Случај Гашић или осрамоћени парламентаризам

Завапио је да је осрамоћен! Већ из тих речи могла се наслутити ујдурма са неизвесним епилогом. Уместо да достојанствено призна да се осрамотио, јер је искључиво његова кривица зато што је себе довео у такву ситуацију, министар Гашић, од милоште Бата, јадикује како је осрамоћен, као да је неко други крив због онога шта га је задесило.

Да је реч о човеку који држи до своје части, требало је већ истог дана да поднесе оставку на своју функцију. Бар је био елементарни ред да је понуди. Сачувао би тако свој дигнитет (уколико га уопште има) и установио би преседан да неопрезно и непримерено изречене речи треба да резултирају оставком. Тим гестом би свој простаклук и непромишљеност, као очигледну последицу бахатости и осионости, могао да стави у функцију развијања политичке културе и демократске одговорности. Мала жртва спрам циља који би се могао остварити.

Но, до тога није дошло, па је на српској политичкој сцени отпочело извођење нове мелодраме.

Након овог Батиног испада сазнали смо од премијера да је реч о једном од његових најоданијих пријатеља. Но, чак ни пријатељство није могло да омекша већ пословично принципијелно премијерово срце. Без трунке сентименталности, чак и по цену да се то пријатељство распрши, премијер је недвосмислено истакао да Бата не може остати на месту министра. Бата је изнова потврдио да је прави пријатељ. Показао је самокритичност, признао свој грех и уверавао нас да разуме премијера, чак је апострофирао да га воли и да једино њему верује.

Министар Гашић је заказао конференцију за новинаре, на којој је покушао да спере своју савест извињењем због своје непримерене изјаве. Будући да више не ужива премијерово поверење, била је то прилика да министар Бата поднесе оставку, али су новинари још једном доживели понижење. Одржана је конференција за штампу на којој новинарима није било допуштено да постављају питања?!

Да све не би наликовало добро изрежираној представи побринуо се премијер који је запретио да неће остати на том месту уколико парламент не изгласа неповерење министру Бати. Читава прича је попримила још мелодраматичнији ток када нам је премијер у налету искрености, и то сузних очију, признао да не би преживео да је којим случајем његовој ћерки неко изрекао нешто попут Батиног простаклука. А ко би тако нешто уопште преживео, изузев бездушника каменог срца, запитао се и писац ових редова? Сви они свиленкастије душе данас саосећају са премијером, јер он противно својој вољи, у својој влади мора да трпи расинског чапкуна, будући да адекватне замене нема.

Још једна пат позиција на српској политичкој сцени. Пат позиција или обична политичка ујдурма? Рекло би се да је пре ово друго.

Према Закону о Влади, министар подноси оставку председнику Владе који је прослеђује председнику Народне скупштине. Народна скупштина на првој наредној седници без расправе прима к знању да је министар поднео оставку и тиме му престаје мандат. Дакле, ово је најелегантнији и најдостојанственији начин да се овај гест непримерене некултуре политички санкционише.

Овај наизглед маргиналан догађај у српском политичком животу разоткрио је много више од тога да је један од министара крајње непристојан и вулгаран. По ко зна који пут, потпуно супротно захтевима демократске политичке културе, јавни живот  Србије се персонализује и приватизује. Који је уопште смисао да се грађанима Србије сервира прича о оданости, пријатељству, доброти када је један од министара на најгрубљи могући начин увредио новинарку која је професионално обављала свој посао?

Зашто се уопште осиони малограђанин неукусног смисла за хумор претвара у жртву? Основни захтев правне државе је да вршење државне власти буде у потпуности институционализовано и објективизовано. Све што је изван конкретних чињеница о раду владе најобичније је замајавање грађана.

Но, оно најбитније, изнова смо сведоци девалвирања парламентаризма у Србији, будући да је обесмишљена његова бит, а то је остваривање политичке одговорности.

Аутор је члан Српског правничког клуба