Драгослав Бокан или „просвећени патриотизам“ у служби режима

Владајућем напредњачком режиму се може служити на многобројне начине, а у то се свакодневно уверавамо. 

Најистакнутији у доказивању оданости и подаништва су припадници првог ешалона напредњачких функционера који се бесрамно додворавају своме неприкосновеном вођи не би ли заслужили његову наклоност а тиме обезбедили место у клијентелистичкој олигархији у којој се може опстати једино по цену беспоговорног служења и добровољног и својевољног самопонижавања.

За њима следи низ функционера и директора из јавних предузећа, културе и друштвених делатности, а у том поданичком ланцу озбиљну улогу играју таблоидни медији и добро организована активистичка групација ботова. Али не треба заборавити и велики број тзв. аналитичара опште праксе али и маркетиншких и геополитичких стручњака који су увек на услузи када треба учествовати у хајкама и прогањању политичких противника и припадника опозиције, али и у тумачењу најбаналнијих опсесивних идеја напредњачког вође о његовој изузетној “историјској“ мисији у модернизацији и напретку Србије. 

Следећи ово епохално откриће Д. Бокана јасно је да истински националиста скројен по његовом моделу мора пре свега да сузбије у себи вечито незадовољство и да следи прво правило владајуће напредњачке олигархије а своди се на 'поштовање реалности' и слепо следбеништво вођиних до сада невиђених 'историјских достигнућа' и његовог спасоносног маркетиншког умећа

Без обзира што је СНС организација без јасно одређене и профилисане идеологије не треба се заваравати да она нема своје дежурне и увек будне идеологе који ће разрађивати у контролисаним медијима вођине најтривијалније исказе из његових маратонских монолога у готово свакодневним гостовањима на најгледанијим комерцијалним телевизијама (тако се он непрестано обраћа његовом бирачком телу) које беспоговорно спроводе његову пропаганду и маркетиншку агенду.

У последење време у овој улози се истакао Драгослав Бокан који је у неколико својих иступања настојао да нам објасни фундаменталну разлику између појма патриоте и националисте али је у разговору у недељнику „Експрес“ (лист је под очитом контролом СНС- а) изнео његово велико откриће да пећински националисти раде против своје државе за разлику од њега који је посвећен у несебичној одбрани јавног добра и државног интереса.

Ко су по њему ти погубни пећински националисти. То су они који су свој лични начин, онако пламено разбуктани, вечно незадовољни, окренути савршеним решењима не обазирући се на реалност јер сте тада у опасности да постанете слични онима који из заседе треба да пуцају на непријатеља, па онда неко први опали пре осталих и тиме упропасти целу акцију.

На тај начин (односи се пре свега на нестрпљивог и вечно незадовољног печинског националисту) он није најхрабрији и најнационалнији, него је најгори, гори од дезертера, зато што квари операцију, упропасти све брзоплетошћу, тиме што се не ставља у службу заједнице и онога што је добро за њу (а то знање поседује једино Д. Бокан и напредњачки вођа у чијој је он отвореној служби). Следећи ово епохално откриће Д. Бокана јасно је да истински националиста скројен по његовом моделу мора пре свега да сузбије у себи вечито незадовољство и испољи стрпљење и да следи прво правило владајуће напредњачке олигархије а своди се на поштовање реланости и слепо следбеништво вођиних до сада невиђених“ историјских „достигнућа и његовог спасоносног маркетиншког умећа и политикантског прагма-тизма. 

Било би занимљиво да нам Д. Бокан у својој отужној посвећености стављања у службу заједнице и одбрану државних интереса објасни како изгледа поштовање принципа реалности када је у питању решавања проблема Косова и Метохије. Његов једини логичан одговор био би садржан у подржавању оних анационалних и грађанистичких политичких снага (они сигурно нису пламено разбуктани и не спадају у бокановске пећинске националисте, напротив), јер се и они упорно позивају на неопходност и нужност сагледавања реалности на терену што је у њиховом тумачењу резултирало непрестаним позивањем и залагањем да се без оклевања иде у сусрет реалности и призна независност тзв. косовске државе и тиме скине камен око врата Србији.

Ево како на питање да ли су националисти у ствари (вероватно пећински) неразумне патриоте одговара овај идеолог и гласоговорник осмовековне традиције светосавског јединства цркве, државе и народа. “Још прецизније, у нашем случају, националисти су људи који не размишљају о државном разлогу већ само о националном осећању. Због тога је тај државни део те приче данас невероватно важан.

И онај ко не размишља о интересима државе, кога нервира његова рођена држава зато што има мане, ко не подноси своју државу, због оног који води ту државу, он у ствари својим неподошењем помаже свим непријатељима своје државе, па самим тим и оног народа за који се он тобоже бори. Рецимо имате људе који су страсни Срби, а истовремено подржавају своју државу и цркву. Он с једне стране у себи кипти од тога што мора да се претрпи у овој ситуацији у којој се Србија налази после свега, али са друге стране они не руше државу и цркву, не нападају председника државе и патријарха а самим тим острашћеност „пећинског националиста“ савладају у себи и „нису пећински националисти када се тако поставе“.

Ако настојите да избегнете стигму и дисквалификацију да сте нестрпљиви и не обуздавате своје националне осећаје, а све у име виших државних интереса како их заступа страсни али хладно реалистични Србин Д. Бокан , и како не би били обележени као „пећински националиста“ онда не смете уносити емоције у своје национално осећање, није пожељно да говорите о манама своје државе, морате обуздавати своје нестрпљење и вечито неслагање, а изнад свега морате бити реални и напредњачки политички рационални и имати неупитно и безрезервно разумевање за сваки потез који спада у корпус подржавања државног разлога који оличава пре свега неприкосновени напредњачки вођа.

Али главни и одлучујући услов је садржан у захтеву да се не нападају Председник државе и Патријарх СПЦ-а јер у тумачењу Д . Бокана они су у овом времену остварили толико потребну симфонију и политичку сагласност и зато морају бити изван сваке критике и преиспитивања њихових ставова и одлука јер они представљају у интерпретацији страсног Србина и светосавског политичког идеолога Д. Бокана еманацију државног и општег националног интереса и не смеју бити њихови потези довођени у сумњу. То могу радити само острашћени и нестрпљиви пећински националисти, јер они су недодирљиви и свако довођење у питање њихове политичке улоге у нашој савременом друштвеном животу је израз неразумног и ирационалног пећинског национализма.

На овај начин се   иза низа његових целомудрених и „велеучених“ исказа о значају светосавља, косовском завету и нашем предању крије само огољено служење напредњачком режиму и његовом вођи. Не ради се овде о погубности „пећинског национализма“, већ о отвореном заговарању беспоговорног подаништва и оправдавању и најирационалнијих и најштетнијих потеза напредњачке власти и А. Вучића, али и припрема атмосфере и њиховог бирачког тела али и наше јавности да се „прихвати реалност на терену“, а самим тим и признање независности тзв. „косовске државе“.

Бокан је представник оне врсте агресивног политикантског трбухозборства, које под плаштом залагања за „древно православље“ и „симфонију народа, цркве и државе“ брани своје пре свега најприземније личне и лукративне интересе

Д. Бокан се очигледно јавља као посвећени идеолог политикантског тзв. светосавског реализма који ће бити окосница најављеног српског блока, а он је у основи израз тзв. политичке саборности и националног јединства у коме је оданост и подржавање реалне политике Председника Србије главни предуслов за његову реализацију.

То нам отворено поручује овај „осведочени“ родољуб без обзира што је и он био под утицајем печинског национализма али је очигледно веома брзо спознао сву његову погубнност и неодрживост и сада стоји чврсто и постојано уз Председника Србије јер он је за њега и њему сличне напредњачке аналитичаре једини гарант истинског српског окупљања и национализма који у себи  о обједињују немогућу мешавину тзв. грађанске нормалности и истинског реалистичног српског национализма чији је циљ да обезбеди мир и стабилност и по цену пузајућег и све очитијег одрицања од државног суверенитета Србије на Косову и Метохији.

Д. Бокан је представник оне врсте агресивног политикантског трбухозборства, које под плаштом залагања за „древно православље“ и „симфонију народа, цркве и државе“ брани своје пре свега најприземније личне и лукративне интересе, а при томе представља негацију српских националних интереса заснованих на синтези демократије и нације о чему је говорио велики Борислав Пекић.

Ми смо у ове три деценије платили велику цену управо због деловања оваквих тзв. националних бораца чији је један од главних представника управо Д. Бокан који може да засени простоту али не може и поред његовог позивања на српску традицију и светосавље да представља израз истинске и искрене одбране српског националног интереса јер је јасно препознатљиво његово отворено стављање у службу погубне политике А. Вучића. Његова одбрана националних интереса служи само као пригодно маркетиншко средство за обезбеђивање стабилног рејтинга у бирачком телу и остајање на власти по сваку цену.

Таквом режиму данас очигледно верно и истрајно служи Д. Бокан и његове тираде о пећинском национализму само су јалов и отужан покушај да оправда по сваку цену напредњачку политику и њиховог вођу. При чему он даје не мали и занемарљив допринос у стварању култа А. Вучића као неприкосновеног и недодирљивог вође сви Срба, што је добило већ гротескне и карикатуралне обрисе. При томе је А. Вучић обесмислио сваку иоле валидну политичку идеју и сада је на реду да се то уради и са идејом о српској националној традицији, интересу и српском опстанку а у томе му здушно помажу његови политички аналитичари и маркетиншки магови али идеолози какав је Д. Бокан уз испуњење једино прихватљивог услова да се без пламеног разбуктавања и много неподесног и неупотребљивог националног осећања без остатка следи напредњачки вођа у његовом месијанском и никад до сада виђеном историјском походу.