ДСС или доследност мрзовољног нечињења

Иако је и сама прихватила учешће у њеном раду, Демократска странка Србије је активности радне групе задужене за усклађивање Статута АП Војводине са Уставом назвала отвореним ударом на правни поредак земље и разградњу Србије. Према њиховом мишљењу, кориговање неуставног статута, као подзаконског акта, неуставно је јер би израда статута требало да уследи након законског уобличења АП Војводине. Реч је о недоследности или о покушају накнадне доследности која се под плаштом јаловог душебрижништва за српске националне интересе може сматрати наивним предизборним маркетиншким триком привлачења пажње. Основни разлог овог оглашавања је настојање да се одбрани част струке, јер се произвољним интерпретирањем изразито стручних проблема и омаловажавањем научне етике, води демагошка и неодговорна политика мрзовољног критизирања свега постојећег.

О чему је заправо реч?

Предлогу ДСС-а да се за члана поменуте радне групе изабере професор уставног права Слободан Орловић нема се шта замерити. Реч је о политички неокаљаном конституционалисти који се прихватањем улоге председника радне групе смело латио незахвалног посла.

Међутим, оно што је уследило не служи на част ДСС-у. Накнадну памет, која их је просветлила, желе да наметну и онима који су из некористољубивих побуда настојали да помогну правном уобличењу АП Војводине. Третирајући професора уставног права као послушника који би на најобичнији миг требало да се повуче из радне групе, шаље се мрачна порука да се и о најосетљивијим уставноправним питањима приступа са искључиво калкулантско-политичког, а не стручног становишта.

Да ли се заиста може говорити о погрешном редоследу потеза када је реч о покушајима усклађивања Статута АП Војводине са Уставом?

Уколико бисмо читавом проблему приступили искључиво догматско-теоријски, одговор на ово питање је позитиван, јер би правно логичан след догађаја подразумевао прво потпуно законско уређење покрајинске аутономије, па тек онда доношење статута. Ипак, чини се да су постојеће околности наметнуле нужним другачији редослед потеза.

Грубу обману представља тврдња да треба сачекати законско уређење територијалне аутономије. Прећуткује се да је на снази Закон о утврђивању надлежности АП Војводине, који је одлуком Уставног суда уподобљен Уставу, будући да је утврђена неуставност 22. његове одредбе. Дакле, постоје и законска решења према којима треба равнати Статут АП Војводине.

Осим тога, постоји материја која се искључиво уређује статутом као највишим правним актом АП Војводине. Реч је о изворним надлежностима аутономне покрајине, које су изван домашаја законодавне власти. Највишим правним актом аутономна покрајина уређује надлежност, избор, организацију и рад органа и служби аутономне покрајине. У том аспекту, статут аутономне покрајине није обичан подзаконски акт, будући да је надлежност законодавног тела искључена на овом пољу. Према томе, када је реч о Уставом зајемченом праву на самоорганизовање, аутономна покрајина при доношењу статута није везана законима, већ једино Уставом Републике Србије.

Дакле, не постоји ниједан ваљан аргумент којим би се могло оспорити настојање да се Статут АП Војводине усклади са уставним решењима. Уосталом, такав епилог неминовна је последица одлуке Уставног суда који је утврдио неуставност кључних одредби Статута, остављајући надлежним органима рок од шест месеци у коме ће овај акт ускладити са Уставом. Неускладити текст статута у поменутом року значило би угрозити функционисање АП Војводине, а какве би последице могле из тога да произађу, из ове перспективе, немогуће је предвидети.

(Аутор је професор на Криминалистичко-полицијској академији)