Хоћемо да се "мешамо у политику"

 Протести  грађана, њихове друштвене иницијативе и борба за људска, национална  и социјална права праћени су од стране напредњачке власти непрестаним оптужбама да они представљају  по њима недозвољиву политизацију. Зато се изнова  дешава да се учесници друштвених покрета и протеста ограђују од политичког ангажмана и политичког дешавања. Обично се каже , ми се не мешамо у политику, без обзира што су њихови захтеви  и те како затиру у сферу политике и политичког одлучивања. Овакав приступ резултат је успостављеног апсолутног монопола бављења политиком од стране напредњачке власти  и свако  политичко деловање које није под њиховом директном и свеопштом контролом означава се као покушај да се власти на улици отме без парламентарних избора а да се ње дочепају они које  данас називају олошем и политичким лешинарима. И све зато што су у својим протестима против насиља у овој земљи тражили одговорност власти за разбуктавање климе насиља у свим слојевима и манифестацијама нашег друштва. А само се о очувању власти и ради и задржавање монопола над политичким деловањем. Овај напредњачки режим оличење је аутократског начина владавине у којем су дозвољена сва средства како би се расточила сама суштина политике као јавне делатност  у којој се остварују општи интереси. На делу је стална пацификација нашег политичког живота  и тежња да се сваки протест и друштвена иницијатива обесмисле и разводне, тако се даље шири апатија, аномија а поништава се свака покренута иницијатива и енергија грађана усмерена ка променама превазиђеног  система напредњачке владавине. Оптужбе за бављење политиком  користе се у најприземније сврхе, сталне дисквалификације и дифамирање сваке критичке мисли и иницијатива која имају  за циљ настојање да се остваре радикалније промене у овом нашем  разореном друштву.

На делу је стална пацификација нашег политичког живота  и тежња да се сваки протест и друштвена иницијатива обесмисле и разводне, тако се даље шири апатија, аномија а поништава се свака покренута иницијатива и енергија грађана усмерена ка променама превазиђеног  система напредњачке владавине

Сваки позив да се проблеми решавају у оквиру институција система је бесмислен јер је опште место  наше  садашње политике да у ауторитарном и недемократском  напредњачком режиму у коме је власт апсолутно концентрисана у рукама једног човека институције су изгубиле своју улогу и значај. Оне само данас служе као полуге и средство  његове ауторитарне, демагошке  и популистичке владавине. Очигледно је да је неопходно пре свега обновити сам појам политике , повратити и оснажити свест наших грађана да су они извориште легитимитета сваке демократске и рационалне владавине и тако се ослободити  успостављене стигматизације да је зазорно и неприхватљиво бавити се политиком. Професор Љубомир Тадић је у својим наступима често говорио да политика није све али  да је у свему и то ми у овим временима и те како добро осећамо и препознајемо. И данас важи упозорење Платона да „Они који себе сматрају препаметним да би се бавили политиком, кажњени су тако што њима владају глупаци“. Али овом приликом ваља напоменути и реченицу кинеског филозофа Хсин Цеа „ Шта шкоди држави? То када простаци владају“.

Напредњачки режим данас нас је довео у ситуацију да живимо у пост-политичком и пост-демократском добу  у коме се  гради фарсични и анахрони култ личности великог вође и поништавају основне претпоставке за одвијање и развој демократског политичког живота: слобода медија,  истински политички плурализам и ослобађање простора за облике  непосредне демократије, слободни и демократски избори, подела власти, контрола извршних органа власти, враћање достојанства и значаја паралментаризма и законодавне власти, политичка одговорност и смењивост, остваривање основних људских и националних права

Има сијасет разлога што је политика као друштвена и јавна делатност у нашим  условима постала предмет изругивања, одбацивања  и гађења јер грађани поистовећују/са пуно права и основа/ бављење политиком са делатношћу у којој преовлађују манипулације, недоследност, пузавост, подаништво, клијентелизам, губљење достојанства и задовољавање пре свега личних и уско страначких интереса. Процес обесмишљавања и свеопште девастације политике  траје већ деценијама и сада је у овом ауторитарном и клептократском режиму доживео свој врхунац. И то грађани јасно показују тиме што су изгубили веру  у покретачку моћ политичких идеја  и демократских идеала и институција.  Било је превише  пропуштених и изгледних прилика да се поврати пре свега осећање елементарне моралности и начелности у сферу политике. Зато је простор политике остао пуст и напуштен јер је она постала  забран аутократског  система личне владавине у коме неме а места за озбиљно и посвећено бављење  политиком као  изразом заступања и одбране општег друштвеног интереса и рационално засноване и изражене већинске воље народа. Напредњачки режим данас нас је довео у ситуацију да живимо у пост-политичком и пост-демократском добу  у коме се  гради фарсични и анахрони култ личности великог вође и поништавају основне претпоставке за одвијање и развој демократског политичког живота: слобода медија,  истински политички плурализам и ослобађање простора за облике  непосредне демократије, слободни и демократски избори, подела власти, контрола извршних органа власти, враћање достојанства и значаја паралментаризма и законодавне власти, политичка одговорност и смењивост, остваривање основних људских и националних права.  

Протести зато постају изазов не само за овај ауторитарни режим већ и за опозиционе странке, јер је велико питање да ли ће радикалнија политичка артикулација имати одјека у  овим окупљанима јер грађани нису изашли  на улице Београда због странака а још мање због и њихових лидера

Пресудно одговорност за овакав  одбијајући однос грађана према политици и политичком ангажману сносе политичке странке које ни данас нису у стању да се издигну изнад својих  уско- страначких интереса, већ представљају један од основних фактора у растакању српског друштва. Оне су постале израз неповерења у могућност политичких промена, у свом устројству су недемократске и не обезбеђују унутар страначку демократију  а самим ти и затварају простор за ангажман грађана и чланства у грађењу одређене политичке концепције, оптерећене су лидерством и личним сујетама, ослањају се на просечне и послушне а не на креативне и слободомислеће и критички опредељене људе, заточници су клијентелизма , доживљавају се као средство за богаћење и остваривање тзв. пословних подухвата и инвестиционих захвата који доносе  корист само страначкој олигархији. Неповерење према странкама у нашем друштву је прерасло у опште одбијање учешћа грађана у страначком животу што додатно обесмишљава њихово постојање, и то  свакако слаби и умањује демократски потенцијал и снагу нашег друштва. Немогућност  постојећих странака да артикулишу огромно незадовољство грађана/што би требало да буде њихова основна улога и разлог постојања/ јавља се као највећи проблем када се подигне  велики талас протеста грађана као што је случај  са актуелним  Протестима против насиља који се већ више недеља одвијају на улицама Београда и у другим  градовима у Србији. Управо је политичка и акциона артикулација ових протеста грађана највећи изазов за опозиционе странке које су сада само њихови технички организатори а при томе оне саме немају довољно организационе и акционе способности да политички доследно артикулишу ову пробуђену енергију побуњеног народа који више не жели да трпи овај истрошени, бахати и ауторитарни режим заснован на насиљу, лажи, неправди, примитивизму, бесрамној пљачки, манипулацији и апсолутној контроли медија. Протести зато постају изазов не само за овај ауторитарни режим већ и за опозиционе странке, јер је велико питање да ли ће радикалнија политичка артикулација имати одјека у  овим окупљанима јер грађани нису изашли  на улице Београда због странака а још мање због и њихових лидера.

А сама динамика и ових   протеста неминовно доводи до питања? да ли ће грађани имати довољно воље и одлучности да изврше одлучујући притисак на напредњачку власт да испуни постављене захтеве као тек почетни услов за радикалнију  политичку артикулацију која би обезбедила демонтажу овог ауторитарног режима заснованог на страху и медијској манипулацији. Досадашње искуство нас учи да А. Вучић и његова страначка машинерија  управо играју на карту постојећег јаза и неповерења између грађана и опозиционих странака стварајући тако себи довољно простора за разводњавање и обесмишљавање сваког протеста.  Овако  коришћени маневар политикантске  манипулације је већ толико пута виђен и коришћен, и веома је важно да он овога пута не буде само још једна куповина времена и предаха за уздрмани и истрошени напредњачки режим. Не би им било први пут да се користе овим политикантским начином да одуговлачењем  и тзв. скупштинским расправама умртве и обесмисле протесте грађана. Каквог смисла има учешће у даљој скупштинској расправи у тренутку када опскурни таблоид Информер добија дозволу да отвори свој телевизијски кабловски  канал и то од стране РЕМА  чије се распуштање тражи. Зар то није довољан знак да овај ауторитарни режим нема намеру да испуњава досадашње захтеве, зато је  политичка радикализација протеста неопходна као и излазак посланика опозиције са овог заседања  Скупштине Србије . Какав се разговор може водити са председником Републике који је овом речима жигосао опозицију и грађане који учествују на протестима  против насиља јер  је свеопште  насиље основна одлика овог  режима. Реагујући на ове протесте он је између осталог изрекао следеће рећи “Њихова порука је : ми ћемо да убијамо! Дакле, они позивају на убиство председника  Републике . Али важно је да народ зна да је њихова политика убијање, а наша је политика наде, пристојности и нормалности. Док сам жив, борићу се са свима вама против најгорег олоша који своју једину политичку шансу види у трагедији  Србије.

Не сме се дозволити да се и овога пута  енергија слободних  и самосвесних грађана истопи због неспособности да се овај протест јасно политички артикулише и води како би се остварили основни циљеви, почетак демонтаже овог ауторитарног и погубног напредњачког режима

Мораћете увек да се борите против ових хијена за спас и будућност наше земље“. Очекивати после овако изречених најбруталнијих увреда да не уследи заоштравање  политичких захтева овог протеста равно је највећој политичкој илузији да ће овај режим пристати без великог и одлучног  притиска  да се одрекне својих основних упоришта и полуга власти. Треба имати на уму  ову оцену  Едмунда Берка “ Они који су били затровани влашћу, и који су извукли макар какву корист из тога, макар и само једне године, не могу никада добровољно да је напусте. Они који од неког човека праве идола, чим он падне са свог пиједестала, поступиће са њим са презиром са каквим заслепљени и љутити обожаваоци поступају са палим идолом“. А ми се сада учешћем у овим протестима управо суочавамо са представницима напредњачког режима и њиховим великим вођом који су отровани влашћу и само добро организовани и политички јасно и доследно испуњен захтеви могу бити залога да протести неће бити угушени и расточени што би имало додатне катастрофалне последица, јер би се на тај начин још једном просула пробуђена енергија народа што би довело до даљег дезангажовања, апатије  и  разочарења грађана.

Зато је и велики историјски изазов пред грађанима који из најплеменитијих намера учествују у овим  опозиционим протестима користећи основно право на побуну  али и опозиционим странкама садржан у неопходности да се  пробуђена енергија усмери ка борби за слободне и демократске изборе, формирање прелазне техничке владе  и захтевање оставке председника  Републике А. Вучића

Не сме се дозволити да се и овога пута  енергија слободних  и самосвесних грађана истопи због неспособности да се овај протест јасно политички артикулише и води како би се остварили основни циљеви, почетак демонтаже овог ауторитарног и погубног напредњачког режима. Зато је од пресудне важности да се не пристане на политикантске компромисе  и тзв. прихватање политичке реалности што значи да се не прихвата расписивање ванредних избора већ да се на овим протестима реафирмише и обнови борба за обезбеђивање услова за демократске и слободне изборе. При томе се већ на протестима пробија захтев за оставком А. Вучића као главног исходишта политичке кризе и политичког насиља у овој земљи јер без његовог развлашчивања сви уступци које ће власт учинити, како би се демотивисали  и поделили учеснике  протеста, немају суштински и одлучујући  значај. Зато је и велики историјски изазов пред грађанима који из најплеменитијих намера учествују у овим  опозиционим протестима користећи основно право на побуну  али и опозиционим странкама садржан у неопходности да се  пробуђена енергија усмери ка борби за слободне и демократске изборе, формирање прелазне техничке владе  и захтевање оставке председника  Републике А. Вучића.