Brze tužbe druge Srbije

Pravda ne spava, samo drema

„Nova srpska politička misao“ pred sudom! Nevladina organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava u suverenim državama Kosovo, BiH, Crnoj Gori, pa i Srbiji, procenila je da je za krhku budućnost demokratije i građanskog društva u regionu trenutno najveća prepreka „govor mržnje“, čiji je rasadnik elektronsko izdanje koje upravo čitate. Entuzijastična „inicijativa mladih“ inicirala je tako sudski proces, u nameri da ožive novodoneseni Zakon protiv diskriminacije, a vinovnike „zloupotrebe slobode informisanja“ najzad izvedu pred lice pravde.

Zvuči zastrašujuće, zar ne? Nije mala stvar, biti izveden pred sud, još manje zbog „govora mržnje“ i čak – rasizma. U ovoj istoj zemlji, pre nekoliko decenija, takva vrsta delikta sigurno bi povlačila tešku zatvorsku kaznu. Pošto su se vremena, nažalost, promenila, tužitelji će biti zadovoljni packom po ušima i obećanjem da „nećemo više nikada“. Na ovo se prirodno možemo zapitati – kako smo se samo toliko srozali kao društvo, da tako krupne prekršaje kao što je otvoreno „dokazivanje“ da su pripadnici jednog naroda „niža rasa“, već u najavi tako blago sankcionišemo?

Razlog ove tužilačke malodušnosti verovatno možemo potražiti u nečemu što svi i te kako dobro znamo – u neefikasnosti sudova. Život u Srbiji može izgledati bajno nekome ko svoje vreme provodi po splavovima, koncertima i Adi Ciganliji, ali muka nastupa za onoga ko u „najveselijoj zemlji Evrope“ završi na Birou, u bolnici ili – pred sudom. Sudovi su rak-rana društva koje u svojoj državnoj himni doziva Boga pravde. Srbi već odavno pravdu mogu tražiti samo kod Boga, budući da se ova zemaljska, kako lokalna, tako i međunarodna, pokazala kao spora, ali nedostižna. Na međunarodne kadije i zindane ne vredi trošiti reči (makar utoliko, ukoliko su van domašaja građana Srbije), ali domaći sudovi odavno su postali predmet farse i groteske, očajanja i ogorčenja, svojevrsna karikatura društva i njegova okrutna satirizacija.

Goniše se do sudnjega dana...

Odakle početi? Sa gledanjem kroz prste zvaničnim licima dok čine najteže zločine protiv građana, ili sa drakonskim kažnjavanjem marginalaca koji služe kao žrtveni jarci za demonstraciju sile zakona? Sa bezbrojnim procesima koji su prekidani, ponovo započinjani, popravljani i prepravljani dok se ne bi dobilo ono što se hoće, a sudije i advokati potvrdili svoje visoko rangirano mesto na korupcijskoj top-listi?

Ali, uprkos mučkim ubistvima na službenoj dužnosti, uprkos zaštiti teških kriminalaca, uprkos čak i onom sudiji koji je pre nešto godina otvorio privatni sud pomoću službenog pečata, gde je, baš kao njegove kolege učitelji, lekari i apotekari, građanima ponudio ono što im treba na brži, efikasniji i elegantniji način, pod uslovom da to sebi mogu da priušte – uprkos svim ovim uzletima sile i nepravde, sinonim za srpsko pravosuđa ostaje pre svega sporost. Ko je u zemlji Srbiji preko suda pokušao da sprovede najobičniju – legalnu, nespornu i neproblematičnu – prinudnu naplatu, da ispravi knjigovodstvenu grešku koju niko ne dovodi u pitanje, ili, ne dao Bog, da potraži zaštitu od neke vrste kršenja zakona na svoju štetu, taj je bio prinuđen da čeka godinama, barem dotle dok vrednost potraživane sume ne devalvira, dok ne istekne rok na žalbu, ili dok prekršaj pravno ne zastari. Da ne govorimo da neretko nesretnik koji, osim suda, nije imao nikoga drugog kome bi se obratio, mora za sudske takse da izdvoji veću sumu nego što bi, ako bi se presudilo u njegovu korist, trebalo da mu se nadoknadi.

U sudstvu koje retko dolazi do presude, a istu preinačuje i po nekoliko puta, presuda po prirodi stvari postaje nešto mutno, relativno, pa i beznačajno. Naspram nje, tužba postaje sinonim za pravo, ona ga zamenjuje u potpunosti, nadomešćujući sve njegove mane i nedostatke. Tužba je munjevita. Ona seva odmah nakon prekršaja i tutnji kao grom, skrećući pažnju celokupne javnosti na sebe i „pravdu“ koju isteruje. Tužba je dragocena veština koja na srpskom Divljem zapadu zamenjuje brzinu na obaraču. Ko prvi potegne (tužbu), taj je obično pobednik. Sve što kasnije usledi, povlačenje tužbe, kontratužba, pa čak i oslobađajuća presuda (u dalekoj budućnosti), sve to čili i gubi se u vrevi naslovnih stranica i udarnih termina na televiziji. Pravilo se zna. Ko prvi potegne, dobija naslovnu stranu. Kontratužba se već smešta negde pozadi, a oslobađajuća presuda, ako do nje dođe, obavezno se nalazi u nekom zapećku između bioenergetske prognoze i verskog kalendara. I naravno, kao i uvek na Divljem zapadu, uvek je tu i neki šerif, ili, zlu ne trebalo, maršal Sjedinjenih Država, da uzme u zaštitu nevine i pravedne koji nisu dovoljno brzi na obaraču. Ova zaštita, naravno, sa sudovima nema nikakve veze. Šerif je sam zakon, pa nema potrebe za pravnim tumačenjem.

Uvek u službi najugroženijih

Gorku satiru na stranu – nije sve tako crno. Pravosuđe u Srbiji, istina, s vremena na vreme uspe da se pokaže i u jednom sasvim neočekivanom svetlu – kao temeljno, brzo i efikasno. Tako jedva da je prošlo mesec dana kako su novine u javnosti pokrenule pitanje imovine (više nego luksuzna vila i srednje luksuzan terenac) Čedomira Jovanovića, narodnog poslanika i strastvenog borca protiv finansijske oligarhije, kada je Okružni sud u Beogradu doneo presudu da dnevnik „Pres“ isplati pomenutome simboličnu svoticu od nešto više od €3000, kao kompenzaciju za „strah koji je njegova porodica pretrpela“ kada je u novinama pročitala kako lepo živi. Prioriteti su prioriteti, i kada je pravni poredak društva ovako grubo napadnut, ne časi se ni časa, reaguje se odlučno, munjevito i uvek u skladu sa zakonom!

Dakle, ima nade za srpsko sudstvo! Ako se nastavi ovim tempom, vladavina zakona će čvrstom pesnicom zavesti red u zaostaloj, iskvarenoj i ksenofobičnoj Srbiji, tom rasadniku zla, vinovniku agresije i leglu rasizma. Osnaženo pravosuđe, uz beskompromisnu podršku Zamenika premijera i nezamenjivog Ministra policije, u koordinaciji za Ministarstvom kulture nateraće Crkvu da se reformiše (brijanje brada i kratki kurs luteranstva), Skupštinu da donese zakon o isplati ratne štete žrtvama agresije Srbije na Hrvatsku, BiH, Kosovo i Crnu Goru, a Akademiju da napiše pokajnički memorandum kojim se propisuje obavezno pominjanje srpskog genocida nad Bošnjacima pre početka svakog radnog dana u osnovnim i srednjim školama zemlje – umesto himne (koja će se smeniti zbog klerofašizma).

Zvuči preterano? Ako grupa dokone omladine sa mnoštvom inicijativa i slobodnog vremena uzme sebi za pravo da uzurpira instituciju suda radi jeftinog dnevnopolitičkog publiciteta i lupanja recke u moralnoj borbi protiv „narodnog neprijatelja“, ako ti sudovi istovremeno služe samo kao sredstvo ozakonjivanja zaštite koju ustanove društva nesebično pružaju pripadnicima političke i ekonomske oligarhije, onda, ko može reći šta nas još čeka? I ko se posle može čuditi što zakon u Srbiji postoji samo da bi se imalo šta instrumentalizovati, činile to, bilo sitne NVO šićardžije, bilo od državni činovnici, poslanici i ministri? I ko se posle može istinski zapitati odakle nekome drskost i obest da preti, vređa, pa i napadne na jednog sudiju? U zemlji u kojoj su sudovi uslužne ustanove pojedinaca bliskih vlastima i ekonomskoj oligarhiji, a zakoni igračke u rukama bahatih i neodgovornih činovničića kolonijalne uprave, da li je ostalo i malo autoriteta za sudije? A za pravdu?