Diplomatski skandal koji to nije - o postistini i ruskim špijunima

Špijunska afera koju ovih dana pratimo u srpskim medijima izgleda pre svega kao predstava za američke medije, svojevrsno prinošenje žrtve zapadnim centrima uticaja u Srbiji, koji su prethodnih meseci i godina jadikovali kako ih ruske kolege istiskuju iz Srbije i sa Balkana.

Ovu kamernu aferu će zapadni mediji preneti da je reč o prvorazrednom diplomatskom skandalu, uz naglašavanje medijske halabuke koju su kao na znak nadigli režimski tabloidi (uz savršeno lupanje terce „nerežimskih netabloida“), uz naglašavanje oštrih reči sa Predsednikovih konferencija za štampu, i podvlačenje da je zasedao Nacionalni savet bezbednosti. Nema veze što je u pitanju šarada i predstava, renomirani američki i zapadni mediji su mrtvi ozbiljni preneli da su Rusi pokušali da naprave „puč“ u Crnoj Gori u oktobru 2016. godine. I dok se ova predstava odvija za oči Zapada, Rusima će se namigivati da je sve u redu.

Čovek se mora diviti Predsednikovom talentu za sedenje na dve stolice: sa ovom aferom (koju možda nije on otvorio, ali su svakako mediji koji su pod njegovom kontrolom pretvorili u krupan javni skandal) on je Zapadu ponudio ozbiljan dokaz „približavanja zajedničkoj evropskoj politici“ putem borbe protiv „ruskog hibridnog rata“. Ne treba zaboraviti da je pre jedva nešto više od mesec dana na sličan način u Bugarskoj naduvan „špijunski skandal“, gde je za ruskog agenta proglašen Nikolaj Malinov, dugogodišnji predsednik organizacije „Rusofili“, koja se uglavnom bavi restauracijom sovjetskih spomenika i organizacijom kulturnih manifestacija u zemlji. Pri tome je ova srpska špijunska afera objektivno prilično benigna, kada su u pitanju ove vrste incidenata. Budući da je snimljeni ruski agitator već napustio zemlju nakon isteka mandata u Ambasadi Rusije, diplomatskih posledica incidenta nema: nema deportacije, protestnih nota, ili demarša. Istovremeno, ruski mediji na sav glas viču da je reč o „američkom podmetanju“ i „medijskoj provokaciji“, dok ruske diplomate naglašavaju da  „ništa ne može pokvariti bratske odnose Srbije i Rusije“.

Postistina kao epistemologija digitalnog doba

Ove dve potpuno različite slike istog događaja u zapadnim i ruskim medijima nikoga ne treba da iznenade. Amerikanci i Rusi su očigledno sasvim zadovoljni medijskim cirkusom koji im se nudi umesto konkretnog, opipljivog savezništva; oni će situaciju u Srbiji tumačiti dijametralno suprotno, i svi će biti zadovoljni, a predsednik Vučić ponajviše. Jer ipak, on to isto radi godinama na očigled svih i u Srbiji, i u Briselu i Vašingtonu, i u Moskvi, i sve se prave ludi. Ludim se pravi i srpski narod, koji isto tako pristaje na svakodnevne dijalektičke igrokaze predsednika države.

Sa jedne strane, Vučić ovakvim virtuoznim međunarodnim igrarijama još jednom dokazuje da srpska politička scena nije nikakva provincija globalnih političkih tokova, već njihova ozbiljna avangarda. U pitanju je mnogo više od običnog spina — u pitanju je specifična sociopolitička pojava koju su u svetu nakon šokantnih rezultata referenduma o izlasku Velike Britanije iz EU i predsedničkih izbora u SAD u 2016. godini prozvali „postistinom“ (post-truth). Ovaj zanimljivi termin nikada nije jasno određen, i njime se višestruko manipulisalo u  dnevnopolitičke svrhe (uostalom, i istina o postistini je postistina), ali on u suštini označava apsolutno zanemarivanje istine u političkom diskursu današnjice. Dok se nekada barem pretendovalo na to da propagandni simulakrumi budu makar oslonjeni na nekakvo „stvarno stanje na terenu“, u novom društvu beskrajno brzog protoka beskrajne količine podataka utemeljenje više ne znači ništa, i istina je odstranjena kao poslednja velika žrtva Okamove oštrice. Prava, objektivna istina i „stvarni  svet“ više nikome nisu potrebni, jer ideologizovani fiktivni svetovi vlastite „politike identiteta“ jednako dobro funkcionišu i bez nje.

Političke vođe širom sveta eksperimentišu sa postistinom, ali je suštinski ne razumeju, i najčešće je tretiraju kao da je u pitanju samo jedan visoko tehnologizovani oblik spinovanja. Na taj način oni sami ne primećuju ono što je ključno – oni uvek onu drugu stranu političkog ili ideološkog spektra optužuju da je „odustala od istine“, ali su istovremeno tvrdo uvereni da su postistine njihove strane – „prava istina“. Na prvi pogled to zaista liči na Marksovu opasku o ideologiji kao „iskrivljenoj svesti“, ali postistina izlazi iz okvira subjektivnog doživljaja, i postaje objektivna stvarnost, koja ima svoje praktične posledice, i koja nastavlja da živi bez ikakvog obzira prema „stvarnom svetu“. Ako smo nešto slično imali u vreme Hladnog rata, kada su Zapadni i Istočni blok metafizički živeli u „dva različita sveta“, ovde imamo korak dalje — potencijalno beskrajni broj „različitih svetova“ koegzistira u zajedničkom prostoru, i nikoga nije briga za realnost tog zajedničkog prostora.

Levičari žive u svom svetu, desničari u svom, religiozni fundamentalisti u jednom, ekološki katastrofisti u drugom, teoretičari zavere menjaju geografiju i zakone fizike, scijentisti i redukcionisti ukidaju domen ljudskog duha i tako unedogled. A između njih više nema nikakvog „neutralnog terena“, nikakve „agore kao mesta političkog diskursa“, nikakvih „objektivno proverljivih činjenica“ koje bi sve strane prihvatile kao valjani, oni potpuno autistično nameću svoju privatnu istinu za „jedinu pravu“, nastojeći da se izbore za ideološki monopol nad državnom i međunarodnom politikom. Na taj način, oni svi postistinu prepoznaju kod drugih, ali ne kod sebe; oni je robuju, umesto da je koriste kao oružje.

Postistina i dvomisao — orvelijanske etide predsednika Vučića

Vučić je čas turkofil, čas je islamofob, čas je germanofil i revizionista, čas jugoslovenski antifašista, čas je „ruski čovek“, čas evrobirokrata koji grdi zaostalost naroda. Po potrebi pušta suzu nad Srbima na Kosmetu, da bi odmah nakon toga obasuo paljbu protiv „mitomanije“ i „neuračunljivosti“ celog naroda. On ove prelaze radi toliko brzo i toliko neprimetno, da često jedan Vučić započne rečenicu, a drugi je završi

U slučaju srpskog Predsednika i njegovog partijsko-medijskog propagandnog aparata, mi imamo jedan kudikamo ciničniji i samosvesniji odnos prema ovom zaboravu objektivne istine i objektivne stvarnosti.  Aleksandar Vučić nije zarobljen u svoju ličnu istinu, on je savršeno svestan da se činjenice stvarnog sveta nalaze u neuhvatljivom večnom toku, i stoga u svojim javnim nastupima naizmenično, i sa zadivljujućom virtuoznošću, žonglira različitim partikularnim „istinama“ koje servira različitim stranim partnerima, i različitim političkim frakcijama među vlastitim biračima. Čas je turkofil, čas je islamofob, čas je germanofil i revizionista, čas jugoslovenski antifašista (čas četnik, čas partizan), čas je „ruski čovek“ koji na sav glas hvali ruske rakete i oružje, čas evrobirokrata koji grdi zaostalost naroda, po potrebi pušta suzu nad Srbima na Kosmetu i zvecka sabljom kako „Srbiju niko neće ponižavati“, da bi odmah nakon toga obasuo paljbu protiv „mitomanije“ i „neuračunljivosti“ celog naroda (koji ga je izglasao na to mesto). On ove prelaze radi toliko brzo i toliko neprimetno, da često jedan Vučić započne rečenicu, a drugi je završi. I svako njegovo izdanje ima svoju publiku, i svaka publika misli da je „njen Vučić“ „onaj pravi“, a da su sva njegova ostala lica samo vešta politička igra da se izmanipulišu „oni drugi“.

U Predsednikovom političkom diskursu postistina predstavlja moćno oruđe koje on rado i često koristi. Orvel nam je u „1984.“ veoma plastično dokazao da dvomisao ne podrazumeva različita viđenjastvarnosti, već da sama stvarnost može „i biti, i ne biti“, i to u zavisnosti od proizvoljnog političkog diktata

U Predsednikovom političkom diskursu postistina predstavlja moćno oruđe koje on rado i često koristi. U njegovoj upotrebi ona najviše odgovara onome što DŽordž Orvel vizionarski nazivao „dvomisao“ — radikalnoj pseudoheraklitovskoj dijalektici koja gore pomenutom Okamovom oštricom odstranjuje Aristotelov zakon isključenja trećeg. Orvel nam je u „1984.“ veoma plastično dokazao da dvomisao ne podrazumeva različita viđenja stvarnosti, već da sama stvarnost može „i biti, i ne biti“, i to u zavisnosti od proizvoljnog političkog diktata. Nije stvar u tome da mi predstavljamo crno belim, ili belo crnim, stvar je u tome crno jeste belo, i belo jeste crno. Okeanija je u savezu sa Evroazijom, i Okeanije je uvek bila u savezu sa Evroazijom. Srbija je eksponent ruske politike na Balkanu, i uvek je bila; Srbija se bori protiv ruskog hibridnog uticaja na Balkanu, i uvek se borila.

Srbija dočekuje Putina na ulicama kao nacionalnog heroja, kupuje rusku vojnu tehniku, i stupa u carinski savez sa Evroazijskom ekonomskom unijom; Srbija raskrinkava ruske špijune, potpisuje IPAP i SOFA, učestvuje u NATO vežbama odbrane od „hibridnih i elektronskih napada“, i organizuje „NATO nedelje u Beogradu“.

„Rat je mir, sloboda je ropstvo, istina je laž.“ Načela Orvelove Partije danas predstavljaju osnovne principe epohe postistine, a malo ko njom barata tako maestralno kao naš Predsednik (Orvel bi rekao za njega da je „dvaputvišedobar patkogovoritelj“). On svojom politikom istovremeno konstituiše potpuno različite realnosti Srbije - jednu u Vašingtonu i Briselu, drugu u Moskvi. Jednu za Prvu, drugu za Drugu Srbiju. I to nisu nikakve „iluzije“, jer obe realnosti imaju svoj politički život, i svoje praktične posledice. Srbija dočekuje Putina na ulicama kao nacionalnog heroja, kupuje rusku vojnu tehniku, i stupa u carinski savez sa Evroazijskom ekonomskom unijom; Srbija raskrinkava ruske špijune, potpisuje IPAP i SOFA, učestvuje u NATO vežbama odbrane od „hibridnih i elektronskih napada“, i organizuje „NATO nedelje u Beogradu“.

Nikoga nije briga

„Kako mu to prolazi?“ „Je li moguće da su svi toliko glupi i naivni?“ „Neće moći doveka.“ Sve ovo čujemo od obrazovanih i politički samosvesnih ljudi koji, poput autora ovih redova, doživljavaju Predsednikova politička meandriranja kao uvredu zdravom razumu. Stvar je u tome što niko nije glup, i niko nije naivan, niti ovo žongliranje „istinama“ ikoga uspeva da prevari. Jednostavno: nikoga nije briga. Ni za istinu, ni za stvarnost, ni za objektivno stanje stvari. Svako uzima ono što mu treba, i dalje radi sa tim, ignorišući ostalo. U takvom svetu živimo, i niko mu nije bolje prilagođen od kameleonske političke pseudo elite koja nama upravlja.

Orvel je u mračnoj završnici svoje „1984.“ pozvao Vinstona Smita (i čitaoce) da zamisle budućnost kao „čizmu koja gazi ljudsko lice, zauvek“. Što se čizme tiče, nekoga gazi oštrije, nekoga blaže, nekima je lakše da trpe, nekima teže. Ali lakoća samoobmane i saučestvovanja u večitom restrukturiranju stvarnošću, kao i autocenzura koja je prati, postale su neodvojivi deo savremene Srbije, Balkana, i sveta, i navode nas sve da se ozbiljno  zamislimo nad onim Orvelovim „zauvek“.

Šta će onda biti sa ruskim špijunima? Šta će biti sa sudbinom Siniše Malog? Šta će biti sa Kosovom? Biće kako Vučić kaže. Ali srećom po sve — Vučić „priča svašta“. I to znači da će biti sve, odjednom, i istovremeno. Kao što je, uostalom, bilo svaki put do sada. Da li će tako biti „zauvek“? Ako „zauvek“ znači „rok vladavine Mila Đukanovića u Crnoj Gori“, onda je odgovor — „možda“. Ali čak i ako nismo toliko dnevnopolitički pesimisti, ono što još više zabrinjava, jeste što će i posle Vučića na vlast doći neko ko će se ponašati isto kao on – jer tako može, jer tako svima odgovara. Jer nikoga nije briga.