Politički život | |||
Demokratija i zabrana |
ponedeljak, 12. oktobar 2009. | |
Kada se u društvu sa demokratskim institucijama potegne zahtev za zabranu političke organizacije ili građana (NVO) odmah se javlja uznemiravajuće pitanje – kakva je to država u kojoj se slobodno organizovano vrednosno opredeljenih građana potiskuju iz polja demokratskog delovanja i rasprava. Nadalje, uvek se u takvim prilikama gomilaju crne slutnje o narednim koracima vlasti – da li posle jedne zabrane sledi druga?
Srpska politička praksa ne oskudeva u zahtevima za zabranom organizovanih aktera u demokratskom sistemu institucija. Pre nekoliko godina, tačnije 2006, jedna politička stranka (G17 plus), pokrenula je inicijativu da se zabrani druga (SRS). Ovaj zahtev je očekivano odbačen od strane državnog tužilaštva. Ovih dana se aktuelizuje pitanje zabrane, ali ovoga puta zahtev pokreće republičko javno tužilaštvo, a na listi su dve organizacije mladih građana (omladine) Srbije. Problem sloboda i zabrana organizovanja građana oko svojih vrednosti i ideja, razume se, nije stvar samo državnih organa, već najšire javnosti i stručnih argumenata. Šta se zapravo zabranjuje? Vrednosti jedne ili više organizacija, sama organizacija ili pojedini članovi organizacija? Kome je u interesu da se zabranjuju nepolitičke organizacije? Počelo je otkazivanjem „parade ponosa“, odnosno drugačije seksualno opredeljenih građana, krajem septembra 2009. godine, na pritisak onog dela javnosti koji se tome suprotstavio. Protivnici ovog skupa imenovani su kao desničari, kleronacionalisti ili ultranacionalisti. Posle otkazivanja, odmah je usledio medijski hor o državi koji je pobeđena, o slaboj državi. Da bi ovo demantovala, javio se državni sekretar u Ministarstvu pravosuđa, da najavi zabranu ovih organizacija, istakavši posebno «Obraz» i «1389». Nije trebalo dugo čekati da se oglasi Republičko javno tužilaštvo koje je podnelo predlog Ustavnom sudu Srbije da zabrani uredno registrovane Otačastveni pokret Obraz i „1389“, a zbog delovanja koje je usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih prava i manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje“ (Politika, Tužilac traži zabranu za Obraz i 1389, 26. septembar 2009, str. 5). Ovaj potez Tužilaštva odmah je pozdravila jedna srpska NVO sa nazivom na engleskom jeziku Civil right defens. „To je pozitivan korak i dobra pouka javnosti za sve koji prete nasiljem i čine nasilje„. Neki mediji su odmah na taj spisak dopisali nacionalno vrednosno opredeljene organizacije «Dveri» i NP «Svetozar Miletić». Kapaciteti latentne netoleranocije kod onih koji se manifestno bore za prava na razlike i ljudska prava, nisu za potcenjivanje. U raspravi o ovom koraku države, važno je istaći dve stvari. Prvo, da li su pripadnici ovih organizacija ispoljili antiustavne namere. Bilo je, mora se priznati, pojedinačnih neodmerenih izjava da će sprečiti održavanje parade ponosa, ali to nije programski cilj ovih organizacija. Druga je stvar da li se oni protive ovakvom javnom manifestovanju seksualnosti. Na to imaju pravo, razume se, bez ometanja grupacija koje to žele i bez nasilja. Pravo na individualni seksualni život nipošto ne može poništiti pravo na brigu za kolektivne i porodične vrednosti. Ako je dopušteno da se demonstrira protiv šefa države u zemlji i inostranstvu, da se nose transparenti na ulicama, ko može da pomisli da je tako nešto zabranjeno kada je reč o vrednosnim orijentacijama građana i njihovih organizacija. Drugo, kada se zabranjuje organizacija, šta se zapravo zabranjuje? Organizacija je okupljanje pojedinaca oko jedne ideje, oko jednog korpusa vrednosti. A tako nešto nije mogućno zabraniti. Moguće su javne kritike i zahtevi za prilagođavanje društvenim i pravnim uslovima. Pristalice antidemokratskih sistema na vlasti znali su to vrlo dobro, pa su likvidirali članove organizacije da bi na kratak rok suzbili njeno delovanje. Ali niko još nije uspeo da ubije vrednosti i ideje. Treće, karakteritično je da su na spisku dve organizacije koje promovišu patriotske i nacionalne vrednosti. Činjenica je da članstvo «1389» organizovalo svake godine odlazak do Gračanice u dane Vidovdana («Vidovdanski marš») i tako simbolički branili Kosovo i Metohiju. Izgleda da je i ova mala dostojanstvena radnja mladih srpskih patriota bila iritirajuća za antinacionalne aktere na javnoj i političkoj sceni Srbije. Četvrto, problem je u tome što zahtev za zabranu koji u ime zaštite različitosti, zapravo zabranjuje drugu vrstu različitosti. Radi se o tome da su predmet zahteva za zabranu - organizacije koje afirmišu nacionalne, a ne građansko-egoističke vrednosti. Zašto? |