Jelena po drugi put u kući Velikog brata

Početkom godine, u Sjedinjenim Državama, pojavila se izvesna gospođica Kat Stack, koja je u nekoliko video priznanja, objasnila kako se intimno družila sa nekoliko poznatih repera, i kako je za to svoje druženje dobila novac. Svoju priču ispričala je svojim rečnikom, kako je najbolje umela, sa najviše ,,f’’ i ,,mf’’ reči, a od internet zajednice dočekana je sa radošću, onako kako se i inače dočekuju zabavljači. Fenomen je trajao nekoliko meseci, a završio se ne baš tako slavno po miss Kat, odnosno, završio se onako kako se obično stvari i završavaju na ulici.

Jelena Karleuša nije, naravno, po mnogim stvarima slična gospođici Kat. Jelena je poznata pevačica, verovatno pri kraju karijere, koja je sad iza sebe pokušala da ostavi nešto više od pesama. Ono što im je slično jeste rečnik prepun psovki, način na koji se obraćaju publici, i način na koji ih publika prihvata. Jedna od razlika je ta što Kat Stack nije mogla da svoju priču objavi ni u jednom muzičkom magazinu, a kamoli u nekom tiražnom dnevnom listu. Jedino što je njoj bilo dostupno, bio je sajt jutube i internet zajednica. Gospođa Karleuša svoje životno iskustvo, protkano živopisnim rečnikom, iznosi sa stranica jednog tiražnog dnevnog lista.

Ne slažem se sa većinom njenih ideoloških istomišljenika. Nije me ubedila da je pametna. Mislim da su najpametniji oni ljudi koji poznaju svoje granice, svoje domete, ono što mogu i ono što ne mogu. Pamet je kad ljudi znaju da žive u skladu sa onim što imaju, pametno. Zbog toga ona i nije vezana za profesiju, pa ni za obrazovanje. Ima puno pametnih pevačica, onih koji znaju o čemu govore i gde to govore. Ili manekenki, profesije za koju se smatra da je prepuna glupih devojaka. Meni ne izgleda tako. Ako manekenka zna da na pogled prepozna Guči tašnu, ume da zavede onoga koga želi, pronađe dobru reviju i eventualno obezbedi dobrog sponzora, ona je pametna. Uspela je da iskoristi ono što ima, u korist svojih interesovanja. Ako bi neka od tih poznavalaca Guči tašnica počela da priča o Brehtu, populizmu i slobodi govora, to baš ne bi izgledalo pametno. Izgledalo bi kao da nije svoja.

Svako treba da se izbori za svoje pravo na govor, i Jelena se za to pravo odavno izborila. Samo, kad neko psovkama podvlači mlake argumente u tekstu, i kad vikom pokušava da nadomesti nedostatak doslednosti, onda zaslužuje da mu se takva pisanija nazovu brljotine. Jer ona to i jesu.

Svako treba da se izbori za svoje pravo na govor, i Jelena se za to pravo odavno izborila. Samo, kad neko psovkama podvlači mlake argumente u tekstu, i kad vikom pokušava da nadomesti nedostatak doslednosti, onda zaslužuje da mu se takva pisanija nazovu brljotine. Jer ona to i jesu. Blogerska žvrljanja, uz nešto psovki, nešto malo duhovitosti, malo vrckavog humora, uz poneki smisleni uvid... U redu je, tekstovi su joj duhoviti, zabavni, na nekim mestima kao dnevničke beleške, mada nedosledni, ponekad i nejasni. Ne smeta, u skladu je sa stilom. Ali taj blogerski stil, sa puno parola, to je moguće videti bilo gde, na bilo kom forumu ili blogu. Jedina razlika u toj vrsti tekstova, osim mesta na kome su napisani, jeste u tome što su ovi potpisani poznatim imenom. Što je u redu, Jelena se za to izborila, i nije ništa čudno, nije ona prva koja je poželela da se okuša u pisanju. U državi u kojoj je moguće da od dame lakog morala postane društveno priznata gospođa, da od pevačice postane seksualna radnica, od sitnog provalnika nastane ministar, da glumica u poznim godinama prizna da je u mladosti volela mnogo da se ,,pari’’ i da je verovala da je muža ubila seksom, najmanje je čudno kad pevačica počne da piše.

Ono što je malo manje razumljivo, barem na prvi pogled, jeste način na koji su takva forumaška duhovita žvrljanja prihvaćena. Od strane takozvane Druge Srbije, dočekana je uz hvalospeve. Bila je prisutna na tribini LDP-a, hvaljena od Basare i gospođe Vučićević, dva puta u istom danu gostovala u dve gledane emisije na B92... Hvalili su je Teofil i izvesni Luković, pa i neka druga gospoda čija imena slabo pamtim. Za neke autore mi je i dalje čudno da su uopšte u stanju da se osvrnu na tu vrstu pisanja, a kamoli da napišu tekst u kome to podržavaju.

Nije fenomen to što Karleuša ne razume, na primer, važnost terminološkog određivanja nečega za šta se i sama zalaže, fenomen je u tome što je oni koji razumeju tu potrebu podržavaju. Onda kad počnu da je hvale, pozivaju se na nju i zovu je na gostovanje u gledane tv emisije, to je onda zanimljivi javni fenomen. Zbog čega je jedna pevaljka (koja skromno o Ćirilovu tvrdi ,,Ne bih rekla da je 25 godina njegove kolumne manje bitno ili vredno od jedne moje, naprotiv’’), zaslužila takvu pažnju? U redu je i što je pozivaju u tv emisije, sasvim podržavam i razumem potrebu za tim. Ali njenu pojavu u svetu kolumnista tretirati na taj način, deliti joj hvalospeve o tome kako nije glupa plavuša, i kako joj je kolumna prepametna, to je nešto što je van svakog konteksta priče o onome zbog čega je uopšte i postala kolumnista. Tako je njena pojava prerasla fenomen zbog kojeg je nastala, i postala fenomen za sebe.

Njenu pojavu u svetu kolumnista tretirati na taj način, deliti joj hvalospeve o tome kako nije glupa plavuša, i kako joj je kolumna prepametna, to je nešto što je van svakog konteksta priče o onome zbog čega je uopšte i postala kolumnista.

Razlozi za tu i takvu vrstu oduševljenog prihvatanja su verovatno mnogostruki. Možda je to delom tako zato što takozvana Druga Srbija sve više slabi, nedostaje joj valjana argumentacija u vremenu krize, nedostaju joj kadrovi u prvim redovima, pa onda oberučke prihvataju svakoga ko im krene u susret. Ta vrsta međusobnog prepoznavanja je sigurno i u tome što je rečnik nove kolumnistkinje, kao i njena mlaka argumentacija, blizak načinu na koji se javnosti obraćaju perjanici te Druge Srbije. Prosto zato što se slično raduje sličnom. Ljudi koji argumentuju psovkama i koji smatraju da je to jedini način razgovora, verovatno se obraduju svakom novom ko piše kao i oni, psovkama. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog važnog razloga da im takav novi daje kredibilitet i podršku za nastavak takvog pisanja.

Još jedan razlog za pojavu iznenadne ljubavi između ekstremnih zalagaoca za evrointegracije i pevačice dugog razvojnog puta, verovatno je i u tome što je isključivost u govoru i u onome za šta se zalaže sasvim u skladu sa ideologijom onih kojima je, po drugi put u istoriji, interes jednog naroda manje važan od interesa za životom u zajednici naroda. I način na koji se obraća javnosti, verovatno je u skladu sa osećanjima mnogih pripadnika kvazilevice u Srbiji. U najnovijim istupima, mene je ponašanjem podsećala na istupe političkog komesara Kominterne ili ispisnika kumrovačke škole, koja je u stanju da ljude javno proziva zbog seksualne orijentacije, zahteva da svi stanu u jedan red, koja je u stanju da jednom Ćirilovu odlučno kaže ,,budite kratki, budite jasni, koristite kratke rečenice da vas gledaoci razumeju’’. Ta vrsta kominternovskog agitpropa i parolisanja, upakovanog u šarenu lažnu priču o toleranciji i ljudskim pravima, to je nešto što je valjda prihvatljivo samo nekome ko podržava današnju kvazilevicu. Salonski populizam na delu. A kemp. Umetnost iz novina. Sa sve šljokicama, „luj viton“ čizmicama i „guči“ tašnicom.

Gospođa koja ima problem da razume ljude koji ne govore kratko i jasno, jer sve uvijaju u oblandu jednog ,,mamutskog obrazovanja’’, koja za sebe kaže da je najlepša i najbolja pevačica, koja je famoznu kuću Velikog brata napustila, po sopstvenom priznanju, zato što želi da bude sa onima koji je podržavaju jer ne može da bude sa onima koji je ne razumeju, takva žena danas zahteva toleranciju u Srbiji. Teško je pronaći u njenim izjavama neku lepu reč koju je imala za bilo koju od koleginica. Naprotiv, tolerantna Karleuša je izgleda u svađi sa čitavim estradnim svetom. I ne samo ljudima sa estrade. Ona ne voli i ljude koji komentarišu njena pisanja, pri čemu je ono ,,ne voli’’ zapravo eufemizam za kočijašenje koje je uputila tim komentatorima.

Ta vrsta kominternovskog agitpropa i parolisanja, upakovanog u šarenu lažnu priču o toleranciji i ljudskim pravima, to je nešto što je valjda prihvatljivo samo nekome ko podržava današnju kvazilevicu. Salonski populizam na delu.

Da bi stvarno bilo jasno o čemu se ovde radi, prosto moram da navedem nekoliko citata da bi se dočaralo o kojoj vrsti tolerancije je reč, da bi se bolje razumelo šta je ono što su podržali neki predstavnici tzv. Druge Srbije. ,,Ja možda nisam ni pametna ni obrazovana kao vi, ali imam veliki broj ljudi koji stoji iza mene i voli i podržava ono što kažem i ja ću iskoristiti svoju popularnost u prave svrhe’’; ,,Bezobrazluk nije loš način da se suprotstavimo onim bezobraznim’’; ,,Moram gospodinu da kažem da smo mi na istoj strani. I samim tim, kada se vi, u ovakvoj emisiji, ne slažete sa mnom, vi pokazujete i dajete jednu lošu poruku gledaocima, jer me ne podržavate’’

Ne brinem se za Jeleninu budućnost u pisanju, verovatno će postati uspešna književnica. To što ne ume da piše joj nije minus. Naprotiv, siguran sam da će svaka njena knjiga u Srbiji postati bestseler.

Jelena se tako po drugi put našla u kući Velikog brata. Ne onoj medijskoj, nego onoj na javnoj sceni Srbije, koja je isto tako izložena pogledu javnosti, i možda delimično, na sličan način, kontrolisana iz neke režijske sobe. S tom razlikom što prvi put u kući nije imala istomišljnike, a sada ih je pronašla, pa može da se oseća opuštenije. I kao što se ponašala prvi put, tako želi da se ponaša i sada. Tolerantno do kraja. Baš kao i svoji novi istomišljenici. Znači, ne može neko da bude za nešto, a da nije za to do kraja, ili onako kako Jelena misli da bi trebalo da bude. Ne možeš ti da budeš na istoj strani na kojoj sam i ja, a da me ne podržavaš. Ima, brate, da se slažeš sa svime što ja kažem. I ako ja presudim da je neko bezobrazan, onda mi isto moramo da budemo bezobrazni prema njima. A kad neko vodi TV emisiju, ne može, brate, da unosi konfuziju među gledaoce. Ima da se zna kako se govori i koje reči moraju da se pominju.

U Utisku nedelje, jednoj od dve emisije u kojima je Jelena bila gost na B92, jedini koji je uspeo da izdrži pod, izgleda, neodoljivim šarmom pevačice, bio je Nebojša Spaić, urednik NIN-a. Lepo joj je objasnio suštinu marketinga, i čini se, time dao jedan novi ton čitavoj emisiji, možda i deo odgovora na neka pitanja, odgovorivši joj rečima da ne bi dozvolio da se reklama jedne knjige objavi u NIN-u, ali da daje pravo Kuriru da to objavi. ,,Garantujem da bi Kurir to objavio“, rekao je. Pevačica je razumela. Bilo je kratko i koncizno. Efektnije nije moglo.

,,Ja možda nisam ni pametna ni obrazovana kao vi, ali imam veliki broj ljudi koji stoji iza mene i voli i podržava ono što kažem i ja ću iskoristiti svoju popularnost u prave svrhe’’

Zbog kolumne imala je i probleme u porodici. U dramatičnom raspletu porodične drame, započete nakon što je javno prozvala muža da je srbenda i javno mu zapretila uskraćivanjem daljih usluga felacija, nakon njegovih pretnji razvodom, odlučila je da malo spusti tenziju, pa je javno priznala da razmišlja o prestanku pisanja kolumne.... To je odličan primer kako porodica može da dovede do ukidanja slobode govora, i primer koliko može da bude pogubna po slobodnu volju građanina. Prosto je čudno da se dosad nije oglasila nijedna nevladina organizacija koja bi skrenula pažnju na drsko ponašanje supruga ,,srbende’’.

Karleuša, način njenog pisanja i hvalospevi i podrška koju dobija za takvu vrstu pisanja samo su produkt bolesnog ponašanja dela srpske javnosti, koje traje godinama, produkt podrške lakrdijaškom pisanju nekih pripadnika tzv. Druge Srbije. I onda takvo pisanje iznedri jednu Karleušu, koja danas smatra da je sasvim pristojno da svoj ulični rečnik i nasleđe prošlosti, primeni u javnom govoru. I onda se desi da takva gospođa, u gledanoj emisiji na nacionalnoj televiziji, čitav opus kniževnika Basare koji je nekad nešto dobro pisao, svede na citat ,,što bi rekao Basara, sve je to palamuđenje’’. Kad godinama od strane dela intelektualne elite Srbije, polusvet i polupismen svet dobija priliku da javno objavljuje svoje nepismene vulgarštine, kao rezultat toga dobijate jednu Karleušu u Kuriru. Kao rezultat toga, i podrške koju dobija, verovatno ćemo sutra imati još plavuša koje tek stasavaju i nesigurno uče svoje prve psovke. Reči za koje su dosad možda naivno mislile da nisu prikladne u javnom govoru, kao i sve različite kontekste u kojima je moguće upotrebiti razna imena polnih organa, i nazive za ono što ljudi jedno drugom mogu da urade, obično u privatnosti svog doma. Ne u Kuriru. Ne na ulici. Ne u SKC-u.

Kad godinama od strane dela intelektualne elite Srbije, polusvet i polupismen svet dobija priliku da javno objavljuje svoje nepismene vulgarštine, kao rezultat toga dobijate jednu Karleušu u Kuriru.

Na kraju, Karleuša je verovatno u pravu. NIN je u novom sistemu vrednosti verovatno manje vredan od jednog, na primer, Sveta. Da ne kažem, od jednog Kurira. Dokaz za postojanje tako poremećenog sistema vrednosti vidi se najviše u načinu na koji je prihvaćena od onih ljudi koji bi po pravilu trebalo da budu okrenuti NIN-u i sličnim glasilima. Dokle god je oni prihvataju tako kako je prihvataju, takav sistem vrednosti će određivati oblike društvenog ponašanja u ovoj zemlji. Znači, nije bitno ko čita NIN, nije bitno filozofiranje, nije bitno poznavanje terminologije nečega za šta se zalažete, važno je, brate, samo u glavu, da te narod razume. Kratko i koncizno.

Inače, počeo Sajam... Ne propustite. Poslednji put bez Karleuše.