Политички живот | |
Како се постаје пропали политичар? |
![]() |
среда, 02. септембар 2009. | |
![]() Са друге стране, јавности је познато да су Г17 и ЛДП, колико год ту чињеницу из различитих разлога сакривале, идеолошки најближе управо једна другој, па се често истицало да у власти коју неприкосновено држи ДС, ове две партије играју исту улогу који је ЈУЛ играла у време доминације СПС. Самим тим, ако Г17, као „најбољи амерички и европски ђак“ у Влади, има добре разлоге да поднесе овакав један закон, лако се може наслутити да ће баш ЛДП бити највише заинтересована да за њега гласа. Ипак, Јовановићу ова идеолошка блискост и подршка са кључних места није била довољна да оправда своју „опозициону непринципијелност“, па је он повукао нешто што би у његовим идеолошким круговима могло да се назове „крунским аргументом“ – наиме, он и његова партија нису никада спремни да подрже „жеље пропалих политичара“. Шта ово значи? Преведено на језик теорије друштва, ЛДП се не одриче свог револуционарног статуса. Они, у ствари, нису парламентарна странка, једна од многих, која се у равноправној политичкој утакмици такмичи за јавну подршку властитим програмским циљевима, они су револуционарна партија која пред собом има револуционарни циљ, који укључује потпуно рушење постојећег друштвеног поретка, уништење штетних и назадних културних образаца и осигуравање да се револуционарни процеси доведу до краја. Јовановићевим речима, ЛДП интересује једино да се Србија „неповратно постави на европски пут“, а повратак на власт одређеним парламентарним странкама постане „немогућ“ (сви курзиви Н.Т.). Јовановићев дискурс је, дакле, револуционаран, бескомпромисан и искључив, а његова партија стога изузетно подсећа на бољшевике из времена образовања руског парламентаризма. Односи власт-опозиција нерелевантни су, докле год се држава, није важно којим средствима, усмерава ка „светлим хоризонтима“. Остале странке нису саговорници, нити партнери (ЛДП презире како власт, тако и опозицију), они су у основи сви непријатељи, са којима се може подједнако непринципијелно сарађивати, а којима је знатно боље манипулисати, како би се омогућиле друштвене околности које иду на руку револуционарним циљевима. Како би иначе политичари који имају више посланика у скупштини могли бити „пропали“, и то по оцени припадника најмање парламентарне странке, чији опстанак на политичкој сцени на сваким изборима виси о концу? Јовановићевим речима не дају тежину аргументи, нити неко стање ствари (демократски процеси, закони државе, јавно мњење), већ искључиво историјски суд револуције коју намерава да спроведе, а чијим ће током сви неистомишљеници бити уништени, лустрирани и реедуковани, па ће тако свима постати јасно да је у ова смутна времена ЛДП била (морално) најјача партија, једини зналац стварне истине, и једини судија тога ко је од политичара и јавних личности напредан и у поседу реформског потенцијала, а ко мрачни, „распамећени јуришник“ и „протагониста политике злочина“. Сличност Јовановића са Лењином може се тражити у његовој бескрајној сујети и постављању себе самога за „оца“ и патријарха нове (над)нације у настајању и јединог судију добра и зла. Разлика, међутим, лежи у чињеници да су бољшевици своју револуцију имали пред собом и могли су манипулисати њеним исходом, док је Јовановић има иза себе и све њене тековине су већ познате и у народу крајње неомиљене. Јовановићева партија, са својим узвишеним патосом „изградње нове, праведније Србије“, сведена је већ дуже време на раштимован зупчаник у механизму власти Демократске странке. Овај зупчаник понекад допринесе да добро подмазана владајућа машина заштуца или затрокира, али се углавном покорно врти и испуњава „друштвене задатке“ који су довољно бенигни и безначајни, да мудри оци из Вашингтона и Брисела могу да му их повере. Јавни дискурс у Србији далеко је од идиличног и оптерећен је огромним проблемима, који нашу земљу тешко да чине обрасцем демократије и грађанског друштва. Међу те проблеме спада и слугерањски положај медија који се никако не побољшава новим законом, у њих спада и нокдаун опозиције, чије се партије, поштено говорећи, заиста и налазе „на рубу пропасти“. Али развој демократских процеса и грађанске одговорности, ако га има, одвија се упркос, а не захваљујући Јовановићевом деловању. Ако ова земља икада постане истински демократска, карактерисаће је стабилна власт, јака и принципијелна опозиција, али пре свега потпуно уклањање екстремистичког дискурса у коме се одређене политичке опције настоје учинити „неповратним“ и „безалтернативним“, а друге декретом партијског савета прогласити за „пропале“ и неподобне за учествовање у друштвеним процесима. Сада, када је огањ са небеса, у виду светске финансијске кризе, покосио неке од светих крава српског јавног дискурса, неке ствари се полако одвијају у добром смеру. Али не захваљујући Јовановићу, чија се нетрпељива и свађалачка идеологија и реторика, ако ишта, могу управо означити као назадне, превазиђене и – пропале. |