Хипокризија људско-правашких организација

Грађанске иницијативе, Независно удружење новинара Војводине, Београдски центар за људска права, Центар за практичну политику, Хелсиншки одбор за људска права, Фонд за хуманитарно право... представљају низ невладиних организација које се браве горљивом одбраном и заступањем људских и мањинских права, процесом суочавања са прошлошћу, транзиционом правдом, узроцима разбијања Југославије и утврђивањем тачног броја жртава у грађанским ратовима вођеним деведесетих година.

То су активности и области деловања које представљају главни ток њихове мисије и не прође дан да се оне унисоно и као по команди агресивно и јединствено огласе саопштењем у којима се залажу за одбрану људских права. Њихова истрајност и упорност је заиста велика. Међутим, обележавање мартовског погрома на Косову и Метохији из 2004. године и агресије НАТО 1999. године није довољно добра прилика за њихово оглашавање и то класичан пример примене и придржавања дуплих стандарда и очигледне хипокризије.

Нисмо имали прилике ни да видимо иначе редовне перформансе "Жена у црном" које су незаобилазни декор када је у питању обележавање Сребренице или отмице у Сјеверину. Вероватно да обележавање српских жртава на Косову и Метохији у током погрома из 2004. године или у току агресије НАТО није у њиховој пројектној и финансијској агенди.

Ова врста људско-правашких организација остварила је посебан монополистички положај јер се упорно представљају као универзални представници невладиног сектора и грађанског друштва.

Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да се од дрвећа не види шума, а самим тим и затоми значај и улога невладиног сектора, чији је развој основна претпоставка за разбијање политичке пасивности, доминације страначког принципа у политичком животу и неопходно што шире активирање грађана као самосвојних и делатних чинилаца у грађењу стабилних демократских институција и унапређивању демократске политичке културе.

Невладин сектор је више у пољу креативне и иновативне антиполитике, како је тај појам обликовао Ђерђ Конрад, и представља значајан корективни фактор свакој власти јер увек тежи трагању за алтернативом, а у томе је његова највећа снага и домашај. Али ове људско-правашке организације су напустиле ову основну улогу у функционисању грађанског и демократског друштва, али и невладиног сектора јер су окренуте параполитичком деловању које следи јасно одређене идеолошке циљеве.

Оне су прожете једностраним, необјективним и идеологизованим приступом јер су део јасно профилисане политичке и идеолошке групације. Зато и не чуди што је изостало њихово мартовско оглашавање када су у питању српске жртве јер је свако њихово помињање за њих очити израз релативизације и самовиктимизације српског народа, који у њиховом тумачењу једино себе препознаје и види као жртву.

Мора се рећи да овако прихваћени идеолошки и политички задатак оне остварују веома доследно и са пуно острашћености и искључивости, без обзира на то што се позивају на велике принципе толеранције и заштите људских и мањинских права. Али ако није било реаговања ових организација, ипак нисмо били ни овог пута поштеђени иступања њихових најистакнутијих представника и гласоговорника.

Лист Данас донео је у сваком погледу скандалозан текст реаговања Наташе Кандић на пресуду Радовану Караџићу у Хагу, што је она искористила да нам још једном демонстрира људско-правашку верзију суочавања са догађајима на Косову и Метохији у време НАТО агресије. Она се као и увек до сада искључиво бави „српском" страном рата, користећи и ову прилику да истакне злочиначку улогу српских војних и полицијских снага, амнестирајући при томе улогу ОВК и НАТО.

Шта нам овога пута поручује ова мировна активисткиња, која је носилац албанских и хрватских ордења које је заслужила као њихов истрајни лобиста, али и као заговорник искључиве кривице српског народа за разбијање Југославије и покретање грађанских ратова. Толико пута се показало да њеној острашћености и једностраности нема граница, јер ова боркиња за људска права и остваривање принципа транзиционе правде не укључује у своја залагања за откривање праве истине и српски народ, који је не само по њеним схватањима себе већ довољно самовиктимизовао.

У поменутом тексту она горко жали што немамо политичара који ће попут немачких шездесетосмаша постављати питања и прихватити да је Холокауст део идентитета немачког народа и грађана, спречавати ревизију историје признавањем геноцида у Сребреници који ће бити део нашег идентитета, открити да је Србија оправдано бомбардована због тога што су суседи Србије од 1991. године били угрожени територијалним претензијама Слободана Милошевића, његових генерала, четничких партија и организација, који ће преузети одговорност и кривицу за бомбардовање СРЈ, а неће за незакониту агресију оптуживати „свет који мрзи Србију“, неће понављати лажи да се „број српских жртава НАТО агресије мери хиљадама“ и неће помињати само име Милице и Сање, него имена свих цивилних жртава, сваког 24. марта одати пошту албанским цивилима, сваком од 8.693 жртве, али и да се извини за злочиначке планове и праксу генерала ВЈ и МУП-а Србије против живота Албанаца.

Овако формулисане захтеве не би могао да испуни ни Вили Брант, ни шездсетосмаши, а још мање би се слични примери суочавања са нацистичком прошлошћу могли наћи у Немачкој не само након Другог светског рата.

Али овако изгледа универзална агенда тзв. транзиционе правде у којој очигледно нема места за помињање жртва српског народа, агресије НАТО и још увек распрострањене медијске сатанизације и стигматизације Србије.

Овакви пригодни текстови препуни произвољних и исконструисаних тврдњи служе само да задовоље и оправдају унапред постављене захтеве у спровођењу свеобухватно постављеног пројекта денацификације и деконтаминације Србије, која је и у данашњим оценама тзв. бораца за људска права жигосана као земља у којој доминира национализам, ксенофобија, антисемитизам, српска варијанта нацизма и неспремност са суочавање са злочинима почињеним у име српског народа.

А то суочавање са прошлошћу се мора одвијати по тачно утврђеном редоследу, без икаквог помињања српских страдања (помињање Јасеновца и геноцида над Србима извршеним у НДХ сматра се најтежом провокацијом) јер то руши целокупну концепцију транзиционе правде у чијем средишту је непорециво утврђена колективна одговорност и кривица српског народа.

Створен је транзициони аксиом који се не може доводити у питање. Ми само морамо погнути главу и признати да смо главни кривци за разбијање Југославије, инспиратори удружених злочиначких подухвата и покретачи етничких чишћења. Једино у тако предвиђеном и конструисаном покајничком процесу колективне катарзе можемо заслужити да будемо стављени на дугу листу чекања за улазак у заједницу цивилизованих народа.

Та катарза би у политичком смислу требало да испуни и услов који поставља колумниста независног Блица Веселин Веса Симоновић. “Кад бих био у прилици данас бих у предизборној кампањи у Србији сваком лидеру странке поставио питање: Да ли је за вас Радован Караџић ратни злочинац? Кладим се да би врло мало њих рекло да. За то су нам потребни лидери какав је био Зоран Ђинђић, а на то ћемо још дуго чекати.“

Ипак нисмо дуго чекали да се појави неко ко може да надмаши и Наташу Кандић, а то заиста није мало достигнуће у креирању услова за остваривање транзиционе правде.