Kosovski Albanci na "evropskom putu"

Masovni egzodus Albanaca sa Kosova kao poslednja etapa „evrointegracija“

Kada su vesti o onome što se danas već naziva „masovnim egzodusom kosovskih Albanaca“ sa teritorije KiM prema zemljama EU postale jedna od centralnih tema u srpskim medijima, teško je bilo odupreti se likovanju, cinizmu i zluradim komentarima na račun nesrećnih albanskih emigranata, koji su, uzevši pod ruku svoju decu i praktično svu imovinu koju imaju, pokušali da potraže bolju budućnost izvan granica „slobodne i prosperitetne Republike Kosovo“. Mnogi su rekli ili pomislili nešto tipa „tražili ste, gledajte“, a jedan broj naših sugrađana se sa neprikrivenim zadovoljstvom latio proračuna koliko je potrebno da se trenutni trend nastavi, pa da demografska slika KiM postane povoljnija po Srbe i srpske interese. U plamenu geopolitičke strasti i svetlu nezalečenih rana (i kontinuiranog nasilja protiv kosovskih Srba i srpske imovine), veoma je teško bilo sagledati ove ljude kao ono što jesu – beznadežna balkanska sirotinja, opljačkana do gole kože od strane „njihovih“ vlasti koje se izdaju za njihove „zaštitnike“, a u stvari predstavljaju beskrupuloznu i kriminalizovanu kolonijalnu oligarhiju u službi stranih korporativnih i imperijalnih interesa.

I zaista, ako pogledamo taj nesretni svet koji pod okriljem noći pretrčava granicu oko Horgoša, videćemo samo sliku u iskrivljenom ogledalu našeg sopstvenog naroda, ljude koje su, doduše, brutalnije opljačkali kudikamo veći kriminalci, ali koji se u tom očajničkom trku preko granice drže za poslednju slamku jedine „perspektive“ koja nam se na Balkanu već 15 godina nudi – Evropske unije, njenih standarda, njene socijalne pomoći, i njenih radnih mesta. Kosovska kompradorska elita obećavala je svojoj sirotinji sve ono što je nama obećavala naša, i ovaj juriš ka Evropi predstavlja poslednji potez očajnika, koji je najzad shvatio da njegove vlasti „nikada neće dovesti Evropu kod nas“, ali koji i dalje veruje u Evropu kao simbol „boljeg života i blagostanja“.

Koliko god nepoverenja ili prezira osećali prema kosovskim Albancima, tim našim sugrađanima koji su odbacili našu zajedničku državu i oglušili se o njen Ustav i zakone (u čijem donošenju su, doduše, decenijama odbijali da učestvuju), gledajući u njih mi moramo imati na umu da oni predstavljaju ljude sa potpuno istom političkom sudbinom poput ove koja je snašla nas, samo na poodmaklom stadijumu. To su ljudi koji u svojoj zemlji nemaju ni posla, no socijalne pomoći, ni perspektive za svoju decu, koji žive okruženi brutalnim bezakonjem i divljačkom osionošću tranzicionih feudalnih gospodara, i koji u nastupu očajanja prodaju ono malo imovine što imaju (kuću, kola, nameštaj) da bi skupili novac koji ime je potreban da bi pobegli iz zemlje.

A u čije ruke ide taj novac? U ruke kriminalaca i mafijaša, koji im nude različite „pakete usluga“ po različitim „povoljnim tarifama“ – prebacivanje preko administrativne granice, prevoz kroz Srbiju, smeštaj u sobičcima u privatnim kućama oko Palića, prebacivanje preko mađarske granice, uz mali dodatak pomaže se oko popunjavanja zahteva za azil, ili, za one sa dubljim džepom, nastavlja se „usluga prevoza“ sve do nekog mračnog podruma u Nemačkoj ili Švajcarskoj, odakle će ih poslati da rade za mizeran novac poslove koji su njihovim prosperitetnim domaćinima ispod časti i dostojanstva. Ako neko nema poverenja prema ovim „nelegalnim kanalima“, za njih postoji posebna ponuda – srpski pasoš. Tu se opet plaća neki građanin Srbije koji živi van teritorije KiM i koji će albansku porodicu prijaviti na svojoj adresi, plaća se mito za državne službenike Srbije koji će tu činjenicu da prenebregnu, i naravno – honorar sa dobrog Samarićanina koji sve to organizuje. Epilog te priče je tragičan – nakon što su svu imovinu koju imaju dali hohštaplerima i kriminalcima u zamenu da kratki nastavak iluzije o „boljoj evropskoj budućnosti“, ovi nesrećnici se hapse na granici neke od evropskih zemalja (neki od njih su dovoljno naivni da se sami prijave tražeći „politički azil“), i zatim deportuju nazad na Kosovo, gde više nemaju ništa – ni kuću, ni kola, ni imovinu. I gde će ih lokalne vlasti naravno nahuškati na Srbe i Srbiju pre nego što se okrenu protiv njih, što se, uostalom, već uveliko događa.

I tako se ciklus zatvara – pljačka koju su započeli njihovi „branitelji od srpske agresije“, a nastavili njihovi „modernizatori i integratori“ sa na brzinu stečenim diplomama nepoznatih američkih univerziteta, završava se sa sitnim kriminalcima i secikesama, koji iz njih istresaju ono malo crkavice što im je ostalo. I zaista, baš kao što „najmlađa evropska država“ predstavlja čedo američke i evropske spoljne politike na Balkanu, sasvim je razumljivo da upravo građani te „države“ na svojim leđima najjače osećaju sve blagodati evropske kolonijalne uprave. „Republika Kosovo“ je čisti produkt projekta „Balkana u okrilju evropske porodice naroda“, i predstavlja njegov najčistiji destilat. Sve ostale zemlje Balkana se manje-više opiru i koprcaju na putu integracije u „svetlu evropsku budućnost“, samo je na Kosovu ta i takva „Evropa“ jedini kreator društvene stvarnosti. I stoga treba dobro da se zagledamo u kolone nesretnika koji hiljadama beže sa „evropskog Balkana“, hvatajući se za svaku, makar i najiluzorniju slamku spasa. Jer to je budućnost koja čeka sve nas.

Licemerni odnos Evrope - pa i Srbije - prema Kosovu

Ali priča se na tome ne završava. Sudbina albanskih emigranata sa Kosova ukazuje na toliko mnogo aspekata sumorne stvarnosti današnje Srbije i današnje Evrope (a pogotovo današnje „evropske Srbije“), da ih je teško sve nabrojati. Možemo početi od poslovičnog, ali samim tim ništa manje jezivog licemerja evropskih birokrata, koji su se u glas uzbunili zbog „kriminalnih radnji“ kosovskih Albanaca koji se usuđuju da „nelegalno prelaze granicu EU“ i tamo narušavaju harmoniju ionako krhkog „slobodnog evropskog tržišta rada“ (i ugrožavaju njegovu armiju od 24 miliona nezaposlenih!). Dokle kosovska sirotinja pokušava da obezbedi svoju egzistenciju pljačkajući srpske kuće, otimajući srpsku imovinu, ili kradući srpsku šumu, to nije problem vredan pomena.

Kada kosovski Albanci naprave terorističku organizaciju koja će organizovati pogrom nealbanskog i državi Srbiji lojalnog stanovništva, kada se oni do zuba naoružaju i krenu da prekrajaju međunarodne granice na Balkanu, to je onda „realnost sa kojom se (Srbija) mora suočiti“, ali kada oni, prevareni obećanjem boljeg života, krenu na Evropu, to je onda skandal i „povod za duboku zabrinutost“. Za EU je opljačkani i upropašćeni kosovski Albanac, koji vrlo verovatno nikome ništa nije ni oteo ni ukrao (jer upravo oni su dole najveća sirotinja) kriminalac, koga po šumama na srpsko-mađarskoj granici treba loviti sa psima i dronovima, i koga treba „ograditi od EU“, ali su Hašim Tači, Agim Čeku, Ramuš Haradinaj, Fatmir Ljimaj, Kadri Veselji, ljudi koji su svoje ruke ukaljali svim mogućim kriminalnim aktivnostima i krvlju svih naroda koji žive na KiM i šire – „ravnopravni evropski državnici“, koji se uz državne počasti primaju po palatama i luksuznim odmaralištima Starog kontinenta.

Ništa manje licemerna nije ni srpska vlast, koja šalje stotine policajaca da štite granicu Evropske unije od svojih sopstvenih građana (doduše, građana koji ne priznaju njen autoritet), dok nije u stanju da zaštiti sopstvena sela i građane na jugu Srbije od do zuba naoružanih šumokradica, švercera i narko-bandi. O građanima na severu Kosova i u srpskim enklavama, i o njihovoj imovini da i ne govorimo. Vlada u Beogradu danas likuje nad činjenicom da izdaje desetine hiljada pasoša kosovskim Albancima (koliko njih je lažno prijavljeno na teritoriji eufemistične „centralne Srbije“, koliko njih je za svoj pasoš moralo da plaća mito srpskim državnim službenicima?), dok tera sopstvene lojalne građane na KiM da vade kosovska lična dokumenta i registarske oznake.

Socijalna katastrofa na Kosovu je opšti poraz

Uostalom, ekonomska i socijalna katastrofa na KiM je poraz svih nas, i poraz srpske države u celini. Lako je pljunuti na tužnu povorku koja pretrčava granicu kod Horgoša i procediti kroz zube „dobili su šta su zaslužili“, ali to nije tačno. Ti ljudi (velikom, ogromnom većinom) nisu rušili državu Srbiju, već predstavljaju žrtve onih koji su je rušili, i koji su ubijali i proterivali njene građane (i prodavali njihove organe u toj istoj Evropi, kojoj ne smeta kada im balkanska sirotinja dolazi u rinfuzi). Upravo sa njima naša država danas pregovara, njima naši činovnici pružaju ruke i sa njima stupaju u „težak i neprijatan, ali miroljubiv i prijateljski dijalog“. I svi se mi tu danas pravimo ludi, mediji ponajviše. Jer onaj narod ne beži „sa Kosova“, on beži iz Srbije, a beži, zato što država Srbija nije bila u stanju da ih zaštiti i da im omogući uslove za normalan život i poštovanje Ustava i zakona na teritoriji gde žive. Nije fer, kažete? Naravno da nije. Jer nije njih Srbija zavila u crno, već su ih zavili njihovi oslobodioci-teroristi, ruku pod ruku sa njihovim (i našim) prijateljima iz Vašingtona, Londona i Berlina. Nije ih Srbija zasula osiromašenim uranijumom, niti im je Srbija instalirala mafijašku vlast. Sve to stoji.

Ali Srbija ih nije ni odbranila, baš kao što nije odbranila ni kosovske Srbe. I naravno, u sukobu sa NATO avijacijom i ekonomskom izolacijom, niko ne može kriviti Srbiju što nije uspela da ih odbrani, jer ona to, ruku na srce, za razliku od svih ostalih pokorenih i kolonijalizovanih zemalja u okruženju, bar jeste pokušala. Mi ne možemo biti odgovorni za tuđe zločine, pogotovo kada smo se protiv njih hrabro borili. Ali ono što treba sve da nas tišti jeste to što je Srbija od te borbe odustala, i čak su i oni koji još pozivaju na zaštitu prava kosovskih Srba, potpuno ravnodušni prema ovim našim drugim građanima, koji su jednako žrtve albanskog separatizma i terora koliko i svi ostali. Jer mi nikada ne smemo zaboraviti da srpsku imovinu na Kosovu ne otimaju i kosovske Srbe ne proteruju „Albanci“, već kriminalci, mafijaši i teroristi – zarad svoje lične materijalne koristi. Srbija na Kosovu ne treba da učestvuje u etničkom ratu i da trlja ruke što „albanska“ teroristička država proganja „svoj“ narod, Srbija treba da insistira na zaštiti Ustava i zakona na svojoj teritoriji, i treba da ih brani do svog poslednjeg daha, jer država, osim zaštite Ustava i zakona, i nema nikakvu drugu funkciju.

„Normalni život“ i „evropska budućnost“

Ali kako Srbija to može da uradi, kada njeni činovnici u Briselu, pod brižljivim tutorstvom imperijalne birokratije, mic po mic predaju svoju zemlju i svoje građane u ruke tih istih terorista koji su ih uzurpirali, i koji ih tiranišu? Priča o „Briselskom dijalogu“ je konačno poglavlje priče o opštem licemerju srpske i evropske javnosti kada je u pitanju Kosovo. Srpski činovnici su, perući ruke od izdaje državnih i nacionalnih interesa u koju su se upleli, insistirali na tome da u Briselu oni „ne gledaju s kim razgovaraju“, dokle god im to omogućava da obezbede „normalan život“ sa srpski narod na Kosovu. O kakvom „normalnom životu“ tamo može biti reči? Da li je „normalno“ živeti na teritoriji pseudo-države kojom upravljaju kriminalci, mafijaši, teroristi, ubice i silovatelji? Da li biste vi poželeli da vašu decu prepuste u ruke ljudi koji su umešani u trgovinu ljudskim organima, organima koji su nasilno izvađeni otetim i ubijenim građanima vaše zemlje? Da li biste vi poželeli da izađete pred njihov sud? Da njima plaćate poreze? Da vas oni popisuju i izdaju vam lična dokumenta?

Naravno da niko to ne bi poželeo, i niko to ne želi. Ne samo kosovski Srbi, koje na njihovim ognjištima u pokrajini sada drži samo prkos i inat, već ni kosovski Albanci, koje na njihovim ognjištima više ne drži ništa. Masovni egzodus Albanaca sa Kosova predstavlja neposredni i očigledni pokazatelj razmera propasti koju je zapadna imperijalna politika nanela Srbiji na Kosovu. To je naša propast, i naš poraz, a krivi su za nju upravo oni koji sede u Briselu i pretvaraju se da se nešto svađaju i nešto prepiru, dok u stvari svako od njih zagrađuje svoj feud u kolonijalnom poretku Evropske unije. Sirotinja koja beži iz naše zemlje nije nam neprijatelj, ona predstavlja žrtvu istog mehanizma pljačke i eksploatacije kome smo i sami podvrgnuti. Njihova sudbina je i naša sudbina, ukoliko se ne prenemo i ne opametimo.

Istovremeno, otuđena, obesmišljena i dubinski nemoralna evropska birokratija, zapadni imperijalističko-korporativni krugovi koji njom upravljaju, i lokalne kompradorske elite koje služe i jedinim i drugim, predstavljaju izvor svih problema Srbije sa sve Kosovom, i Balkana u celini. I slaba nam je uteha, što su „albanski“ kompradori veći razbojnici i zlikovci od naših, ili što Albanci na Kosovu više stradaju pod jarmom „naših prijatelja iz Vašingtona i Brisela“ od nas. Doći ćemo i mi na red. A kada i nas, i Albance, i Hrvate, i Bugare i sve ostale narode Balkana svedu na istinski prosjački štap (od njega smo još daleko – ima još godinama da se pljačka i otima dok ne dođemo do stadijuma ovih nesrećnika koji sa naramkom i decom kreću peške preko granice), onda će nam naši zapadni gospodari prirediti još jedan lep balkanski rat, kako bismo se konačno međusobno poubijali i skinuli njima „bedu sa vrata“. Baš kao što im sada srpska policija na granici skida sa vrata ovu „albansku“ bedu.

Dok ne razvejemo tu iluziju o „svetloj evropskoj budućnosti“ i ne počnemo da se borimo za svoju slobodu i politička prava, dok ne prepoznamo u „evropskom standardu“ i „evropskim platama“ jednu šibicarsku prevaru, potpuno identičnu ovoj, pomoću koje lokalni kriminalci muzu poslednje pare iz albanske sirotinje na Kosovu, nećemo se ni sami pomeriti sa tog puta. Jer svi mi, u suštini, gledamo jedne iste šibicare, i nalazimo se u jednoj istoj povorci koja, sa naramkom i decom, ide u „evropsku budućnost“. Slutimo pomalo da od toga nema ništa, ali ipak pokorno idemo dalje, „kud svi, tud i mi“. Ali kada nastupi poslednji čin ove balkanske tragedije, kada padnu sve maske i kada se ispostavi da je car go, a „evropske budućnosti nema“, niti je ikada ni bilo, mi ćemo ostati sami i bez ičega na Balkanu, okruženi jednako opljačkanim i upropaštenim narodima, koji će u očajanju biti spremni na sve. I poslednji trik koji će zapadni šibicari i mađioničari da izvedu biće da nas ubede da smo jedni drugima krivi za sve. I kada se rudama, zemljom, vodom i ljudima prebogati Balkan pretvori u postapokaliptičnu pustoš savremene Libije, Sirije ili istočne Ukrajine, onda će naši zapadni gospodari najzad da nas puste na miru. Ne zato što će misliti da nam je „dosta bilo“, već zato što na nama više neće imati šta da se zaradi.

I zato pogledajte još jednom dobro na tihe povorke nesrećnika na Horgošu. To smo možda svi mi za koju godinu, možda su to naša deca, ako „budemo imali sreće“. To je jedina „evropska budućnost“ koja nam je svima namenjena, i na koju možemo da računamo. Uostalom, ko zna, dok nas sve to snađe, možda nas naši zapadni prijatelji i evropski usrećitelji prosvetle da je upravo to „normalan život“ koji smo sanjali i tražili. Da je „normalno“ da se na našoj granici nalaze ograde. Da je „normalno“ da ljudi ostavljaju sve iza sebe i beže iz zemlje glavom bez obzira. Da je „normalno“ da se ubice i lopovi tretiraju kao državnici, a gladna sirotinja kao kriminalci. I da je „normalno“ da se jedni drugima podsmevamo u našoj uzajamnoj bedi, uzdižući u nebesa svoje zapadne gospodare i padajući ničice pred njihovim domaćim satrapima i kolonijalnim upraviteljima. U neku ruko, sve je to već postalo pomalo „normalno“.