Politički život | |||
Kratak pregled raspadanja (I): Koštuničin poslednji krug |
subota, 17. januar 2009. | |
(Vreme, 15.01.2009) Optimisti među koje, ako se ne varam, spada urednik ovih novina, kao i većina analitičara, kažu kako se sve ovo može podvesti pod dečje bolesti društava u tranziciji i kako povremeno uznemiravajući nagoveštaji dubljih potresa predstavljaju samo sleganje političkog terena. Kako je Srbija još "tamo 5. oktobra", a najkasnije u ovom februaru, maju, junu… izabrala svoj put i da je sa njega više ništa ne može skrenuti. Misija je obavljena, stvari su pod kontrolom, Evropa je na pragu, demokratija je pobedila, institucije se konsoliduju. Dvojica kolega su čak zajednički napisali knjigu koja već svojim naslovom – "Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000." – govori o tom nepovratnom iskoraku u pravcu tranzicijskog progresa. Tekst koji sledi, dakle, nije namenjen njima, već onima koji pomenuti optimizam ne dele ni u celini ni u pojedinostima i koji su skloni da tvrde kako je činjenica da smo tokom čitave ove decenije izbegli ozbiljne građanske sukobe, iako je za to bilo nekoliko odličnih prilika, i to što se politički protivnici više ipak ne ubijaju po putevima i haustorima najveća – a možda i jedina(!?) – pomena vredna stvar koja se može navesti kao nesumnjivo pozitivan saldo postpetooktobarskih vlasti. Sve ostalo je truljenje. (A i onaj "uspeh" je, pošteno govoreći, više posledica narodne apatije i generalnog zamora srpskog političko-kriminalnog materijala, nego neke osobito mudre i dalekovide politike domaćih "subjektivnih snaga".) Definitivno ne verujem u "institucionalnu konsolidaciju", niti "demokratski progres", pogotovo ako se on dovodi u pitanje sa svakim novim izbornim izjašnjavanjem. No, svejedno, Koštunici, Đinđiću i Tadiću (delimično i radikalima) ipak pripadaju zajedničke zasluge za to što je tokom svih ovih godina sačuvan kakav-takav građanski mir – baš kao što snose i zajedničku, razume se, ne i jednaku odgovornost za skoro sve ostalo. Za silna neispunjena obećanja, za pogubnu ekonomsku politiku, za tajkunizaciju političke scene, stvaranje partijske države, odsustvo unutrašnjeg političkog konsenzusa o strateškim pitanjima, nemoć da se odupru spoljnim pritiscima i još mnogo toga. Pobednici i gubitnici Kada sam pre šest meseci, neposredno nakon majskih izbora, izjavio kako su "oni", doduše, apsolutno zaslužili da izgube, ali da ni "ovi" apsolutno nisu zaslužili da pobede, onda to uopšte nije bila samo jednokratna analitičarska dosetka. Pretpostavljam da je neostrašćenom čitaocu, koji u međuvremenu nije ni dobio ni izgubio članstvo u nekom dobro plaćenom upravnom odboru, bez obzira na to da li je tada glasao za "one" ili za "ove", danas mnogo jasniji smisao pomenute izjave. U ondašnjoj atmosferi sudnjeg dana, kada se, verovala je u to skoro cela Srbija, tukla odsudna politička bitka i kada je bilo "biti, il ne biti", malo ko je imao sluha za analitičke komplikacije i finese, ali verujem da je poslednjih meseci drastično porastao broj onih koji bi bili spremni da se potpišu ispod gornje teze. Evo, uzdržavam se da kažem, a, navodno, nije ni dovoljno efektno reći na početku ono što bi trebalo da bude zaključak na kraju. Ali tvrdim da nikada, ili barem od kada ja pamtim i pratim srpsku političku scenu, Srbija nije imala lošiju vladu i slabiju opoziciju. (I obrnuto.) I ne treba biti veliki prorok – dovoljno je tek malo analitičkog dara i zdrave pameti – da bi se naslutilo da takvo stanje ne može trajati dugo i da se i na jednoj i na drugoj strani srpskog političkog spektra, kako na strani pobednika tako i u taboru poraženih, dakle, i u trenutnoj poziciji i opoziciji, spremaju velika tumbanja, preokreti i iznenađenja. Ali pre nego što pređemo na žalosne pobednike, zadržimo se malo na radosno poraženima. Nikada nećemo sasvim pouzdano znati da li je Vojislav Koštunica ikada zaista želeo da pravi vladu sa radikalima, ili je, što reče pesnik, "sve bilo samo fol". Srpski "reformski" krugovi su ga za tu nameru neprestano sumnjičili, on je time povremeno pretio – ali to nikada nije učinio. (A kada je, navodno, odlučio da pređe ovaj rubikon bilo je prekasno, tj. za pomenuti manevar više nije bilo ni partnera ni mogućnosti.) S ovim povezano, ali ipak odvojeno pitanje jeste da li je – nakon majskih izbora – Koštunica uopšte ozbiljno želeo vladu sa Radikalima i SPS-om; pri čemu nejasan odgovor na to pitanje, doduše, ne amnestira, ali ipak bar malo relativizuje razmere Dačićeve – pa i Nikolićeve – istorijske odgovornosti zbog letošnjeg verolomstva. Lakoća sa kojom se opraštao od vlasti, kao i način na koji je tu vlast prokockao, ostavljaju mesta za određenu sumnju u pogledu Koštuničinih stvarnih namera. Verne pristalice će to tretirati kao pouzdan dokaz njegove lične i političke superiornosti i odsustva vlastodržačke pohlepe – i tu sigurno ima neke istine, pogotovo kada se uporedi sa nekim drugim, istorijski i geografski bliskim primerima koji se vlasti ne odriču ni po cenu svog i tuđeg života. Ali ovoga puta je ipak bilo malo previše lakoće, gotovo pritajene radosti, kao kada vam se sa leđa iznenada skine neko preteško breme. Naravno, u demokratskim društvima dolazak i odlazak sa vlasti bi i trebalo da bude manje-više takav. Izbori su neka vrsta utakmice, gde se akteri malo izigraju, izgalame i iskrljaju – a posle svi, i igrači i publika, idu kući da nastave tamo gde su stali sa svojim životom. S tim što je, razume se, neko pobedio, a neko izgubio, neko je malo zadovoljniji, a neko izubijaniji. Ali to svakako nije srpski slučaj. Ovde se već godinama svaki izbori predstavljaju kao armagedonski boj, i to podjednako od strane "reformskih", kao i "patriotskih" snaga. Pogotovo je takva klima bila stvorena povodom poslednjih predsedničkih i parlamentarnih izbora, na kojima su sa obe strane u igri bili najveći mogući ulozi: "sudbina Kosova i Metohije", "evropska Srbija", "budućnost", "izdaja", "bolji život" i/ili "povratak u devedesete". Posle poraza u takvoj "utakmici" ne možete tek tako otići mirno kući ili u Belanovicu i čekati sledeći derbi. U svakom slučaju, s obzirom na to kakvu je kampanju vodio, na greške koje je poslednjih godina pravio i prilike koje je u međuvremenu propustio, bilo bi zaista čudo nad čudima da je Vojislav Koštunica uspeo – a nije mu mnogo falilo – da se domogne zaredom i trećeg premijerskog mandata. Izbori i izdaja Ne moramo ići daleko u prošlost, iako bi se i tamo našlo sličnih primera. Dovoljno je osvrnuti se samo na učinjeno i neučinjeno u periodu decembar 2007. – maj 2008. U tih nepunih šest meseci od raspisivanja predsedničkih, pa do okončanja parlamentarnih izbora, DSS i Koštunica su napravili tako impresivan niz propusta, gluposti i grešaka da je teško poverovati da je u pitanju bila samo čista nesposobnost ili loša sreća. No, ostavimo se teorija zavere, pogledajmo činjenice. Od trenutka kada je, ne obavestivši prethodno koalicione partnere iz DSS-a, predsednik skupštine Oliver Dulić raspisao predsedničke izbore, Koštunica i njegovo okruženje kao da su zapali u neku vrstu košmara iz kojeg se do danas nisu povratili. Na vest o raspisivanju izbora DSS je reagovao ogorčeno, tvrdeći da su predsednički izbori u tom trenutku nelegalni (s obzirom na to da još nisu bili doneti, odnosno nisu stupili na snagu svi "predsednički" zakoni), a i da, s obzirom na to da su tempirani tik pred najavljeno proglašenje kosovske nezavisnosti, predstavljaju, takoreći, neku vrstu nacionalne izdaje. U toj tvrdnji bilo je dosta osnova (s tim što bih ja umesto "izdaja" radije rekao "nacionalna neodgovornost", no suština je ista), ali se, isto tako, mora priznati i da su sa identičnim obrazloženjem – "kosovska kriza" i "nisu doneti neophodni zakoni koji regulišu predsedničku materiju" – predsednički izbori odlagani tokom čitave 2007. i da je to svakako proizvodilo frustraciju i nervozu u Tadićevom okruženju. Bilo kako bilo, poslednje što se od jedne – vladajuće (!?) – stranke moglo očekivati da učini nakon tako teških optužbi na račun koalicionih partnera jeste – da ne učini ništa. A upravo se to dogodilo. Iako su Miloš Aligrudić i stranački portparoli u prvi mah zagrmeli najavljujući žestoku reakciju "odmah po povratku Vojislava Koštunice iz Njujorka sa sednice Saveta bezbednosti", sledećih nekoliko sedmica DSS se upadljivo ućutao, izbore nije pominjao, da bi se na kraju na njima ipak pojavio, s nevoljnom podrškom nevoljnoj kandidaturi Velje Ilića. Koliko nedoslednosti i neprincipijelnosti u samo jednoj stvari. A šta je trebalo učiniti? Pa, na primer, ili ne dizati toliku galamu i nagoditi se sa Tadićem – ili pak ako se već u to ušlo, ići do kraja, smeniti Dulića i uzdrmati vladu. Da li je to bila teška i prekomplikovana odluka koja u tom trenutku nikome nije padala na pamet? Neće biti. Najmanje dva visoka stranačka funkcionera i nekoliko bliskih stranačkih prijatelja kleli su se piscu ovih redova (i kao dokazni materijal nudili na uvid svoje mobilne telefone) kako su tih dana Koštunicu i Nikitovića zasipali identičnim porukama – "smenite Dulića", "srušite vladu..." Ali, odgovora nije bilo. No, dobro, recimo da je, bilo zbog Kosova, bilo zbog stranačke kalkulacije, prevagnulo mišljenje da je bolje ne upuštati se u rušenje vlade, niti ići u koaliciju sa Nikolićem, već i za jedno i drugo čekati, eventualno, povoljniju priliku. (Generalno, iz vrha DSS-a ćete uvek, svakim povodom i u svakoj prilici, moći dobiti najbolje moguće objašnjenje zašto je najbolje da se ne radi ništa.) Ali onda je prilično misteriozno zašto, recimo, nisu otvoreno podržali favorita i svog koalicionog partnera Tadića? Ili, sad tek dolazi najbolji deo, ako su smatrali da je on ipak "beznadežni izdajnik" koji se sprema da "proda Kosovo", zašto su onda, po sopstvenom priznanju, do poslednjeg dana pred izbornu ćutnju u drugom krugu i do petnaest minuta pred zajedničku konferenciju za novinare Koštunice i Ilića, pregovarali sa Tadićem i njegovim kabinetom oko davanja podrške? |