Има ли краја нашем самопонижавању

Наше не само актуелно политичко искуство јасно нам показује да никако не успевамо да затворимо круг самопонижења и пристајања да прихватамо све тежа и за нас понижавајућа условљавања, која нам намећу наши садашњи европски покровитељи.

Политички дрон, који је овог пута приземио лично премијер Албаније Еди Рама, само је доказ више да је он испунио постављени задатак да нам пренесе поруку његових старих покровитеља из САД и ЕУ да Србија мора да призна реалност независног Косова и то као коначни услов за окончање нашег мукотрпног и безалтернативног процеса европских интеграција.

Упорно залагање наше владајуће политичке олигархије, предвођене преобраћеним европоклоницима премијером Вучићем и председником Републике Николићем, за развијање и унапређење добросуседских односа основни je аксиом њихове спољне политике, без обзира на то што се наша држава непрестано провлачи кроз топлог зеца условљавања и све драстичнија понижавања.

Нашој снисходљивости и самозаваравању као да нема краја. Али то њих неће поколебати без обзира на то што је премијер Албаније искористио своју историјску прилику (и само у томе ова изнуђена посета има историјски карактер) да поново на безобзиран начин афирмише усред Београда великоалбанске претензије и концепцију Велике Албаније позивајући српску владу да призна независност тзв. косовске државе. При томе се он у свом најновијем политичком перформансу залагао за стварање Велике Европе у коју би ушле и албанске територије, а које би претходно биле сабране у природну или велику Албанију.

При томе се мора јасно рећи о којим се то албанским територијама ради. И овакав безобзирни (еуфемистички речено недипломатски) потез није оцењен од стране представника Европске уније као провокација без преседана, већ је Европска комисија у Бриселу поновила своју политикантску мантру да ова посета треба да доведе до преокрета у односима Србије и Албаније и да лидери две земље морају да покажу нову решеност за обнову веза и унапређење регионалног дијалога на Западном Балкану, као и покретање процеса помирења.

Врхунско лицемерство садржано је у речима амбасадора САД Мајкла Кирбија да му је веома јасна деликатност и осетљивост посете премијера Албаније, не налазећи за сходно и прикладно да осуди неприхватљиво и деструктивно понашање Едија Раме. Председник Републике је на овакву деликатну и децентну изјаву америчког амбасадора изјавио да је Србија преузела иницијативу да са свим суседним државама гради што боље односе и да ће тако бити и убудуће. При томе је он извео сасвим провидан и маркетиншки маневар не примајући на разговор „уваженог“ госта из Албаније. На делу је јасна подела посла у којој председник Републике има улогу да буде тзв. бранитељ српских националних интереса заступајући тврђу националну политику, али то је само провидан политикантски трик који се може препознати у многим приликама.

Ми смо иначе веома добро на својој кожи осетили шта заиста значи та деликатност САД и ЕУ која се увек завршавала као врхунска хипокризија и непрестано вршење притиска на Србију да се стално жртвује у име европских циљева и да се одриче својих основних националних и државних интереса како би се обезбеђивала регионална стабилност и добросуседска сарадња без реципроцитета и стварних и искрених гестова разумевања и сарадње који би долазили из наших суседних држава насталих након разбијања југословенске федерације.

Али како остваривати и промовисати добросуседску сарадњу када премијер Албаније користи посету Србији да отворено заговара концепт Велике Албаније, о чему најбоље сведочи његов став да поред позива да признамо независност косовске државе “нема разлога да Албанци из Прешевске долине имају мање могућности, права, мање слобода него Срби на северу Косова“. Албанци који живе у општинама на југу Србије имају мање права него Срби на Косову. Албанија ће подржавати то да питање решавање проблема у Прешевској долини буде суштинско на путу приближавања Србије ка ЕУ и неће дозволити асимилацију Албанаца на том подручју. "Стално сам у мислима са Албанцима на југу Србије. Не ради се о промени јединствене формуле. Говорим о квалитету односа према српској мањини на Косову који је веома фасцинатан и који може да се следи“.

Ово је очигледан пример мешања у унутрашње ствари државе Србије, али и јасан знак да је за њега Косово део велике Албаније у оквиру велике Европе, што је прича за европске званичнике, чију подршку очигледно има у својим настојањима да српској јавности и влади стави до знања оно што је у ствари став САД и Европске уније, да је Бриселски споразум само транзитна станица за признавање независности Косова од званичне Србије као услов за окончање пута за улазак у ЕУ.

И тај услов је сада више него икада јасно назначен и одређен и за ту улогу се није могао наћи бољи актер. Актуелизовање концепције Велике Албаније на овакав безобзиран начин није ноћна мора српске политике, већ основна политичка платформа паналбанске политике, која треба да доведе до нормализације већ успостављене природне Албаније, о чему је најјаснију аргументацију у неколико наврата изнео историчар и велики познавалац српско-албанских односа Душан Батаковић. При томе европске званичнике не занима како се и колико поштују и остварују права и слободе српске мањине у на Косову и Метохији која живи у енклавама и гетоима, праћена и сталном зебњом о могућем понављању погрома из марта 2004. године. То је фасцинатан пример односа према српској мањини у интерпретацији Едија Раме, који је примењен и у Албанији, где су Срби изложени вишедеценијској асимилацији, негирању елементарних људских и грађанских права, а да у исто време премијер албанске државе има образа и смелости или, боље рећи, дрскости да говори о асимилацији Албанаца у Прешевској долини која је део српске државне територије.

Премијер Албаније наступао је у овој посети Београду више као премијер тзв. независне државе Косово и идеолог велике Албаније, а да при томе није показао спремност и вољу да се проблематизује питање положаја Срба у Албанији јер се ово питање за њега као заступника европских врдности и европских интеграција у Велику Европу и не поставља, пошто је оно решено тако што је спроведена темељна албанизација српског становништва на тлу Албаније.

Сама чињеница да се он на административном прелазу Кончуљ поклонио застави велике Албаније коју су развили косовски Албанци кличући великој Албанији не оставља нимало простора за било какве дилеме о томе шта су биле и јесу праве намере премијера Албаније, који је био у „историјској“ посети, која сигурно неће допринети нормализацији односа између две државе, без обзира што су амбасадори Квинте и Европске уније у Србији оценили у разговору са председником Владе Србије Вучићем да је посета албанског премијера Раме била историјска и значајна за сарадњу и стабилност у региону упркос Раминој провокацији. О њој само говоре званичници наше владе, док представници међународне заједнице дипломатски и деликатно прелазе преко отвореног мешања у унутрашње односе српске државе, чији је интегритет и овог пута доведен у питање.

О суверенитету наше државе више се и не може говорити, али морамо сачувати национални интегритет и самопоштовање јер то је основна претпоставка да не пристанемо на овакав лицемеран и понижавајући однос међународне заједнице, којој је у интересу само да се остварује њихова политичка агенда и у којој развијање добросуседских односа има посебно место без обзира на то колико тај процес имао суштински садржај и смисао.

За нас и даље остаје велико питање - зашто Запад и даље награђује албански национализам. То је дилема која се и данас нама намеће као историјска константа, настала још у времену формирања независне албанске државе под покровитељство тадашњих великих сила које и данас издају лицемерна саопштења о историјској посети албанског премијера и отварању нове странице у остваривању добросуседске сарадње. Заиста, има ли краја самопонижењу, самозабораву и снисходљивости наше владајуће политичке олигархије.