.jpg)
| Politički život | |||
“Dve” Srbije - jedan anti-komunizam |
 |
 |
 |
| sreda, 23. jul 2008. | |
|
Aleksandar Pavić je u jednom u pravu - u Srbiji ima malo (pravih) komunista anti-fašista. Ali, gotovo sve ostalo što navodi je manje-više sporno. Jer, ne samo da ima malo pravih komunista anti-fašista nego, takođe, ima malo lažnih; tačnije, uopšte ih ne prepoznajem na javnoj sceni. Koji su to silni, a lažni, komunisti, oni koji sprovode kapitalizam, a pozivaju se na komunizam? Ko se danas tako snažno poziva na tekovine NOB-a, naročito na vlasti? Čini se da se, sem onih malobrojnih (pravih) komunista anti-fašista, na komunizam i NOB niko ne poziva. Oko anti-komunizma u Srbiji gotovo da postoji jednoglasje - na vlasti je neoliberalna desnica u službi transnacionalnih struktura moći, a vidljiviju opoziciju čini etno- i klero-nacionalistička desnica. Dakle, dominira sukob dve frakcije desnice, a anti-komunizam im je zajednički. Prvima smeta komunistički egalitarizam (jer je anti-kapitalistički), drugima komunistički internacionalizam (jer je „anti-srpski“). Ako je Pavić mislio na neke koji se lažno pozivaju na anti-fašizam, na izvesne nevladine organizacije i pojedince koji pripadaju tom ideološkom miljeu, onda je u pravu. Oni jesu lažni anti-fašisti. Da su pravi, podjednako bi se, na primer, bunili protiv preimenovanja Bulevara AVNOJ-a u Bulevar Zorana Djindjića (i uopšte protiv sličnih preimenovanja), kao što se bune protiv rehabilitacije Milana Nedića. Ali, oni nisu komunisti, već liberali, i tako se predstavljaju. Direktorka Centra koji u poslednje vreme, u manipualtivne svrhe, posvećuje pažnju sećanju na NOB istovremeno, uoči drugog kruga predsedničkih izbora, piše: „Boris Tadić, Srbija kao otvorena mogućnost, ili Tomislav Nikolić i put ka Albaniji Envera Hodže…A odgovor je samo jedan - demokratija. Suprotno je Severna Koreja, Austrija posle anšlusa, Darfur…”. Ovde se određeni komunistički režimi koriste kao primer koji treba da diskvalifikuje političkog protivnika. Takođe, kada je (opet) Zoran Đinđić trijumfalno skidao (crvenu) zvezdu petokraku sa Gradske skupštine, “druga Srbija” je ćutala. O kakvom komunizmu tu još može biti reči?! Neki od njih jesu biološka deca partizanskih boraca i komunističkih funkcionera, ali duhovna sigurno nisu. Zašto je to tako, o tome se može razgovarati. Za razliku od ovih liberala, koji samo grubom zamenom teza mogu biti proglašeni komunistima, pravi komunisti anti-fašisti se svakako bore protiv onoga o čemu i Pavić govori. Oni su protiv „razbojničke ’privatizacije’“ i protiv uticaja stranih ambasadora na formiranje ovdašnje vlasti. Jer su, kao komunisti, za društvenu svojinu, a kao patrioti, za narodnu demokratiju, za to da naš narod samostalno odlučuje o svojoj sudbini. Ali, da ne bude zabune, oni nisu protiv privatizacije zato što je razbojnička, već zato što je privatizacija. Za njih je poštena privatizacija oksimoron, jer je svaka privatna svojina u osnovi - pljačka. Unekoliko je Pavić u pravu, nacionalizacija koja se sprovodi u revoluciji je otimanje; ali uz vašan dodatak - otimanje od onih koji su oteli (Marks bi rekao „eksproprijacija eksproprijatora“). Drugim rečima, nije revolucija izgovor za otimačinu, već je otimačina razlog za revoluciju. Kao 1941. I kao, nadamo se, u skorijoj budućnosti. Odgovorimo na Pavićeva pitanja, kad već niko drugi nije odgovorio. Naravno, odgovori su negativni: današnji kapitalisti nisu bolji od predratnih, Srbija nije pravednija nego pre 27. marta 1941., anglo-američki zločini nisu manji od nacističkih, i ne postoji neka bitna razlika između ove i Nedićeve vlade. Doduše, još uvek nismo pod direktnom stranom okupacijom, i nema koncentracionih logora. Ali, za tako nečim i nema potrebe, jer nema ozbiljnijeg pokreta otpora. Šta namerava istinska levica da po tim pitanjima uradi? Pa nešto slično onome što su uradili članovi KPJ 1941. Da organizuje pokret otpora protiv okupacije, obog puta preobučene u kvazidemokratsko ruho. Naravno da se „revolucionarni žar iz 1940-ih tako raskošno ispoljio kada je Srbija bila na kolenima“. Da bi se Srbija podigla, oslobodila. Ali, ne samo Srbi i Srbija, već i ostali jugoslovenski narodi. Za komuniste važi načelo koje ide dalje od liberalno zamišljene slobode - nisam slobodan samo ako poštujem tuđu slobodu, već sam istinski slobodan ako se borim protiv tuđe neslobode, ako pomažem drugom u oslobođenju. Zato su komunisti internacionalisti, oni se ne bore samo za slobodu svoje nacije, već i za slobodu drugih nacija. I zato su za Jugoslaviju, ali ne kapitalističku, već socijalističku. Jer, nije dovoljna samo spoljašnja, već je neophodna i unutrašnja sloboda; sloboda ne samo od dominacije druge nacije, već i sloboda unutar vlastite nacije. Kraljevina Jugoslavija nije bila slobodna iznutra, kao što, bar od 17. aprila 1941, nije bila slobodna ni spolja. Srpski i ostali jugoslovenski radnici i seljaci tražili su socijalno oslobođenje, prvi od gazda, drugi od kulaka. Zato za komuniste nije dovoljna nacija zasnovana na etnicitetu. Šta mi vredi što sam Srbin ako sam siromašan, još gore, bedan? Srbinu radniku/seljaku je bliži Albanac radnik/seljak, nego Srbin gazda/kulak, kao što je Albancu radniku/seljaku bliži Srbin radnik/seljak nego Albanac gazda/kulak. To što su se jedni okrenuli protiv drugih, posebno je pitanje. Ali, ostaje da etnički shvaćena nacija prikriva klasne razlike. Zato su komunisti za naciju kao zajednicu slobodnih ljudi koji žive od vlastitog a ne tuđeg rada. Ove ideje u Srbiju nije doneo neki osmi putnik iz Moskve ili svemira, pre 70 godina, kako sugeriše Pavić. One postoje u Srbiji od druge polovine 19. veka, uporedo sa socijalističkim strujanjima u Evropi. Od Svetozara Markovića, preko Dimitrija Tucovića, do Koče Popovića. I te ideje među srpskom (i ostalom) sirotinjom su bile dovoljno ukorenjene da su dovele do vlastite borbe za slobodu tokom okupacije, a ne da je naš narod čekao da ga drugi oslobode, Britanci ili Rusi, kako opet pogrešno misli i tvrdi Pavić. Da su ga drugi oslobodili, bili bismo pod njihovom dominacijom, kao što je bio slučaj sa drugim narodima. U tom slučaju ishod 1948. u Jugoslaviji bio bi sličan ishodu 1956. u Mađarskoj ili 1968. u Čehoslovačkoj. Zahvaljujući vlastitom putu u slobodu i socijalizam, naša država je uživala izuzetan međunarodni ugled nakon Drugog svetskog rata. Ovaj ugled srozali su novi vlastodršci nakon oktobarske kontrarevolucije iz 2000. Oni su razorili dve osnovne revolucionarne tekovine NOB-a i posleratnog razvoja: društvenu svojinu i nacionalnu slobodu, zarad prodora transnacionalnog kapitalizma na ovaj prostor. Stoga oni nikako ne mogu biti komunisti prerušeni u „građanski“ ili „poslovni“ kostim, jer samim takvim prerušavanjem prestaju biti komunisti. Oni jesu građanski, kapitalistički orijentisani, i samo greškom iza tog „kostima“ možemo videti neku drug(ačij)u, komunističku suštinu. I oni su gotovo do kraja iskorenili ideje koje bi i Pavić da iskorenjuje. Zato nema potrebe da se toliko brine i uzbuđuje. Njegove želje uveliko su ispunili oni protiv kojih se izričito bori. Jer, u pogledu anti-komunizma među njima nema sporova. Na kraju, veselo je kako Pavić gleda na nacionalno pomirenje - onima koji si otimali treba vratiti to što su oteli (što je, valjda, pravda), treba sprovesti „poštenu“ privatizaciju (kao da takva postoji), a đenerala Dražu i ostale slične „junake“ treba dostojno sahraniti (ravnopravno sa žrtvama njihovih „junačkih“ pohoda). Kao šlag na tortu dolazi natpis na grobovima, levim i desnim: „Svi su oni dali život za Srbiju“. Za ovako „pomirenu“ Srbiju (prigotovljenu na Pavićev način) desni verovatno jesu poginuli, ali levi sigurno nisu. Sa takvom Srbijom se oni nisu mirili, i protiv toga su se borili. Zato je Španija toliko dugo bila tamo gde jeste, za razliku od Srbije - u fašističkoj diktaturi. I zato je danas tamo gde jeste - u NATO-u i EU. Predlaže li to Pavić i Srbiji sličnu budućnost? |
Od istog autora
- Bizarni performans u Kolarčevoj zadužbini ili - zašto je drugosrbijanski pištolj uvek uperen samo na srpsku stranu?
- Smisao i značaj levičarskog patriotizma - odgovor Aleksandru Matkoviću
- Dvoglavi orlovi, svinjske glave i burek solidarnosti, ili ko ćuti o albanskom nacionalizmu, neka ćuti i o srpskom
- Odgovor Zoranu Ćirjakoviću - jedini izbor levice su socijalizam i patriotizam
- Tanasićevo mutno „jugoslovenstvo“ kao velikosrpski projekat
- Ponekad je pametnije ćutati, ili zašto Vladimir Kostić treba „dostojanstveno“ da napusti mesto predsednika SANU
- Pad Berlinskog zida i restauracija kapitalizma i fašizma
- Revolucionarne ideje i duh Mlade Bosne
- O jednoj žrtvi đinđićevske mitologije
- Mitovi o Zoranu Đinđiću
- „Druga Srbija“ na braniku Vlade Srbije
- Slavoj Žižek - lažni pobunjenik protiv sistema
- Naknadna pamet Vojislava Koštunice
- Haška nepravda i „naša“ mizerna vlast
- Vizna histerija i evrofanatični mentalitet
Ostali članci u rubrici
- Protesti građana i dalje rade
- Rezervat Aleksandra Vučića i Vlade Srbije za Srbe na Kosovu i Metohiji
- Zašto Srbija nije u stanju da izvuče pouke iz nesreća koje joj se dešavaju? Svi tragovi odgovornosti vode ka vrhu kolonijalne uprave
- Rezolucija o merama koje država Srbija mora da preduzme povodom stanja na KiM
- Šta nedostaje Vučićevoj poruci da Srbija neće biti sluga ni Amerike ni Rusije - Rusija takav odnos i ne traži
- Sram nas bilo, Srbijo!
- Veleposlanica Jelena Milić i Zagreb vole se javno ili još jedan sunovrat srpske diplomatije
- Veliš - „Sve je do Boga“, pa zasedneš i ne činiš ništa!
- Sramotni muk Beograda pred golgotom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji - mi nikome nećemo biti „slavni preci“
- Geopolitika reke Drine - Hoće li litijum i Rio Tinto dovršiti ono što nije uspeo NATO?
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
