Ivica, marica i Bananamen

(Svedok)

Banane više nisu u modi, neću ni u bakalnici da ih kupujem.

Keve mi!

Teško se vare...

Nisam ja naivan! Sad kad mi se, i ako se, telefonom javi moj Nišlija, narodni poslanik URS-a, Branislav Jovanović, poznatiji kao Bane Banana, teško ću da mu odgovorim.

Možda me iz nekog bunkera snima novi tonac kod Vučića, Miki zvani Rakić, pa te snimke, kako kupujem banane, pusti da ih vidi moj endokrinolog (doktor za šećernu bolest), pa onda, nova terapija i krk – umesto tableta - insulin!

E, no pasaran!

Samo, stvar je poučna: ubuduće svaki građanin koji namerava da razgovara sa visokim državnim funkcionerom, mora ili na reveru da nosi bedž, ili da mu bar na čelu piše: ja sam – kriminalac.

A, koliko se sećam, a dobro se još uvek sećam, Miša Radulović, zvani Miša Amerika, a sad i Banana, bio je jedan iz serije osrednjih, ali za naše prilike uspešnih biznismena. Ko bi rekao da je već tada bio – kriminalac, i „šarićevac“. A, kako je krenulo, danas je od „šarićevca“ dogurao do šefa svetskog narko-kartela, tako da mu je, na sreću pokojni, Eskobar, ni do kolena!

Istina, niko u Srbiji, tada nije ni znao ni čuo za Darka Šarića, ali očito da su „žuti“, od kojih je većina esencija i oličenje poštenja (pitajte u CZ-u, recimo), osim verovatno novog ton majstora prvog potpredsednika, i večitog direktora policije Milorada Veljovića, ali ko zna on zna, a ko ne zna?

Pa, neznanje se plaća!

I, ne pravda.

Juče, kad sam u očito državnom projektu, zvanom „Teška reč“, na TV „Pink2“ (valjda umesto „Avale“, gde plate nisu isplaćivane mesecima, a kanal ugašen!) čuo slavodobitnu rečenicu, iza koje se krio čarobni osmeh DJV – Veljović ostaje(!) shvatio sam da Ivica, dakle ne – o(p)staje!.

Uz to, u toj emisiji koja je očito državni projekat, čuo sam i najavu šta, „Službeni glasnik“, iz milošte zvan „Informer“ (osmislio advokat Božidar Prelević), i njemu do skora najmiliji „Blic“ pod ruku donose u zajedničkoj ekskluzivi iz svog izvora (a „poni ekspres je izvisio“), i sve mi je postalo jasno.

„Blic“, to čedo „žutih“ i državnih oglasnih jasli se opet presaldumio i opet stekao pravo da ima uvid u najintimnije detalje svakojakih istraga, pa i ove o aferi Dačić-Šarić, kao i u transkripte sa nekog od onih 130 diskova koje niko nije video, ali koje državni mediji, miljenici novog režima rabe danonoćno, dok im se ne naredi – suprotno!

Uz to, da ne zaboravim, neshvatljivo mi je seirenje Dragana Đilasa nad napisima u novinama o navodnoj vezi ministra policije i premijera sa narko-klanom Darka Šarića, kad je koliko juče, pizdio i popizdio na pisanje „Poni ekspresa“ do te mere – da je zatražio na sudu odštetu od samo, 1,2 milijarde.

Istina, dinara.

Upravo onu sumu za koju je „Kurir“ tvrdio da je „težak“ on.

Đilas.

Uz to, sramotno je pisanje dela štampe kojoj se malo da iz „svojih izvora“ (čitaj koverata koje donese službeni kuriri!) pišu to što pišu. Već je lansirana teza da je za navodno cinkarenje istrage o narko klanu i delerima, premijer Srbije i nagrađen sa dva mobilna telefona?!

To me podseća na čuvenu priču jednog od tih medija o Luki Bojoviću (momka nikad nisam ni video ni čuo, njegov otac Vuk je moj prijatelj i častan človek) da u Španiji ima rakete zemlja-vazduh, pa će odande da nanišani nekog u „Bačvanskoj“ i da mu tako – doaka!?

Da branim Ivicu od marice?

Ne pada mi na pamet. Ivica je dovoljno umešan da sam sebe brani, ali i da pokusa čorbu koju je sam skuvao, ako je skuvao, ako mu nije pripremana odavno u nečijoj tuđoj kuhinji.

Dakle, ako je premijer Srbije, kome je ova država, na čelu sa najvećom strankom SNS, poverila najteži mogući posao, da u Briselu pregovara sa Hašimom Tačijem i da u direktnim i mučnim razgovorima pokuša da spase na Kosovu i Metohiji ono što su prethodne vlasti, od Tita, Rankovića, Fadilja Hodže, preko Miloševića, do Đinđića, Živkovića, Koštunice i Tadića – zagovnjavale, neko više neko manje, za dva mobilna telefona, marku sam zaboravio, odavao najstrožije policijske i državne tajne, onda nije kriv on, Dačić, nego, upravo Miodrag Miki Rakić!

Jer, ako je to što sad u niskolitražnom nedeljniku priča Rakić bilo poznato još 2008, onda je i on počinio krivično delo: neprijavljivanje pripremanja krivičnog dela (članovi 331 i 332 KZ Srbije), za koje je zaprećena kazna od jedne do tri godine, a u nekim težim situacijama i do osam godina!

Sad, kad sam već ukapirao da je Miki uradio to što je uradio morao bih da ga prijavim nadležnima, da sad i ja ne bih upao u isti kazan neprijavljivanja krivičnog dela.

Ali, uostalom, što ja o tome brinem: u našem reformisanom sudstvu sede znalci pravnih nauka, i oni će to već da odrade po službenoj dužnosti.

Uostalom, tu je i gromada srpskog specijalnog tužilaštva, specijalac Miljko Radisavljević koji je juče, objavio da postoje elementi za gonjenje Miše Radulovića! Ok. Valjda je i taj predmet u nekoj od njegovih fioka čamio pet godina koliko su „hvatali prašinu“ i krčkali se predmeti oko pljačke u „Sartidu“, „Agrobanci“, „Azotari“... Uostalom, bolje ikad no – nikad!

Istovremeno, nije mi baš najjasnije kakvo je to krivično delo, ako s nekim sediš u kafani, a ispostavi se kasnije da je – kriminalac?! Jer, svojevremeno, sećam se, bio sam prisutan, bliskom susretu, tada opozicionara Zorana Đinđića, sa recimo, u tom času „Majkom od Srbije“, Dafinom Milanović?!

Istina, tad, kad je ova fotografija načinjena Dafina je bila „ugledna bankara“, a danas je – kriminalac, koji je istina umro?!

Ili drugarskog pozdrava i ćaskanja Zokija sa Arkanom i razmene osmeha sa Cecom, koja je, takođe da podsetim, i tad i sad, bila estradna diva, ali i u međuvremenu osuđivana za neke višemilionske sume oko prodaje igrača „Obilića“.

Ne postoji novina, koja nije svojevremeno objavila poljubac, istina u obraščić, pomenute Dafine i tadašnjeg saveznog premijera Radoja Kontića!

Pa, šta?

Slika je ostala, Dafina je otišla svojim putem, a Kontić nastavio da bude premijer...

Iz svežije istorije je priča iz „Ric“ hotela u Francuskoj, koju je lansirao svojevremeno po beogradskim kafanama Milomir Marić, o navodnom ručku Tome Nikolića, Aleksandra Vučića i Caneta Subotića.

Tom pričom su neki mediji, tada nenaklonjeni Tomi i Aci, danima „ispirali usta“, a i tada i sada je u Srbiji na snazi poternica za Canetom Subotićem?!

Istina, sud u Bariju je odustao od gonjenja Subotića za šverc cigareta, ispostavilo se da se radilo o medijskoj ujdurmi zagrebačkog tjednika „Nacional“, sad pokojnog Iva Pukanića i crnogorskog zeta u tuđini, Ratka Kneževića...

I šta?

Sećam se i snajpersko-namenskog časopisa „Panorama“ koji je izašao samo, valjda, dvaput, u kojem je lanisarana priča o vezama Zorana Đinđića i tada, po „Panorami“, „Nacionalu“, ali i našem tužilaštvu – duvanskog švercera i duvanskog bosa Stanka Subotića.

Svi se sećaju priče o Canetovom avionu koji je dao Đinđiću, da odleti, valjda u Južnu Ameriku...

I što je najtužnije, ili najsmešnije, jedan od udarnih pera te „Panorame“ bio je jedan od sadašnjih korifeja novog, modernog, bespredrasudnog tabloidnog novinarstva.

Ali, život je to.

A, uostalom, lakše je promeniti gazdu nego pamet.

Pod uslovom ako je imaš.

Mislim na pamet.

Takođe, jel Milan Beko, koga sada pojedini mediji čereče, nije posetio tadašnjeg kandidata, a sada predsednika Srbije Tomislava Nikolića u bolnici, dok je Tomislav štrajkovao glađu?!

Pa, šta je tu uopšte kriv Tomislav Nikolić?

Ili, postoji li srpski političar od imena i prezimena koji nije bio na kanabetu kod Miroslava Miškovića?

Mediji, koji se danas iživljavaju nad sudbinom gazde „Delte“, i njegovog sina Marka, tada su bili presrećni da ih marketing kompanija samo pogleda i baci koju crkavicu.

Uostalom, pola uredničkog sastava koji danas drma „Informerom“, „Blicom“, i doskora „Presom“ (koji uskoro ponovo jaše) i koji su najveći borci u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala – kusali su sa Miškovićevog kazana.

Dakle, sama činjenica da se neko od političara susreo u svom životu sa nekim za koga se kasnije utvrdilo da je kriminalac, ne bi trebalo da u ozbiljnoj zemlji znači bilo šta.

Osim u Srbiji.