Drugosrbijanski rasizam

Razmišljajući šta bi sada imalo smisla pisati o Drugo-Srbima, kada razlike između njih i Prvo-Srba gotovo i nema (i dobro je što ih nema, ali je loše što se ispostavilo da je sve što je činilo te razlike – bila jedna laž), šta bi dakle sada moglo nekome ko nije „Drugosrbijanac“ da smeta kod ove grupe, pokreta, ideologije ili indoktrinacije jedne manjine koja je dovoljno glasna da se često čini većinom, a brojem, kvantitativna većina sedi negde po ćoškovima, tajno peva svoju pesmu i čeka svoje vreme.

U čemu je, dakle, razlika između „drugosrbijske“ ideje i zvanične srpske politike? U malo toga, pa zato ako bih pisala o onome što „drugosrbijance“ izdvaja i čini ih posebnih – pisala bih, za neke možda neočekivano, o njihovom rasizmu.

U čemu se ogleda veliki rasizam u Drugo-Srba?

Ukratko – u svemu, ali hajdemo po redu.

Uzmimo, na primer, Rome. Da se od „problema Roma“ moglo lepo živeti nije neka velika tajna, ali ovde možda ne bi bilo loše objasniti šta je zapravo ta „problematika“ osim same činjenice da Romi postoje. Problematika romskog pitanja u Srbiji trebalo bi da se svodi na sumnjivu tvrdnju da su Srbi kao, još uvek, većinski narod u Srbiji rasistički nastrojeni, da im Romi smetaju, da za Rome tako reći u Srbiji nema mesta i da su Romi žrtve velike diskriminacije. Realna netrpeljivost, ako je ne učnimo predimenzioniranom dajući joj na značaju većem nego što je stvaran, i pripisujući joj atribute koje ta netrpeljivost u stvarnosti nema – mogla bi da se svodi na neprihvatanje načina života pojednih romskih zajednica koje su specifične, ne uklapaju se u standarde koji su vladajući i nekim svojim osobenostima mogu da ometaju većinsko stanovništvo, koje ovde ne mora nužno da bude ni srpsko stanovništo već samo asimilovano, u društvu učestvujuće nazovimo ga „obično“ stanovništvo. Da uprostim, to što neka grupa ljudi živi u kućama od kartona, skuplja đubre, sa đubretom dovuče i pokojeg pacova u nečiji komšiluk – prosto smeta. To još uvek nije raizam. Ono što, međutim, jeste rasizam – to je jedna,zapravo, getoizacija Roma kao i svih „vulnaribilnih“ grupa što bi značilo osetljivih, ranjivih jer drugačijih, što još uvek ne znači omraženih od strane većinskog življa.

Ono što, međutim, jeste rasizam – to je jedna,zapravo, getoizacija Roma kao i svih „vulnaribilnih“ grupa što bi značilo osetljivih, ranjivih jer drugačijih, što još uvek ne znači omraženih od strane većinskog življa.

Omražene postaju onoga časa kada se u njih upre prstom, kada ih se insistiranjem na njihovoj „drugosti“ etiketira, kada se trpaju u isti koš sa ostalima iz na silu napravljene grupacije – pa tako homoseksualnost postaje homoseksualizam i od njega se pravi nešto što prostom čoveku, koji se ne udubljuje, počinje da liči na politički pokret a ne na drugačijost iliti drugost, drugačiji seksualni afinitet od ovde već satanizovane većine.

Naime, kada borci protiv disriminacije uzmu i svoje štićenike (koji samim tim činom postaju i žrtve) upregnu da i sami postanu borci za svoju, do tada možda neosporavanu, drugost i kada ih tom borbom konfrontiraju u odnosu na „ostale“ – onda oni, ne drugošću nego borbom koja se pretvara u vređanje na kraju krajeva elementarne pristojnosti, izazivaju tu „javnost“ ko god ona bila, ratuju sa njom boreći se za pravo koje po sebi nije ni bilo uskraćeno, oni svoje štićenike pretvaraju u borce za svoju stvar. Svoju, a ne stvar štićenika koju su možda, bez ideje da postanu politički problem, hteli eto samo da žive taj svoj život koji se u današnje vreme mnogo i ne razlikuje od nekih tamo života onih „drugih“ koji su ovde predstavljeni kao neprijateljska većna.

Većina, dakle, postaje neprijateljska većina a „drugost“ postaje meta tog neprijatelstva.

Druga stvar, koja branioce prava na posebnost čini rasistima, u ovoj priči je sledeće: „problematika“ posebnog iliti „drugog“ tako stavljena u prvi plan, osnov njegovog bića, glavna njegova osobina koja sve druge, eventualne, specifičnosti određene individue čini manje važnim. Ta stvar, ta dehumanizacija „drugog“ koji ovde gubi sve svoje atribute i ostaje recimo – homoseksualac, čini da u jednom trenutku postaje svejedno je li taj čovek, homoseksualac, pesnik ili je lopov, je li on borac za već svima izašlu na nos gej paradu ili je se možda grozi, pošto poput suprotstavljene mu „većine“ smatra neumesnim ili čak ne neumesnim nego neprimerenim taj čin u Srbiiji u trenutku kada je i ta tema politička, pa onda neko sa pravom ili bez ikakvog prava kaže „toliko vike oko pedera a izgubili smo Kosovo i svi ćute“. Tada taj, već dehumanizovani peder lišen svih svojih drugih ljudskih osobina, postaje politički subjekat suprotstavljen drugim političkim subjektima i njegova, do tada za javnost nebitna, seksualna sklonost, postaje opredeljenje. To „opredeljenje“ zatim može da postane i radno mesto, gde to što je čovek homoseksualac postaje glavna a nekad i jedina preporuka da se bude „borac za ljudska prava“. Gostuje se po emisijama, učestvuje se u vašaru, fingira se svađa sa „nepederima“ ili „patriotama“ gde obe strane postaju deplasirane, za onim što oni rade nema nikakve realne potrebe, sve je laž.

To „opredeljenje“ zatim može da postane i radno mesto, gde to što je čovek homoseksualac postaje glavna a nekad i jedina preporuka da se bude „borac za ljudska prava“.

Ono što, nažalost, nije laž jeste to da tako ekstremizovane, sve te „strane“, pederi i nepederi, Romi i Ne-Romi, Srbi i Ne-Srbi, postajući učesnicima vašara, gube individualni smisao, ličnu realizaciju u korist „grupe“ koja im za uzvrat pruža isto onoliko koliko su dobijali gladijatori boreći se na smrt za malo nestalnog i prolaznog uvažavanja publike koja posle ode kući, danas gasi TV, zaboravi, dok ovaj leži u lokvi krvi posle izgubljenog meča, a meč je unapred izgubljen. Kao i svi takvi mečevi.

Iz te laži, kada neko na kraju nastrada, a uvek nastrada kao u mnogim tučama Ne-Roma i Roma ili nekog ekstremizovanog ne-pedera i pedera, negde u mraku, kada, dakle neko nastrada - onaj koji živi od toga, taj rasista koji je etiketirao svoje Rome i svoje pedere i gurnuo ih u prve redove u svom ratu, koji mnogo košta, i na kojem se mnogo zarađuje – kao na svakom ratu; kada, dakle, neko nastrada, ovaj „borac za ljudska prava“, ekstremizator sukoba, licemerni rasista – piše novi projekat, javlja se na grantove, dobija sredstva za svoju bornu protiv diskriminacije.

Na kraju, na državnom nivou, iz te velike priče o diskriminaciji, iz poređenja Srbije sa Nemačkom pre Drugog svetskog rata, iz ekstremizacije srpske borbe za očuvanje kakvog-takvog nacionalnog interesa sada kada je gotovo sve već ionako izgubljeno, iz tog huškaštva jednih građana Srbije na „druge“ građane Srbije, dobijamo onu mržnju koja ovaj put nije lažna, fingirana, nego postaje stvarnost. I onda poput „homosekusalizma“ (umesto homoseksualnosti) ili „romizma“ (umesto normalnog suživota koji nije nikakva novost u Srbiji) dobijamo „zukorlićizam“ umesto muslimanske manjine koje je u Srbiji uvek bilo, dobijamo „vojvođanizam“ umesto Srba, Mađara, Rusina, Roma, Slovaka; Nemaca, Hrvata i svih onih koji su se oduvek nekako snalazili jedni s drugima u srpskoj Vojvodini. Ne idealno, ali ne ni preko nišana.

Kada, dakle, neko nastrada, ovaj „borac za ljudska prava“, ekstremizator sukoba, licemerni rasista – piše novi projekat, javlja se na grantove, dobija sredstva za svoju bornu protiv diskriminacije.

 

Ako je, dakle, rasizam ideja da je rasna pripadnost pojedinca ili grupe osnov njegovog društvenog položaja – onda tu ideju u Srbiji u ovom trenutku više nego iko drugi propoveda „Druga Srbija“ i to tako što, na opasan način, konfrontira manjinske grupe takozvanoj većini, bila ona nacionalna, seksualno određena ili ispovedala zvaničnu veru. Iz te konfrontacije proizlazi netrpeljivost manjih ili većih razmera, oni koji su prvo bili etiketirani, iz te etikecije zastranjuju u izolaciju, a iz izolacije ih, onaj ko živi od „borbe za njihova prava“ regrutuje svoju „vojsku“ koja bi, u sledećem koraku, trebalo da postane politička „vojska“ suprotstavljena svemu što je ovde označeno kao neprijateljsko svakoj posebnosti, samim tim retrogradno, rigidno, diskriminatorsko i – naravno nacionalno.

Odatle do međunarodne legitimizacije zahteva za politički separatizam – samo je jedan korak.