Hrast kao ogledalo

Krajem prošle godine, mediji su pisali o problemima koje su imali u TE ,,Kolubara'', jer je planirano širenje površinskog kopa rudnika u opštini Lazarevac zaustavio jedan divlji kesten, koji je bio i drvo zapis. Na mestu predviđenog proširenja bilo je i seosko groblje, sa kojeg je bez problema preneto 4.500 pokojnika. Ali, kad je došlo do preseljenja kestena starog 30 godina, pojavio se problem jer su svi bageristi iz ,,Kolubare'' odbijali da iskopaju drvo zapis. Upravi rudnika trebalo je tri meseca da pronađe ljude koji su bili voljni da premeste drvo. [1]

Verovatno svi koji živimo u Srbiji znamo šta je drvo zapis, i da smo čuli barem jednu legendu, ili ,,priču pored logorske vatre'', o strašnim stvarima koje su pogađali one koji su naudili zapisu. Neki od nas znaju i da u selima bez crkve, zapisi služe za obavljanje venčanja, krštenja, i da oko njih obilazi seoska litija na slavama. U školi smo svi učili da je Drugi srpski ustanak podignut ispod hrasta u Topoli, i da je Miloš Obrenović tamo izgovorio čuveno ,,Evo mene, eto vas...''. Kažu i da je sušenje ,,Takovskog grma'' predskazivalo tragedije u dinastiji Obrenovića, i da je otpadanje svake suve grane najavljivalo neku nesreću koja se kasnije dešavala. Onda je oluja 1902. iščupala drvo, i godinu dana kasnije desio se atentat koji je prekinuo vladavinu Obrenovića. Zbog znanja o vezanosti Srba za drvo zapis, čudi da je neko uopšte mogao da baš u Savincu, prvom selu pored Topole, napravi projekat za put koji prolazi preko starog hrasta zapisa, koji je verovatno vršnjak čuvenom ,,Takovskom grmu''.

Da li je neko mislio da se svim Takovčanima toliko žuri u Evropu, pa da jedva čekaju da se izgradi autoput do nje, ili bi neko morao ponovo da se vrati u školu, to sad nije ni važno. Projekat je napravljen, put je stigao u blizinu Takova, i građani su se pobunili, što je i moglo da se očekuje. Svakodnevno iz Milanovca u Takovo ljudi dolaze na biciklima, da bi Takovčanima pružili podršku. Iz vlasti je odmah stigao odgovor da je projekat završen i da nije moguće izmestiti put. Što je bila očigledna laž, i uvreda za inteligenciju svih kojima je upućena. Kao što bi mogla da bude i uvreda za inženjere koji prave put. Za inženjera ne bi trebalo da postoji nemoguće, maštovitost i prilagodljivost su neka od vrlina i lepota tog zanimanja, i jedan od razloga zbog kojih njihova dela izazivaju divljenje. Sve je moguće napraviti, samo ako postoji politička volja, jer su političari naručioci posla.

I nisam siguran koliko je odluka o rušenju 600 godina starog stabla u duhu Evropske zajednice. Briga za životnu sredinu je na ceni u 21. veku. A možda, teoretski, njihovi političari i nisu puno različiti od domaćih, ali ne verujem da bi se oni odvažili na rušenje starog drveta, ukoliko su građani protiv toga. Letimično pretraživanje interneta pokazuje nekoliko primera. U Južnoj Karolini sačuvano je nekoliko desetina hrastova, i napravljeni su novi planovi puta[2], u Južnoj Africi je nakon zbog izgradnje dve trake puta trebalo da bude premeštena više od 200 godina stara smokva, ali je ,,nakon što je zajednica izrazila nezadovoljstvo takvim planom'' odlučeno da se trasa puta pomeri i drvo sačuva [3], u Indijani je spasen 200 godina star hrast [4], čak je i u indijskom Bengaloru, koji ne žuri sa pravljenjem autoputeva ka Evropi, vlast nakon saslušavanja prigovora, naložila izvršiocima radova autoputa da sačuvaju više od 4.000 stabala. [5] A ni na jednom od tih mesta nije se radilo o nekom ,,zapisu'', niti je igde neko drvo bilo posebno važno.

Znači, sve se može. Zbog toga mislim da ovo i nije priča o hrastu, nego priča o bahatosti i opijenosti moći. Hrast je tako postao ogledalo, da se svako pokaže kakav je. Nije sporno da političari žele da put naprave što pre. Čekalo se toliko dugo, ali eto, baš sad je postalo nekako jako važno i hitno. Ali ne mora to baš preko osećanja ljudi. Hrast je nekom bitan, nekom ne, ali bi svakome moralo da bude bitno da poštuje šta o tome misle stanovnici u okolini. Pogotovo bi to moralo da bude važno političarima, ili da barem javno odglume da im je stalo do verskih osećanja ljudi koji tamo žive. A oni rade upravo suprotno.

Prvi potpredsednik Vlade Vučić nervozno izjavljuje kako ,,moramo da se izborimo sa palanačkim duhom prošlosti (...) Zamislite tog zlikovca projektanta koji nije izračunao da postoji nekakav hrast, i da sada moramo ponovo da platimo studiju o izvodljivosti i projekat od nekoliko miliona evra zbog hrasta''. Ne verujem da je projektant baš ,,zlikovac'', ali onako laički pretpostavljam da i nije baš najbolje odradio svoj posao. Zbog toga izgleda da je Vučić zamenio teze. Ne mora projekat ponovo da se radi zbog hrasta, nego zbog loše urađenog prvog projekta. Hrast nije kriv, građani svakako nisu krivi, i oni ničim ne zaslužuju ovakvo obraćanje potpredsednika Vlade. Ako neko i jeste kriv, adresa obraćanja je pogrešna. I ako se nervozna bahatost ne vidi u ovoj i sličnim izjavama ostalih političara, ona se odlično primećuje kad potpredsednik vlade, kao uvređeno dete, dodaje ,,E, pa hoću autoput''.[6]

Ono što potpredsednik i neki drugi izgleda ne vide je da i građani Takova i Milanovca sigurno hoće autoput, ali da ga ne žele preko starog hrasta zapisa. Njegovo obraćanje njima, kao prema nazadnim izdajnicima, protivnicima progresa, nimalo ne pomaže. Ako ne ume da ih sasluša i razume problem, najbolje je bilo da o tome ne govori. Ta i slične izjave iz vlasti samo pokazuju da vlast postaje bez osećaja. Nakon što je vlada uspešno završila nekoliko svojih nepopularnih projekata, bez većeg otpora, verovatno su počeli da osećaju da mogu da rade šta žele. A to se zove uzurpacija moći. Niko njima nije dao mandat da ruše drvo zapis, niti im je dao mandat da vređaju osećanja onih glasača kojima je taj zapis važan.

Da nema te opijenosti vlašću, verovatno bi se ponašali drugačije. Ako ništa drugo, barem bi se pretvarali da ih zanima šta misle ljudi iz Milanovca i Takova, barem bi objasnili zbog čega nije moguć novi projekat, ili koliko bi on koštao. Ili bi u startu prihvatili predlog građana, računajući da je bolje odustati od manje bitnih zamisli, da bi one njima bitnije lakše prošle. Ali ne, izgleda da oni osećaju da nema potrebe da tako rade. Verujem da ne postoji vlada koju je mišljenje javnosti manje zanimalo. Ponekad izgleda kao da većina političara u vlasti i ne čita dnevne novine i sajtove slične ovom. A to je ono što su političari svih vlada do sad radili. Čak i u ,,Tadićevoj vladi'' (koji je proglašavan uzurpatorom vlasti u toj meri da je čak i Cvetkovićeva vlada nazivana Tadićevim imenom), čitao se NSPM i osluškivala javna reč.

Putevi koji se prave, ne prave se da bi on uvek išao krutom linijom pravo. Može put nekad i da skrene, da bi se vratio na pravu liniju. Putevi se prave da bi se stiglo s jednog mesta na drugo. Ali kakvo je zadovoljstvo stići negde, znajući da ste na tom putu gazili preko osećanja ljudi?