Јасеновац и наша култура сећања

Крајем прошле године, у Београду су отворене две значајне изложбе. Једна још увек траје и посвећена је уметничком опусу сликара Влахе Буковца, у галерији САНУ, а друга је садржала сећање на концентрациони логор Јасеновац 1941-1945, у Дому Војске Србије и трајала је до 13. фебруара 2021. године.

Изложба слика Влахе Буковца је имала изузетно велику медијску покривеност и готово да нема медија који није донео приказе и посебне прилоге о животном путу и уметничком значају овог сликара. Тако је галерија САНУ у Београду, недељама незаобилазна станица свих љубитеља уметности, јер је тамо у току изложба „Влахо Буковац – сликарство непролазне лепоте“, како се може видети у једном од новинских написа.

У исто време изложба Концентрациони логор Јасеновац 1941-1945. године, осим што је забележено њено отварање, није имала никаквог већег одјека у нашим медијима и јавности. Прошла је сасвим незапажено, иако се ради о изузетно документованој и веома добро осмишљеној изложби о најстравичнијем усташком логору, у коме је спроведен геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима. У њему су страдали и припадници хрватског народа, који су били противници усташког режима.

Ова изложба била је јединствена прилика за грађане Београда да виде ову потресну, целовиту и јединствену поставку која иначе не постоји у музеју у самом Јасеновцу, а у којој се не може видети сва монструозност овог усташког логора, насталог у НДХ.

Изложба је праћена изузетно студиозно урађеним каталогом у коме су садржане све релевантне информације о настанку и начину функционисања овог губилишта. Она је настала поводом 75 година од пробоја последње групе логораша из концентрационог логора Јасеновац, 22. априла 1945. године, а у организацији Јавне установе „Спомен подручје Доња Градина“ из Републике Српске, а под покровитељством Министарства културе и информисања и Министарства одбране Републике Србије.

Изложба је праћена изузетно студиозно урађеним каталогом у коме су садржане све релевантне информације о настанку и начину функционисања овог губилишта. Она је настала поводом 75 година од пробоја последње групе логораша из концентрационог логора Јасеновац, 22. априла 1945. године

У каталогу ове изложбе се може наћи и следећи запис: „ Независна држава Хрватска основана је 10. априла 1941. године и обухватала је територију данашње Хрватске (без дела Далмације), Босне и Херцеговине и Срема. Усташе су, по плану створеном у емиграцији, започеле хапшење и депортовање Срба, Јевреја и Рома у прве логоре, са циљем стварања етнички чисте државе.

Највећи и најмонструознији био је концентрациони логор Јасеновац, основан средином августа 1941. године. Ликвидације логораша, појединачне или масовне, дешавале су се свакодневно. Логораши су били убијани камама, секирама, ножевима, специјално израђеним „србосјеком“, вешањем, дављењем, паљењем у пећи. Поштеђени нису били ни старци, жене, нити деца! Немачки капетан Артур Хефнер рекао је већ 18. новембра 1942. године: „ Без обзира на пропаганду логора, ту се ради о логору најгоре врсте, који се може поредити са Дантеовим паклом!“ Највећи број јасеновачких логораша убијен је у Доњој Градини, највећем стратишту концентрационог логора Јасеновац, њих 366.000.“

Mедијскa маргинализацијa ове изузетно потресне изложбе много говори о нашем неодговорном односу према култури сећања и нашем националном идентитету

Овакав начин, пре свега, медијске маргинализације ове изузетно потресне изложбе много говори о нашем неодговорном односу према култури сећања и нашем националном идентитету. Јер, Јасеновац јесте део нашег идентитета и историјске свести, о чему често говори историчар Милош Ковић. Очигледно да је пропуштена још једна изузетна прилика да се наша јавност упозна са сведочанствима о јасеновачком логору, али, то по свему судећи, није у центру пажње, не само културне политике, а медији су окренути бесомучном трагању за дневним таблоидним вестима, а говор о Јасеновцу се свакако не уклапа у овакву медијску слику.

Зато и не треба стално да се жалимо како се не поштују наше жртве и не говори о геноциду почињеном над Србима у Јасеновцу, када ми сами, на овако драстичан начин, ниподаштавамо и маргинализујемо изложбу о логору Јасеновац 

Зато и не треба стално да се жалимо како се не поштују наше жртве и не говори о геноциду почињеном над Србима у Јасеновцу, када ми сами, на овако драстичан начин, ниподаштавамо и маргинализујемо изложбу о логору Јасеновац од 1941-1945. године. Нико нам не може бити крив због наше пословичне површности, неозбиљности и недостатку елементарног осећања и дужности за развијање наше културе сећања, јер то нико други неће урадити, ако ми сами не схватимо да је то наш дуг, не само према жртвама већ, пре свега, према будућим генерацијама.

Један од примера како се односимо према култури сећања можемо видети у начину како историчар Дејан Ристић, у свом медијском походу на заблуде српске историје, интерпретира „заблуду“ која третира Титов однос према Јасеновцу. У тексту објављеном у часопису Недељник, он наводи следеће ставове. „Након великог страдања у Другом светском рату, народи који су чинили Југославију су и поред неких зверстава која су се догодила, одлучили да покушају испочетка. Зато је било потребно истаћи идеју братства и јединства и ослободилачки карактер Другог светског рата. Сходно томе, најпре се приступа обележавању бојишта и организованој јавној меморијализацији ратника. Чекало се, јер је било психолошки неопходно да се савлада једна таква траума.

У извештају Коминтерни од 4. априла 1942. године, пронађеном у московском архиву, Тито ниједном речју не спомиње да је у Јасеновцу заточено највише Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине

Прво да се сазна шта се заправо догађало у логорима, а затим и да се траума превлада. Да је Тито имао било шта против, у том тренутку када је био најјачи, не би дозволио да се било шта ради. Држава је меморијализовала Јасеновац, држава га је и подигла и та прва поставка била је одлична. Према белешкама истакнутог југословенског функционера Душана Драгосавца, Тито се у Јасеновцу први пут нашао 1945. године. Док на том месту није било ничега осим рушевина чије је рашчишћавање трајало и том приликом је у његовом друштву био Иван Стево Крајачић. Други пут је Тито у Јасеновцу био између X и XИ конгреса СКЈ (1974-1978) када су са њим логор посетили Кардељ, Милош Минић и Драгосавац.“

Неминовно се поставља питање да ли ми још увек чекамо да се савлада једна таква траума, како наводи Дејан Ристић, или треба да поклонимо наше поверење белешкама или верујемо на реч југословенским функционерима Душану Драгосавцу, Стеви Крајачићу, Милошу Минићу и Едварду Кардељу? Интересантно би било да нам Дејан Ристић пружи неки конкретнији доказ о посетама Јосипа Броза Јасеновцу, јер је опште познато да је сваки његов корак био помно бележен, документован и објављиван.

За наш однос према Јасеновцу много је важнији став Ивана Миладиновића: „У тој пројектованој слици о стратишту провејавала је тврдња да Тито није знао за његово постојање. У мноштву докумената откривених последњих година, посебну пажњу привлачи његов извештај Коминтерни од 4. априла 1942. године, пронађен у московском архиву, да се најстрашнији концентрациони логор у Хрватској налази у Јасеновцу. Вођа партизана јавља да је „џелат Павелић у овај логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске“. Ниједном речју не спомиње да је у Јасеновцу заточено највише Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине.“

Из свега изнетог, јасно је да се наш данашњи однос према Јасеновцу, као месту највећег српског страдања, није озбиљније променио, а о томе сведочи и очита маргинализација изложбе о Јасеновцу 1941-1945.година.