Beogradski trijumviri – od prokaženih likova do nezamenljivih saradnika

Godinu dana po završetku parlamentarnih i predsedničkih izbora, u Srbiji se iskristalisao oblik vladavine koji se nije mogao naslutiti kad je pobednička koalicija došla na vlast. Pogotovo što o njemu u Ustavu Republike Srbije nema ni reči. Moguće je da su najistaknutiji predstavnici dve vladajuće stranke Nikolić, Dačić i Vučić predvideli ovakav razvoj događaja posle pobede na izborima, ali nema sumnje da su i svoje birače i svoje protivnike iznenadili obrazovanjem takozvanog državnog vrha. Vladavina trojice moćnih političara, razume se, nije nikakav srpski izum, ona je poznata još od stare Kine i Starog Rima, u kome je i nastao izraz trijumvirat - kasnije prihvaćen u celom svetu.

Prvi rimski trijumvirat bio je nezvanični politički savez koji su sklopili Cezar, Pompej i Kras. Dogovor ove trojice koji su se obavezali da će pomagati jedan drugoga nije nikada ozvaničen, a imao je za cilj da učvrsti političku moć trijumvira i njihovih pristalica kako bi došli do prevlasti u Senatu. Kada je Kras umro 53. g. pre Hrista, Pompej i Cezar poveli su građanski rat. U njemu je Pompej ubijen, a Cezar postao samostalni vladar sa neograničenom vlašću.

Drugi trijumvirat u Rimu obrazovali su Oktavijan, Marko Antonije i Lepid 43. g. pre Hrista, a njihova vlast bila je ozvaničena posebnim zakonom. Vladavina ove trojice trebalo je da obnovi ustav Republike, dok su trijumviri, zapravo, donosili zakone ili ih ukidali bez saglasnosti Senata i naroda. Na odluke trijumvira nije se moglo žaliti, a oni su imali pravo da postavljaju izvršne državne činovnike po svojoj volji (zvuči poznato, zar ne?). Lepid je ubrzo ostao bez ikakvog uticaja, Marko Antonije je izvršio samoubistvo nakon poraza u građanskom ratu, te je kao vladalac ostao samo Oktavijan, koji se proglasio za cara.

Sem u već pomenutoj Kini, trijumvirati su postojali i u drugim državama sveta: Indiji, Francuskoj, Italiji, Grčkoj, Argentini, Venecueli, Granadi (današnjoj Kolumbiji), Dominikanskoj republici, Sovjetskom Savezu, Meksiku, Beninu, Izraelu... 

Kao što se vidi iz prvog i drugog trijumvirata u Rimu, oni su se završavali svađom saveznika i građanskim ratom u kome su moćniji pobeđivali i zatim preuzimali svu vlast. Slično je bilo i u drugim državama sveta, iako se nisu svi trijumvirati završavali oružanim sukobima i stradanjima i vojnika i i civila...

Što se tiče odnosa u našem državnom vrhu, jasno je da se oni nikada ne mogu toliko zaoštriti da trijumviri počnu da se međusobno obračunavaju i u te sukobe uvuku i svoje pristalice. S druge strane, očigledno je i da nisu u nekoj preteranoj ljubavi i slozi i da se jedan od njih izdvaja kao najjača ličnost među njima, koja se pita za sve. 

Bez obzira na to da li neko spada u pristalice srpskih trijumvira ili njihove ogorčene protivnike, mora se diviti ogromnoj energiji koju svakodnevno ispoljavaju. Stiče se utisak da im njihove mnogobrojne i različite aktivnosti gotovo ne ostavljaju ni trenutak vremena za predah. Tek što mediji zabeleže da su otputovali na jedan kraj Zemlje, ubrzo zatim o njima izveštavaju sa drugog. Osvanu u Beogradu, a zanoće u ko zna kom delu belog sveta. I to nije sve. Kad se otvara novi fabrički pogon, škola, pušta u saobraćaj put, ništa se ne odigrava bez njihovog prisustva. Ako su na redu lokalni izbori, eto ih na predizbornim skupovima, kako bi biračima objasnili koja je stranka najbolja i posavetovali ih za koga da glasaju. Jednom rečju, njima ništa nije teško, za sve imaju vremena. I ljudi koji im nisu naklonjeni moraju da im odaju priznanje i da se zapitaju koliko to sati ima njihov dan.

Šta je najzanimljivije za toliko požrtvovanje i entuzijazam, valja naglasiti da nijedan od njih nije političar početnik. Sva trojica su preko dve decenije prisutni na političkoj sceni. I šta sve nisu za tolike godine preživeli: od uspona na vrh do pada u ponor iz koga su se zatim ponovo uspeli na vrh. Zgodna su ilustracija za Gundulićeve stihove iz “Osmana”: “Kolo od sreće uokoli,/Vrteći se ne prestaje: / Tko bi gori,.eto je doli, /A tko doli, gori ustaje”.

Državni vrh Srbije počeo je političku karijeru bliskom saradnjom sa Slobodanom Miloševićem. I sve je teklo kako se poželeti može dok je njihov vođa u početku svoje vladavine bio za Zapad “odlučujući faktor mira u regionu”, a što se promenilo kada je postao “balkanski kasapin”. Razume se, onda su i sadašnji beogradski trijumviri za Zapad postali prokaženi i nepoželjni likovi. No oni su, znajući da ništa ne traje večito, bili čvrsto uvereni kako će se ta ocena EU i Vašingtona jednoga dana neminovno izmeniti.I nisu pogrešili. Za samo godinu dana,pošto su došli na vlast, ili, tačnije, čim su parafirali sporazum sa Tačijem, pretvorili su se u omiljene i nezamenljive saradnike briselskog trijumvirata, a i šire.