi ostvarenje svoje slobode, nego naprotiv njenu zapreku…A sigurnost? Član 8. (Ustav iz 1793.): ‘Sigurnost se sastoji u zaštiti koju društvo pruža svakome svome članu da bi zaštitio svoju ličnost, svoja prava i svoje vlasništvo'. Sigurnost je najviši socijalni pojam građanskog društva, pojam policije , da čitavo društvo postoji samo zato da svakom svom članu garantira održanje njegove ličnosti, njegovih prava i njegova vlasništva. U tom smislu naziva Hegel građansko društvo ‘državom nužde i razuma'. Pojam sigurnosti građansko društvo ne uzdiže iznad svog egoizma. Sigurnost je naprotiv osiguranje njegova egoizma. Dakle, nijedno od tzv. čovjekovih prava ne prelazi egoistična čovjeka , čovjeka kao člana građanskog društva, naime kao individuuma koji je izoliran od zajednice, povučen u sebe, u svoj privatni interes i privatnu samovolju. Daleko od toga da je čovjek bio u njima shvaćen kao rodno biće, naprotiv, sam rodni život, društvo, pojavljuje se kao vanjski okvir individuuma, kao ograničenje njihove prvobitne samostalnosti. Jedina veza koja ih ujedinjuje jest prirodna nužnost, potreba i privatni interes, čuvanje njihova vlasništva i njihove egoistične ličnosti”, Rani radovi , str. 74-76