Београд и пробуђена енергија грађана - неопходно удруживање и стварање ширих друштвених покрета

Познати бугарски теоретичар Иван Крастев је у анализи дешавања у земљама Источне Европе које су ушле у тегобни процес економске, социјалне и политичке транзиције уочио изузетно занимљив и данас веома присутан парадокс. Он каже да је у том региону у деведесетим годинама било веома тешко владајућим странкама и коалицијама да добију други мандат након избора, јер су као по правилу губиле власт коју су освајале на првим вишестраначким изборима. Једино је ту Србија изузетак од овог правила. Међутим, “последњих година владе ретко губе изборе чак и ако већина грађана отворено изражава незадовољство начином на који владају“.

Политички живот у Србији и избори који се нижу као на покретној траци непосредно изражавају овај тешко објашњиви феномен и парадокс.

Очигледно да је незадовољство грађана дифузно, распршено и више не представља онај пресудни политички и социјални фактор који може довести до промене власти и пораза владајуће напредне странке и њене збрда-здола сакупљене коалиције. Очигледно да наше постојеће етаблиране странке које припадају опозиционом блоку нису и даље у стању да политички артикулишу постојеће незадовољство грађана и, што је још погубније, оне нису способне, а ни спремне да извуку елементарне поуке из изборних пораза.

Странке и даље делују по старом опробаном рецепту и као да су запале у неку врсту политичке рутине. Остале су чврсто укопане у постојеће политичке позиције, штитећи једино могућност проласка изборног цензуса као једино важећег услова њиховог даљег политичког опстанка. А превиђају и не желе да виде и препознају једино валидну поруку протеклих председничких избора – да морају да се обједињују и усредсређују и стварају услове за заједничко политичко деловање и истицање заједничких кандидата на изборима.

Није ово залагање за стварање непринципијелних и политикантских савеза, већ указивање на прихватање јасно изражене чињенице да опозиција може да помогне себи и нашем друштву једино ако се отвори према новом политичком и генерацијском сензибилитету и новом начину политичког деловања.

Зар је толико тешко спознати ову једноставну поруку коју смо добили на овим председничким изборима и не само на њима? Да се овај аутократски режим управо храни недоследностима, анахроношћу и недостатком кредибилитета и моралног интегритета постојеће опозиционе „политичке елите“.

Предстојећи избори за Скупштину града Београда су јединствена прилика да се види да ли је опозиција спремна да усвоји и отелотвори ову једноставну политичку поруку: показати способност да се режимском јединственом наступу супротставе што консолидованији и компактнији блокови странака, локалних иницијатива и угледних појединаца јер једино тако се може постићи озбиљнији изборни резултат који ће драматичније уздрмати владајући режим у целој републици. Јер избори у Београду имаће изузетан симболички и политички значај, посебно имајући у виду да Александар Вучић није успео да на овим председничким изборима пребаци зацртану изборну норму од 50% подршке, већ је претрпео пораз у неколико важних општина (на Врачару Вучић је изгубио од Јанковића 28%: 39% , у Старом граду 27%:39, на Савском венцу 33%:35%), али и на територији Београда јер је освојио 44% подршке.

Пратећи деловање опозиционих странака, уочавамо да је и свест о нужности и неопходности заједничког страначког и активистичког деловања само манифестно и пригодно изражена јер нико још јасно не предлаже (а већ се касни) конкретне политичке потезе и изражава јасну политичку вољу да до договора о што јединственијем наступу дође на градским изборима.

И даље се не види могућност да се у догледно време појаве артикулисане акције које би довеле до консолидације опозиционог блока кога не чине само постојеће опозиционе странке (или оне које се тако тек називају). А времена за оклевање и политиканство више нема, без обзира на то што наше странке живе и даље у својим илузијама и опсенама о њиховој некадашњој моћи у неким већ прохујалим временима.

То се најбоље може видети у изјави председника градског одбора ДС Балше Божовића, који је на тој функцији опстао и поред тога што је ова странка изгубила локалне изборе у свим београдским општинама. Он је овако описао позицију ДС пред градске изборе:

„ДС је расписала изборе у свим локалним одборима. Имамо 1.183 лидера, колико и бирачких места, они ће донети победу. Када буду расписани избори, веома озбиљно ћемо приступити преговорима са свима који о овој власти и њеним резултатима мисле као и ми. Сасвим сам сигуран да ће на наредним изборима коалиција око ДС успети да обори ову власт, али се још нису водили преговори о кандидату за градоначелника.“

Очигледно је да овај страначки функционер, као и многи други страначки представници, не може да схвати елементарну и јасну поруку председничких избора – да страначке платформе не могу бити више стожер акционог и програмског окупљања и деловања на предстојећим градским изборима. Једино широки друштвени покрети странака, удружења и угледних појединаца, који ће бити негација постојећег класичног партијског деловања, могу бити она друштвена и трансполитичка форма која може бити прави одговор овом ауторитарном режиму, који сада контролише све државне и медијске ресурсе.

Зато је нужно покренути све креативне и активистичке потенцијале грађана који су јасно показали своје незадовољство и презир према владајућим, али и опозиционим странкама. То се могло видети у начину фунционисања протеста грађана и студената који су се одвијали након избора, а били су означени као демонстрација против диктатуре и увођење личног режима владавине.

Мора се наћи нови политички оквир за друштвено деловање јер ће градски избори (ако не буду расписани) и ванредни парламентарни избори (што не би било велико изненађење јер би се опет стварала референдумска атмосфера, а градски избори би отишли у други план) бити јединствена прилика да до изражаја дође креативност и пробуђена енергија грађана који су већ увелико показали спремност и одлучност да бране свој град од актуелне бахате и компромитоване градске власти. Она само следи политичку технологију напредњачког управљања, успостављену на републичком нивоу владавине, а која служи као значајно политичко, финансијско и административно упориште овог режима. Он је у протеклом периоду само показао да не поштује елементарне демократске принципе, компетентност у о доношењу одлука, али и достојанство грађана Београда.

Први корак у стварању широких друштвених покрета и удруживања јесте организовање озбиљне и темељне расправе о најважнијим питањима везаним за развој Београда и стварање тима компетентних и часних људи, спремних да учествују у реализовању главних програмских идеја и циљева. То не могу да учине и обаве само странке, ма колико себе и даље сматрале и неосновано проглашавале водећим и стожерним организацијама, то може само пробуђена енергија побуњених грађана, која је већ на улицама Београда показала да је спремна да се бори за ревитализацију престонице и стварање предуслова за уношење новог, некорумпираног и иновативног духа у досадашњи овештали и учмали начин политичког деловања.

Нама је неопходно, како је то својевремено говорио професор Михаило Ђурић у „Поздраву студентима“ (1977. године), „оно што ових дана дубоко узнемирава, али у исти мах и неодољиво задивљује сваког коме лежи на срцу добро ове земље беспримерна самовоља и зловоља постојеће власти с једне стране и невероватна, непресушна, несаломива енергија побуњених студената и грађана с друге“. Једино тако исказана и програмски артикулисана енергија отворено незадовољних, побуњених и политички пунолетних грађана може бити гарант дубоких политичких и друштвених промена, а пре свега начина управљања Београдом и целом Србијом.

У том истом говору професор Михаило Ђурић је рекао да данас, можда више него икада раније, мора се имати на уму једно – да се увек непрекидно морамо враћати ономе што нас уистину чини слободним људима – а то је „радост стварања“.

Ако нас политика не чини изнад свега слободним и самосвесним људима и не подстиче наше креативне и стваралачке снаге, онда ми и не можемо у том пољу покренути одлучније промене. Али зато можемо трагати и изналазити нове форме и изразе политичког, друштвеног и стваралачког деловања који ће функционисати и мимо постојећих страначких олигархијских структура, које у великој мери служе да поробљавају, а не да ослобађају прометејски и запретени стваралачки дух грађана, који ће нас извући из окриља „наметнутог ропства јучерашњице“, како је то говорио наш велики морални узор Михаило Ђурић. А реафирмација принципа моралног узора, републиканских врлина и стварање пунолетних грађана су залога за ревитализацију нашег политичког и друштвеног живота и деловања.