Kako se postaje propali političar?

Sa druge strane, javnosti je poznato da su G17 i LDP, koliko god tu činjenicu iz različitih razloga sakrivale, ideološki najbliže upravo jedna drugoj, pa se često isticalo da u vlasti koju neprikosnoveno drži DS, ove dve partije igraju istu ulogu koji je JUL igrala u vreme dominacije SPS. Samim tim, ako G17, kao „najbolji američki i evropski đak“ u Vladi, ima dobre razloge da podnese ovakav jedan zakon, lako se može naslutiti da će baš LDP biti najviše zainteresovana da za njega glasa.

Ipak, Jovanoviću ova ideološka bliskost i podrška sa ključnih mesta nije bila dovoljna da opravda svoju „opozicionu neprincipijelnost“, pa je on povukao nešto što bi u njegovim ideološkim krugovima moglo da se nazove „krunskim argumentom“ – naime, on i njegova partija nisu nikada spremni da podrže „želje propalih političara“. Šta ovo znači? Prevedeno na jezik teorije društva, LDP se ne odriče svog revolucionarnog statusa. Oni, u stvari, nisu parlamentarna stranka, jedna od mnogih, koja se u ravnopravnoj političkoj utakmici takmiči za javnu podršku vlastitim programskim ciljevima, oni su revolucionarna partija koja pred sobom ima revolucionarni cilj, koji uključuje potpuno rušenje postojećeg društvenog poretka, uništenje štetnih i nazadnih kulturnih obrazaca  i osiguravanje da se revolucionarni procesi dovedu do kraja. Jovanovićevim rečima, LDP interesuje jedino da se Srbija „nepovratno postavi na evropski put“, a povratak na vlast određenim parlamentarnim strankama postane „nemoguć“ (svi kurzivi N.T.).

Jovanovićev diskurs je, dakle, revolucionaran, beskompromisan i isključiv, a njegova partija stoga izuzetno podseća na boljševike iz vremena obrazovanja ruskog parlamentarizma. Odnosi vlast-opozicija nerelevantni su, dokle god se država, nije važno kojim sredstvima, usmerava ka „svetlim horizontima“. Ostale stranke nisu sagovornici, niti partneri (LDP prezire kako vlast, tako i opoziciju), oni su u osnovi svi neprijatelji, sa kojima se može podjednako neprincipijelno sarađivati, a kojima je znatno bolje manipulisati, kako bi se omogućile društvene okolnosti koje idu na ruku revolucionarnim ciljevima. Kako bi inače političari koji imaju više poslanika u skupštini mogli biti „propali“, i to po oceni pripadnika najmanje parlamentarne stranke, čiji opstanak na političkoj sceni na svakim izborima visi o koncu? Jovanovićevim rečima ne daju težinu argumenti, niti neko stanje stvari (demokratski procesi, zakoni države, javno mnjenje), već isključivo istorijski sud revolucije koju namerava da sprovede, a čijim će tokom svi neistomišljenici biti uništeni, lustrirani i reedukovani, pa će tako svima postati jasno da je u ova smutna vremena LDP bila (moralno) najjača partija, jedini znalac stvarne istine, i jedini sudija toga ko je od političara i javnih ličnosti napredan i u posedu reformskog potencijala, a ko mračni, „raspamećeni jurišnik“ i „protagonista politike zločina“.

Sličnost Jovanovića sa Lenjinom može se tražiti u njegovoj beskrajnoj sujeti i postavljanju sebe samoga za „oca“ i patrijarha nove (nad)nacije u nastajanju i jedinog sudiju dobra i zla. Razlika, međutim, leži u činjenici da su boljševici svoju revoluciju imali pred sobom i mogli su manipulisati njenim ishodom, dok je Jovanović ima iza sebe i sve njene tekovine su već poznate i u narodu krajnje neomiljene. Jovanovićeva partija, sa svojim uzvišenim patosom „izgradnje nove, pravednije Srbije“, svedena je već duže vreme na raštimovan zupčanik u mehanizmu vlasti Demokratske stranke. Ovaj zupčanik ponekad doprinese da dobro podmazana vladajuća mašina zaštuca ili zatrokira, ali se uglavnom pokorno vrti i ispunjava „društvene zadatke“ koji su dovoljno benigni i beznačajni, da mudri oci iz Vašingtona i Brisela mogu da mu ih povere.

Javni diskurs u Srbiji daleko je od idiličnog i opterećen je ogromnim problemima, koji našu zemlju teško da čine obrascem demokratije i građanskog društva. Među te probleme spada i slugeranjski položaj medija koji se nikako ne poboljšava novim zakonom, u njih spada i nokdaun opozicije, čije se partije, pošteno govoreći, zaista i nalaze „na rubu propasti“. Ali razvoj demokratskih procesa i građanske odgovornosti, ako ga ima, odvija se uprkos, a ne zahvaljujući Jovanovićevom delovanju. Ako ova zemlja ikada postane istinski demokratska, karakterisaće je stabilna vlast, jaka i principijelna opozicija, ali pre svega potpuno uklanjanje ekstremističkog diskursa u kome se određene političke opcije nastoje učiniti „nepovratnim“ i „bezalternativnim“, a druge dekretom partijskog saveta proglasiti za „propale“ i nepodobne za učestvovanje u društvenim procesima. Sada, kada je oganj sa nebesa, u vidu svetske finansijske krize, pokosio neke od svetih krava srpskog javnog diskursa, neke stvari se polako odvijaju u dobrom smeru. Ali ne zahvaljujući Jovanoviću, čija se netrpeljiva i svađalačka ideologija i retorika, ako išta, mogu upravo označiti kao nazadne, prevaziđene i – propale.