Kad sveci marširaju

1. Šta se ovde, zapravo, dogodilo?

Đinđićevo ubistvo i događaji koji su mu usledili (vanredno stanje, masovna hapšenja, čistke u policiji, vojsci i pravosuđu) zaista su korenito promenili srpske političke parametre, pri čemu su razmere promena uporedive i sa samim 5. oktobrom, a u nekim segmentima ga čak i prevazilaze. Ličnosti i dileme koje su u prethodnom periodu dominirale javnom scenom potisnute su u treći plan. Do juče važeće predstave, kalkulacije i odnosi snaga zamenjeni su novim konceptima i novim pravilima igre. (Ko se uopšte još seća skupštinskih mešetarenja sa mandatima i poslaničkim klubovima, kupoprodaje poslanika, neuspelih predsedničkih izbora, natezanja oko Ustavne povelje…) Stvorena je nova realnost koju njeni politički i medijski promoteri tumače i slave kao nastavak petooktobarske (kontra-)revolucije, tj. "konačno svitanje 6. oktobra", dok su neki - za sada - malobrojni i skeptičniji posmatrači skloniji da je vide kao varijantu emotivne i političke mobilizacije, već viđene nakon smrti Josipa Broza. (Interesantno je da su vladajući mediji ovu analogiju sistematski izbegavali, radije se nadovezujući na smrt i sahranu Kralja Aleksandra.) Šta više, trenutna dešavanja u Srbiji imaju nešto sličnosti i sa zbivanjima sa kraja 80-tih, odnosno, podsećaju na neku savremeniju i radikalniju verziju Miloševićeve "antibirokratske revolucije", koja je, ne zaboravimo, takođe euforično i uz masovnu narodnu podršku, najavljivala konačni obračun sa političkim kriminalom, birokratama i “foteljašima”. Na delu je slična zapaljiva retorika, povećana ideološka mobilizacija, rast netolerancije i represije prema političkim neistomišljenicima. I krajnje “netransparentni” i nedemokratski potezi vlasti, pravdani “višim” ciljevima i plebiscitarnom narodnom podrškom.

Uprkos neprestanim otkrićima (i “otkrićima”) vlade i MUP-a, i dalje ostaje da lebdi pitanje da li je Đinđić stradao u prometejskom naporu nove vlasti da izađe na kraj sa organizovanim kriminalom, ili je, pak, pao kao žrtva mafijaškog obračuna? Ma koliko da svako od ovih tumačenja  poseduje izvesnu dozu uverljivosti i ima svoje strasne zagovornike (prvo predstavlja obaveznu mantru u krugovima vlasti i njenih pristalica, ali ni drugo, proskribovano i javno prigušeno, nipošto nije bez uporišta u političkoj čaršiji i krugovima sada marginalizovane opozicije), čini se da istinu po ovom pitanju ipak treba tražiti na trećoj strani. Đinđić, naime, definitivno nije bio Don Kihot, idealista koji sa zarđalim mačem juriša na tvrđavu zločina i kriminala, ali, takođe, kao što se povremeno špekulisalo u “dobro obaveštenim” krugovima, ni beskrupulozni duvanski Bos (“capo di tuti capi”) postradao u mafijaškoj sačekuši. Ubistvo predsednika vlade je uvek politički čin, ili makar čin sa političkim implikacijama. Pogotovo ako je ubijen u zgradi vlade i, takoreći, od strane visokih državnih službenika.

A ako je ubistvo političko, onda takvi moraju biti i motivi. Stoga se relativno brzo sa (uspešne) potrage za direktnim izvršiocima i nalogodavcima atentata prešlo na istragu “političkih mentora i inspiratora”. Tako su neki analitičari, “mediji željni senzacionalizma” i pojedine opozicione stranke okrivljeni da su, navodno, “stvorili atmosferu linča” u kojoj je premijer viđen kao prirodna i poželjna meta. (Čak je najavljena i Komisija, koja bi, u sadejstvu policije, vladinog biroa za informisanje i nevladinog sektora, trebalo da istraži slučajeve kritičkog pisanja o vladi i premijeru u poslednje dve godine!? Ipak, neko se negde dozvao pameti, pa se od ove ideje sa Komisijom tiho odustalo, odnosno, odlučeno je da se ona realizuje na parlamentarnom nivou, što je ipak manje skandalozno.) Pomenuti pristup vladi i policiji otvara beskrajno polje “kreativnih” mogućnosti, u kojem svako ko je u bilo kojoj prilici kritikovao vlast može biti sumnjiv i optužen da je “inspirisao zločin”. Šta u takvoj atmosferi biva sa demokratijom i osnovnim političkim slobodama, nije teško zaključiti, pogotovo u zemlji koja sa pomenutim stvarima nema ni naročito duga, ni duboka iskustva.

Dakle, nasuprot zvaničnoj verziji i njenoj jeretičkoj alternativi, rekao bih da je Đinđić postao žrtva nesrećnog spoja prilika (post)miloševićevske Srbije i vlastitog političkog temperamenta. Ubila ga je njegova prevelika žurba, ali i preterana samouverenost, vlastoljubivost i sklonost vaninstitucionalnim prečicama. Da ne bude nesporazuma, nije Đinđić ubijen zato što je krao mandate, koncentrisao moć, umeo da izigrava dogovore i bagateliše demokratske procedure. Međutim, to što je činio sve pomenuto, ili bar većinu toga, učinilo ga je tako ranjivim, tako usamljenim i istaknutim na političkoj pozornici, te na neki način zaista preporučivalo kao metu. Previše se približio svetu kojem nije pripadao, ali koji ga je na neobičan način privlačio i fascinirao. Za jednog filozofa i visokog intelektualca, lično je upoznao previše DB službenika, kumova, donova i kraljeva balkanskog biznisa. Iz ovih ili onih motiva, preduboko je zagazio u Miloševićevu političko-kriminalnu  močvaru - i ona ga je na kraju progutala. Ali po jednom gotovo mitološkom obrascu, Đinđićeva tragična smrt postala je neka vrsta simbolične žrtve i zaloga u borbi protiv društvenog zla. Ako je uopšte imao neku prometejsku viziju, smrt ga je najviše približila njenom ostvarenju, ili bar stvorila povoljnu klimu za njenu realizaciju. A ukoliko se stvar ponovo izrodi i krene u neželjenom pravcu, za to svakako više neće biti kriv Đinđić, već njegove ubice - a možda i poneko od onih koji su premijerov kovčeg poneli do večnog odredišta.

2. Razlozi za sumnju

Čak i pod neverovatnom pretpostavkom da Đinđićevo ubistvo  predstavlja samo jedan izolovani kriminalni akt, bez direktnog političkog zaleđa i bez "haške" pozadine, ono bi bilo više nego jasna potvrda slabosti institucija i ranjivosti srpske demokratije. Stoga, potezi koji se trenutno vuku, uključujući stabilizaciju države i opravdanu borbu protiv organizovanog kriminala, ne bi smeli za posledicu imati dodatno slabljenje demokratskih institucija. Nažalost, neke od preduzetih mera, kao i mnogi medijsko-politički  gestovi, ne ostavljaju previše prostora za optimizam u ovom pogledu.

2.1. Pored razumljive tuge, u govorima i izjavama predstavnika srpske vlasti neposredno nakon atentata motiv osvete je dobio previše istaknuto mesto, potiskujući pomalo u drugi plan momenat pravde, što sve neodoljivo podseća na prepoznatljivo zaklinjanje na osvetu nad odrom preminulog "brata". Izjave poput one Čedomira Jovanovića na sednici Glavnog odbora DS (nedelja 16. mart), da će vanredno stanje trajati "sve dok ne budu pohapšeni, ne samo izvršioci, nalogodavci i finansijeri ubistva premijera Đinđića, već i svi oni koji su se  tome obradovali (podvukao Đ.V.) ili poželeli da to učine", dodatno pojačavaju pomenuti utisak. A hapšenje trojice građana u Zaječaru koji su na “nedoličan način reagovali na vest o ubistvu Zorana Đinđića” ukazuje da navedene reči ne treba posmatrati samo kao izraz trenutne emotivne reakcije novog potpredsednika vlade.

2.2. Višednevni pokušaji miniranja i rušenja kuće Dušana Spasojevića, jednog od glavnih osumnjičenih, takođe su više nalikovali aktu klasične i iracionalne osvete, nego što su  ostavljali utisak organizovane borbe države protiv organizovanog kriminala. Ako je to zdanje sagrađeno bespravno i ako je građeno "prljavim" novcem onda ga je trebalo konfiskovati, kao što se radi u uređenim društvima, a ne danima besmisleno mrcvariti i zgradu i građane iz okolnih stambenih blokova.

2.3. Ekspresno razrešenje (penzionisanje) sedmoro sudija Vrhovnog suda i neviđeni pritisak da predsednik Vrhovnog suda Srbije Leposava Karamarković podnese ostavku (što je ona na kraju i učinila), teško se mogu podvesti pod mere preduzete radi efikasnijeg rada sudova i borbu protiv organizovanog kriminala. Tim pre što su se na udaru našle upravo neke od sudija koje su tokom 90-tih već bili žrtva Miloševićevog pokušaja uspostavljanja totalne kontrole nad sudskom vlašću. Takođe, istom prilikom (sreda, 19. mart) usvojene izmene seta pravosudnih zakona pojačavaju bojazan kako je ova tragedija iskorištena za konačni obračun kako sa konceptom tako i zastupnicima ideje o nezavisnosti sudske vlasti. Tako je, u senci vanrednih mera, ministar Batić trijumfalno okončao svoj višemesečni pohod protiv vrha sudske vlasti, otpočet još pre godinu dana medijsko-političkom hajkom na (tadašnju) predsednicu beogradskog Okružnog suda u Begradu Vidu Petrović Škero. Svakako da je u srpskom sudstvu (kao, uostalom, i u svim društvenim segmentima) bilo mnogo nagomilanih problema, ali bi devastacija sudskog sistema mogla biti previsoka cena za eliminaciju nekolicine korumpiranih sudija, tužilaca ili advokata.

2.4. Ukidanje direktnih prenosa sednica Skupštine Srbije, obrazloženo razlozima vanrednog stanja, oduzelo je praktično jedinu tribinu sa koje se mogao čuti opozicioni glas. (Treba imati na umu da su direktni skupštinski prenosi svojevremeno predstavljali važan zahtev i krupnu tekovinu protesta antimiloševićevske opozicije.) Osim toga, s obzirom da je vladajuća skupštinska većina i ranije bila sklona korišćenju pravno i moralno veoma problematičnih sredstava (manipulacija glasačkim karticama, otimanje  poslaničkih mandata, formiranje fantomskih poslaničkih klubova i sl.) sada, u uslovima vanrednog stanja, kada je opozicija u celini medijski marginalizovana i ućutkana, a jednom delu (radikali i SSJ) preti zabrana i  kriminalizacija, skupštinski TV prenosi čine značajan element kakve-takve javne kontrole skupštinskih dešavanja, a ugašene kamere u parlamentu predstavljaju simbol i nagoveštaj šire medijske i političke tame.

2.5. Zabrana “Nacionala”, jednog od najtiražnijih dnevnih listova u zemlji, kao i apsolutna medijska cenzura (uz prateću i, zapravo, još opasniju autocenzuru), takođe teško može da se podvede pod neophodne mere u borbi protiv kriminala. Posebno je zabrinjavajuće što to nije učinjeno sudskim putem već naredbom ministarstva, i jedino - bar delimično - opravdanje za takav čin mogli bi predstavljati čvrsti dokazi o tome da iza lista stoji prljavi novac i ljudi iz podzemlja (otprilike kao što se tvrdi za takođe zabranjeni Identitet). Ukoliko pak takvih, makar i naknadnih dokaza ne bude, tj. ukoliko se ispostavi da je prosto reč o nezadovoljstvu vlasti uređivačkom koncepcijom lista (kritika vlade, Tijanićevi komentari, informacije iz “dobro obaveštenih krugova” i sl.) zabrana Nacionala biće prvorazredan skandal koji nipošto ne bi smeo da ostane bez ođeka. Senzacionalizam i neprofesionalnost veoma su raširena boljka srpskog novinarstva, ali ovakve zabrane svakako nisu način borbe protiv tog problema. A ukoliko u međuvremenu pod udar dođe, naprimer, i Blic-news, ili neke opozicione stranke, biće sasvim očito da pod fasadom vanrednog stanja vlada, odnosno, pojedini moćnici zapravo sprovode obračun sa svojim oponentima.  

3. Na Titovom putu

Bilo bi pogrešno iz zaista masovnog šoka i iskrene tronutosti ogromne većine građana izvlačiti zaključak o tome da dosadašnja politika srpske vlade i sama vlada zaista uživaju isto tako masovnu podršku. (To bi bilo pogrešno otprilike isto onoliko kao kada bi neko iz sveopšte simpatije prema princezi Dajani u trenutku njene pogibije zaključivao da većina Britanaca podržava njen način života, ili da bi nekoj stranci njenih poštovalaca i sledbenika bio zagarantovan put do izborne pobede.)  Doduše, trenutne široke simpatije za pokojnog premijera mogu biti iskorištene za strateško jačanje D(O)S-a i politike koju je oličavao Đinđić - najnovije ankete javnog mnjenja nedvosmisleno ukazuju u tom pravcu - ali sa tom podrškom se nipošto ne može računati kao sa sigurnom i trajnom stvari. Pogotovo kako vreme bude odmicalo i svakodnevne životne brige, materijalna oskudica, kao i razne nacionalne (Kosovo, Hag) i socijalne frustracije, počnu razjedati trenutni, po mnogo čemu prividni konsenzus. Medijsko-političko lešinarstvo nad Đinđićevom žrtvom, te licitiranje potvrdama vernosti “njegovom putu”, ovu eroziju Đinđićevog mita mogu samo pospešiti i ubrzati. A neukusno nadgornjavanje između raznih političkih subjekata i "spontanih" građanskih inicijativa oko toga šta će sve - i što pre - po zemlji Srbiji biti nazvano Đinđićevim imenom (aerodrom, trgovi, ulice…), kao i predlozi da se zbog toga čak menjaju odredbe pravilnika koji reguliše pomenutu materiju, a po kojima od trenutka smrti do predloga za imenovanje moraju proteći najmanje dve godine, važan su međustupanj u toj eroziji.

Sasvim je razumljiva želja DS-a da maksimalno politički kapitalizuje tragičnu pogibiju svog predsednika. Međutim, ako se u tome pretera,  proizvodi se bumerang-efekat, sličan onome koji je, svojevremeno, izazvala Miloševićeva propaganda neumereno insistirajući na svojoj “herojskoj pobedi” nad NATO-paktom i izdajništvom opozicije. Stoga bi se stratezi D(O)S-ove kampanje morali ozbiljno zamisliti nad činjenicom da, praktično, od vremena Tita i Čaušeskua na ovom prostoru nije viđena bezočnija (jedno)partijska TV-propaganda, sa neskrivenim elementima kulta ličnosti, u pogledu kojih je, treba reći, ceremonija oproštaja od Zorana Đinđića više nalikovala sahrani Kim Il Sunga nego DŽona Kenedija.  

4. I posle Zorana - Zoran

Samo na prvi pogled paradoksalno, privremena koncentraciona vlada i relativno skori prevremeni izbori su, zapravo, rešenje kojim bi se sigurnije mogla obezbediti politička stabilnost u Srbiji, kao i prevaga pro-evropskih i modernizatorskih snaga. Nošeni talasom posthumne simpatije i solidarnosti sa Zoranom Đinđićem, te obećanjem konačnog ispravljanja starih nepravdi, ove snage bi na tim, eventualnim, izborima svakako zabeležile dobar rezultat, i sa trenutno eliminisanim delovima nekadašnje demokratske opozicije (SPO, DSS, G 17) sigurno obezbedile komotnu političku većinu. Ovako, ako se u političkom smislu nastavi po starom (samo uz zamenu Đinđića Živkovićem), zapravo se nastavlja opasan politički hazard i igra na ivici provalije, što je bilo obeležje i dosadašnje srpske politike i upravo najproblematičniji aspekt Đinđićevog političkog delovanja. A takav hazard, pogotovo u balkanskim uslovima, uvek može rezultirati nepredvidivim ishodima. Sudeći po dosadašnjim potezima, dosovska politička elita se, očigledno, opredelila za tu rizičniju varijantu, koja, paradoksalno, danas ima veće izglede na uspeh nego pod samim Đinđićem, ali bi i posledice eventualnog neuspeha mogle biti neuporedivo tragičnije.

Najzad, čak i ukoliko žele da nastave tim riskantnim putem kojim su, izgleda, krenuli - maksimalno prolongiranje izbora, koncentracija moći, oktroisani ustav, kriminalizacija opozicije i de fakto jednopartijska vladavina - čelnici DS-a bi morali poraditi na jačanju svoje kadrovske baze, ne samo u kvantitativnom, već i kvalitativnom smislu. Drugim rečima, njihov kontroverzni poduhvat bi imao znatno veće izglede na uspeh ukoliko bi se plavo-žutom jatu priključili, odnosno, vratili se u njegovo okrilje, osnivač i prvi predsednik stranke Dragoljub Mićunović, kao i grupa okupljena oko Miroljuba Labusa. Ali malo je verovatno da će triling DS-ovih (muških) potpredsednika smoći snage i političke mudrosti za takav gest, već će, po svoj prilici, agresivnom medijskom kampanjom i beskrajnim naduvavanjem Đinđićevog mita ("I posle Zorana - Zoran") pokušati da kompenzuju svoju relativnu političku minornost. Rezultati u borbi protiv zločina i organizovanog kriminala, postignuti za vreme vanrednog stanja, biće im, nesumnjivo, glavni adut u tim nastojanjima, a oslanjanjanje na “čvrstu ruku” s jedne, kao i podršku i uputstva “međunarodne zajednice”, s druge strane,  osnovni instrumenti vladavine.      

Dežurni krivci

Iako je dočekana na nož, ponuda DSS-a o stvaranju koncentracione vlade bila je u suštini korektna i, zapravo, veoma povoljna za DOS. (To ne znači da su se u vladi morale naći baš sve parlamentarne stranke, uključujući i one čiji su se funkcioneri našli na spisku osumnjičenih, ali se, recimo, moglo naći mesta za poneku od reformisanih frakcija SPS-a.) Stalno optuživani zbog “izbegavanja da preuzmu odgovornost”, Koštunica i DSS su, makar deklarativno i sa zakašnjenjem, tu spremnost pokazali u najtežem trenutku. Uostalom, ako je ustavni poredak u Srbiji ubistvom premijera zbilja bio toliko destabilizovan da to opravdava uvođenje vanrednog stanja i preduzimanje niza ozbiljnih restrikcija ljudskih prava, onda je ta destabilizacija više nego dovoljan razlog da se makar razmotri ideja o formiranju vlade nacionalnog jedinstva. I obrnuto, ukoliko za ovo poslednje nema dovoljno razloga, znači da poredak i demokratija ipak nisu tako dramatično ugroženi te nema razloga ni za one i onolike restrikcije.

Uopšte, brzina i odlučnost sa kojom je D(O)S odbio ponudu DSS-a veoma su indikativni i zabrinjavajući. Pogotovo obrazloženja kako tom inicijativom DSS, zapravo, "pokušava da se infiltrira u vlast" (Nenad Čanak). Kao da je reč o nekom subverzivnom poduhvatu ako (barem do poslednjih događaja) najjača stranka i ubedljivo najpopularniji - uz to još i nesumnjivo demokratski - lider žele da preuzmu deo vlasti i odgovornosti koja uz to ide, i kao da je u zvezdama zapisano da pravo na vlast u Srbiji od sad pa do veka imaju samo Nenad Čanak, Vladan Batić i Čeda Jovanović. Ovo, međutim, ne znači da se DSS, a naročito Vojislav Koštunica mogu amnestirati od odgovornosti za trenutno stanje u Srbiji, ali je priroda te njihove odgovornosti druge vrste od onoga što na umu imaju predstavnici vlasti koji, poput već citiranog Čanka, izjavljuju, na primer, da je “Vojislav Koštunica direktni i indirektni saučesnik zločina”. U svakom slučaju, nezavisno od toga gde će se zaustaviti trenutno zahuktala D(O)S-ova revolucionarna pravda, sve je očiglednije da se u DSS-u ljuto varaju ukoliko misle da je  potrebno samo da se malo sklone u stranu dok bura ne prođe (počistivši, eventualno, radikale), pa da nastave po starom. Ta vremena su prošla, a pozicije DSS-a više nikada neće biti kao što su bile, što opet ne isključuje mogućnost da vrtlog srpskog termidora, u nekom trenutku, jabuku vlasti (ili makar njene simbole) neće ponovo ubaciti u Koštuničine nevične ruke. Na kraju krajeva, on je, uz zamorenog i gotovo zaboravljenog Vuka Draškovića, praktično jedini (politički) preživeo od “istorijskih” vođa srpske opozicije, i premda je već uveliko opala pozlata sa njegovog političkog portreta, jedini se od političkih aktera i lidera iz prethodne decenije može nadati nekoj  političkoj budućnosti.

5. Kolateralne koristi i štete

Da zaključimo. Uprkos svemu, čini se da bi iz čitave ove krize vezane za brutalno ubistvo srpskog premijera mogle proizaći čak i neke “kolateralne koristi”, kako za samu Srbiju, tako i političku opciju koju je pokojni Đinđić oličavao.

a) Uprkos problematičnim metodama i sumnjama za (ne)selektivnost čitave akcije (o ustavno-pravnoj zasnovanosti da i ne govorimo), iza brave će se, što nikako nije za potcenjivanje, ipak naći značajan broj pripadnika raznih kriminalnih bandi, "ratnika" i "biznismena" sumnjive provenijencije, koji su prethodnih desetak godina premrežili Srbiju. Mnogi nerešeni slučajevi će biti razrešeni, mnoge mreže razbijene i predato dosta nelegalno posedovanog oružja – i to se ne može ignorisati. Ovo, doduše, od Srbije u političkom smislu neće učiniti baš "ekološki čistu" državu, ali svakako predstavlja korak u dobrom pravcu, koji može računati na široku podršku domaće i svetske javnosti. Razume se, ta podrška biće utoliko trajnija i dublja ukoliko mere koje se preduzimaju naprasno ne zastanu pred vratima vladajućih stranaka, i njima bliskih poslovnih, finansijskih i medijskih imperija.

b) Ovaj šok bi mogao iznova okupiti i mobilisati pasivizirane i razočarane pristalice petooktobarskog prevrata, koje su se u međuvremenu osule, što zbog sukoba unutar pobedničke koalicije, što zbog niskog životnog standarda i neispunjenih obećanja DOS-a. Međutim, i ovaj mobilizatorski efekat biće znatno umanjen ukoliko se vanredne mere, kao i njihovi eventualni rezultati, pokušaju iskoristiti za neku vrstu političkog blic-kriga, kako protiv stranaka bivšeg režima, tako i dojučerašnjih saveznika. Niz  ovde prethodno pomenutih momenata, čini se, nedvosmisleno upućuje upravo u tom nepoželjnom pravcu, čija bi najnegativnija posledica, ne računajući eventualni politički haos i/ili diktaturu, mogla biti dodatna  kompromitacija državnih institucija i novi gubitak poverenja u demokratske procedure. A građani Srbije, generalno uzev, ionako nisu previše daleko odmakli od stava kako je “čvrsta ruka” efikasnija i bolja od liberalnih i demokratskih zamajavanja.

c) Najzad, Đinđićevo ubistvo bi moglo delovati otrežnjujuće na deo međunarodne zajednice koji je, po principu političke inercije i stereotipa iz Miloševićevog vremena, srpsku vladu i mladu srpsku demokratiju često stavljao na preteška iskušenja, sa mnogo uslovljavanja, a nedovoljno prave i konkretne podrške.  Ekspresno smo primljeni u Savet Evrope, najavljena je povećana materijalna pomoć, beskamatni krediti... Cinici bi mogli pomisliti da svet, takoreći, nagrađuje Srbe zato što su ubili svog prozapadnog premijera, ali reč je, naravno, samo o osnovanom strahu da bi se ovde stvari mogle još dodatno pogoršati. No, veliko je pitanje da li bi po stvar demokratije u Srbiji bilo bolje da se ova, pretpostavljena, dobra volja međunarodne zajednice usmerava u pravcu bezrezervne podrške vanrednom stanju i aktuelnoj Živkovićevoj vladi, ili pak prema što bržem ukidanju vanrednog stanja (ili bar ukidanju suvišnih restrikcija javnog i političkog delovanja) i stvaranju “vlade nacionalnog jedinstva” koja bi u sebe uključivala – barem – DSS i G 17 kao važne predstavnike izvornog DOS-a.

Dosadašnja iskustva u tom pogledu, međutim, pokazuju da "međunarodna zajednica", odnosno, oni koji u njeno ime vode svetsku politiku, nemaju previše sluha, niti istinskog interesa, za ovakvo udubljivanje, i da im je uglavnom najvažnije da lokalni problem reše u skladu sa trenutnom procenom svojih globalnih interesa. Što znači da će, na primer, biti spremni da štošta progledaju kroz prste lokalnoj političkoj garnituri samo ukoliko ona pruži dovoljno dokaza o svom “demokratskom opredeljenju” – a što u ovom konkretnom slučaju znači da bude maksimalno “kooperativna” po pitanju Haga i ne pravi problema prilikom sve izglednijeg rasplitanja Kosovskog čvora. Ipak, valja obratiti pažnju na skorašnje izjave Petera Šidera (Savet Evrope) i Mauricija Masarija (OEBS), koje ukazuju i na mogućnost drugačijeg, nijansiranijeg i odmerenijeg pristupa međunarodne zajednice (pored ostalog, Šiderovo prilično otvoreno upozorenje Haškom tribunalu da bi morao pokazati više razumevanja za osetljivost srpske političke situacije), ali postoji realna opasnost da u svojoj udvoričkoj revnosti ovdašnja vlast prosto ignoriše i one prilike koje joj se nude.

U tom smislu, verujem da bi, dugoročno gledano, bilo od izuzetnog značaja ukoliko bi se  procesi nekim od potencijalnih haških optuženika koji se pominju u kontekstu atentata na premijera Đinđića organizovali u Beogradu. Etički i politički gledano, to bi bilo veoma celishodno rešenje, ali je veliko pitanje da li se iko iz vrha sadašnje vlasti uopšte setio da to predloži, a kamoli da se za tu soluciju politički založi i na njoj insistira. To bi bila idealna prilika da se pred domaćom javnošću rasplete opako klupko lažnog pariotizma, kriminala i zločina, što je zadatak koji, iz različitih razloga, ne može biti prepušten samo “Pinku”, policiji i haškom tužilaštvu. Nažalost, čini se da su mnogi poslednje događaje jedva dočekali da bi uspostavili problematičan znak jednakosti između kriminala (koji jeste metastazirao u prethodnoj deceniji), ratnih zločina (kojih jeste bilo), integralističkih težnji i borbe Srba van Srbije (koji jesu instrumentalizovani), patrotizma (koji jeste besomučno zloupotrebljavan), neprijateljskog stava prema NATO i Haškom tribunalu (koji jeste dodatno raspirivan) - i Miloševića, koji se, opet, nesumnjivo koristio svim prethodnim radi održanja na vlasti. Od svega pomenutog, samo po pitanju kriminala, neposrednih ratnih zločina i, recimo, pro-evropske orijentacije u Srbiji postoji jasan društveni konsenzus i zato je, upravo zarad očuvanja tog konsenzusa, opasno kačiti na njega previše toga, a pogotovo Karlu Del Ponte, Kosovo i “transantlanske” integracije. Čak i ako zahvaljujući opštoj pojmovnoj konfuziji i vanrednom stanju takav manevar trenutno prođe bez ozbiljnije reakcije, to dugoročno neće doneti željenu stabilnost, već samo nove kolektivne frustracije koje su plodno tle svakog ekstremizma. Ali, razume se, kada već u svojoj lakomislenosti ili ideološkoj ostrašćenosti ni ovdašnji vodeći politički faktori o tome izgleda mnogo ne razmišljaju, iluzorno je očekivati da se neko u svetu naročito opterećuje ovim opasnostima i dilemama. Međutim, oni koji su svojom aktivnom podrškom, ili makar prećutnim blagoslovom, podržali ove vanredne mere svakako imaju dodatnu odgovornost i obavezu da ne dozvole njihovo dalje izrođavanje.

Jedan emotivni postskriptum

Previše se na ovom tlu nakupilo istorije, a premalo dolara po glavi stanovnika. Previše je "istorijskih" ličnosti i događaja, sumnjivih revolucija, prevrata i obrta. Mnogo najrazličitijih službi, afera, zavera i sekira. Previše Vujica, Apisa, Legija, Leka i Krcuna. Mnogo heroja i mesija spremnih da "za ideale" (svejedno da li "komunističke", "nacionalne" ili "kosmopolitske") žrtvuju sve i svakog - sem svoje vlasti, privilegija i bogatstva. A premalo otadžbini, slobodi i demokratiji istinski predanih i odgovornih osoba, svesnih da ne postoje istorijske prečice i iskreno uverenih u prednosti demokratskih institucija i procedura, među kojima je jedna od najdragocenijih upravo ona o mirnoj i periodičnoj smeni vlasti. Sve dok takvi ne prevladaju u odnosu na raznorazne "oslobodioce" pristigle na tenkovima, hamerima i bagerima, na političkoj i društvenoj sceni će se periodično, sa sve pratećom intelektualnom menažerijom, smenjivati različiti varijeteti iste totalitarne matrice, od kojih smo u Srbiji za manje od dve decenije imali prilike da upoznamo čak tri, i to često u izvođenju jednih te istih protagonista.

Ako im se ne stane na put, ovi strasni idealisti, moralni čistunci i “borci za ideju” naizmenično će i svaki put sa sve gorim posledicama “oslobađati” Srbiju, odnosno, ono što od Srbije preostane. I razlikovaće se, manje-više samo po tome što jedni obožavaju Cecu, a drugi Jecu. Odnosno, jedni Boru-čorbu, a drugi Rolingstonse. Jedni Šešelja - drugi Batića. Jedni Čedu - drugi Vučića. Jedni Šuvakovića - drugi Vesića. Jedni Amere - drugi Ruse. Jedni Ivana Markovića - drugi Bebu Popovića. Jedni Branu Crnčevića - drugi Petra Lukovića. Pa zar među pobrojanim entitetima i onim što dotični simbolišu nema nikakve razlike? Razume se da ima. No, nemojmo se zavaravati. Te razlike su, po svoj prilici, premale za neku stvarnu promenu i istinski demokratski napredak, ali bi, nažalost, ukoliko im se dopusti da ponovo maligno eskaliraju, mogle ispasti sasvim dovoljne za još jednu pogubnu istorijsku polarizaciju i (još) jedan osrednji građanski rat.