Anarhija ol over Baš-čaršija

Sredinom februara navršilo se dve godine od proglašenja nezavisnosti Kosova, a ovaj, po Srbiju vrlo ponižavajući „jubilej“ delu javnosti je poslužio da oživi raspravu o neredima koji su tada izbili u Beogradu, tokom kojih je zapaljena ambasada SAD i kamenovane ambasade Turske, Hrvatske, Velike Britanije, Belgije, BiH. U skladu sa već ustaljenim običajima, ni ovog puta nije propuštena prilika da se događaji od tog 21. februara okarakterišu kao vandalizam i primitivizam, i da se opet zatraži odgovornost počinilaca i organizatora mitinga. Slučajno ili ne, u isto vreme, odnosno 18. februara, iz šestomesečnog pritvora pušteno je šestoro beogradskih anarhista, koji su optuženi za isto delo kao i student Milan Živković, koji je okrivljen za paljenje diplomatskog predstavništva SAD. Članovi organizacije Anarhosindikalistička inicijativa, na čelu sa Ratiborom Trivuncem, optuženi su da su prošle godine u jeku protesta u Grčkoj molotovljevim koktelima zapalili grčku ambasadu, a kao i Živanović pušteni su da se brane sa slobode.

Molotovljev koktel ili dve pivske flaše

Napad na ambasadu neke zemlje je vrlo ozbiljan čin, i tretira se podjednako kao i napad na službena lica neke države, ili napad izvršen na državnoj teritoriji, ali je reakcija napadnutih država bila vrlo uzdržana. Incidenti su izazvali mnogo više buke i besa i oprečnih reakcija u samoj Srbiji, čiji su podeljeni tabori u oba slučaja dobili dobru priliku za verbalnu bitku, koja je pojačana i time što su za isto delo podignute različite optužnice. Milan Živanović, koji je inače na prvom ročištu negirao da je izazvao požar, tereti se za "teško delo protiv opšte sigurnosti" i „tešku krađu“ pošto je sa zgrade ambasade SAD uklonio američku zastavu i na njeno mesto stavio srpsku. Anarhisti su najpre bili osumnjičeni za izazivanje opšte opasnosti, ali je u optužnici njihov čin zatim prekvalifikovan u krivično delo međunarodnog terorizma, za šta je predviđena kazna od tri do 15 godina zatvora.

Anarhisti su doživeli da budu prvi koje je pravosuđe Srbije optužilo za međunarodni terorizam, a strogost državnih organa je odmah uzbunila deo javnosti, i to uglavnom onaj koji je tražio oštre mere za napadače i organizatore mitinga „Kosovo je Srbija“.

Reakcija države izazvala je tvrdnje o različitim aršinima, posebno pošto je paljenje ambasade SAD izazvalo i pogibiju jednog od demonstranata. Nakon što je, posle sastanka sa ambasadorom Grčke predsednik Srbije, Boris Tadić, izjavio da se "levi i desni ekstremizam moraju jednako tretirati i da neće biti posustajanja pred ekstremistima", uzvraćeno je optužbama da se pokreće politički proces čiji je cilj da se „diskredituje levica“. Ambasada Grčke inače je pretrpela neznatnu štetu, ali su ipak, po mišljenjima pojedinih stručnjaka, bacanjem koktela iz političkih razloga optuženi ispunili neke od uslova za ovakvu kvalifikaciju,[1] dok po drugim mišljenjima, tužilaštvo uvek kreće od teže kvalifikacije, koja kasnije može biti ublažena.

Domaćem pravosudnom sistemu sada predstoji da se izbori sa oba slučaja, što svakako zbog osetljivosti problema neće biti nimalo lako. Što se anarhista tiče, možda MUP poseduje informacije koje nisu dostupne javnosti, i koje bacaju drugu sliku na ovaj događaj, ali gledano sa strane, teško je poverovati da se neko u Srbiji ozbiljno uplašio da beogradski anarhisti, koji svojim evropskim drugovima, a posebno onima iz Grčke, služe uglavnom za podsmeh, mogu da ugroze sistem. Paljenje ambasade Grčke, a još više sam način na koji je to izvedeno, pre je pokazalo njihovu nesposobnost i komplekse, i svakako da je bilo mnogo pametnije da su protest povodom zatvaranja jednog grčkog anarhiste izrazili na način koji ih ne bi doveo u opasnost od zatvorske kazne. To su uostalom ranije i radili, pošto su njihove aktivnosti bile deljenje letaka ispred fakulteta i fabrika, grafitiranje, izdavačka delatnost, organizovanje tribina i manifestacija i učešće na radničkim i studentskim protestima.

Anarhistički pokret u Srbiji nema snagu da preduzme neku ozbiljniju akciju, a sudeći prema liku i delima njegovih glavnih aktera, teško da će sami anarhisti to ikada i moći.Prema nekim mišljenjima, oni su i pribegli ovom poduhvatu kako bi se dopali ozloglašenim grčkim anarhistima i dobili njihovu logističku i ekonomsku podršku. Ubrzo posle njihovog hapšenja, pokazalo da se da su dobili podršku drugova iz Evrope, pošto je ispred srpskih ambasada od Britanije do Turske organizovan niz protesta. Međutim, u isto vreme se pokazalo da Trivunac i ekipa iznenada uživaju veliku podršku i u samoj Srbiji, pošto je iza njih stala velika grupa javnih ličnosti i medija, i to pretežno onih koji su napadače na ambasadu SAD proglašavali teškom sramotom Srbije i Beograda i zahtevali strogo kažnjavanje svih odgovornih. Podrška anarhistima krenula je odmah posle podizanja optužnice, i najpre su pokrenute tribine na kojima se tvrdilo da je pokrenut politički proces, kojim treba da se diskriminiše levica. Zbog promene optužnice stvorena je Grupa za monitoring procesa koja je organizovala niz protestnih događaja i potpisivanje peticije na internetu, kojom se zatražilo njeno odbacivanje. Grupa intelektualaca sačinila je i Otvoreno pismo, u kome se tvrdi „da je došlo do arbitrarnog tumačenja Krivičnog zakonika i njegove zloupotrebe u dnevnopolitičke svrhe“, a njega su potpisali između ostalih Borka Pavićević, Ljubomir Živkov, Pavel Domonji, Sonja Biserko, Svetlana Lukić, Svetlana Vuković, Milica Tomić, Srbijanka Turajlić, Staša Zajović Miroslav Samardžić, Vesna Rakić Vodinelić, Zagorka Golubović i drugi.[2]

Široka kampanja je izgleda donela rezultate, tako da su anarhisti pušteni da se brane sa slobode, a kako je izjavio portparol Republičkog tužilaštva Tomo Zorić, „u toku pretresa je došlo do promene činjeničnog stanja i novih dokaza, tako da će Tužilaštvo u tom smislu razmotriti pravnu kvalifikaciju tog krivičnog dela“. Početak suđenja izazvao je inače veliko interesovanje građana, nevladinih organizacija, kao i stranih posmatrača, koji su došli u sudnicu u tolikom broju da je jedan deo ostao pred vratima, dok su optuženi pozdravljeni burnim aplauzom. Ipak, promena optužnice nije zaustavila akciju, jer će „slobodarsku“ javnost Srbije izgleda zadovoljiti samo ako anarhisti budu potpuno oslobođeni optužbi.

Podrška iz kraja

Još u oktobru 2009. Centar za razvoj civilnog društva (CRCD) uputio je otvoreno pismo predsedniku Srbije Borisu Tadiću s predlogom da iskoristi svoje zakonsko pravo i oslobodi uhapšene od optužbe za krivično delo međunarodnog terorizma[3].Deo „liberalne javnosti“ ovih dana se nemilice trudi da se paljenje ambasade Grčke što više više minimalizuje, i prikaže kao bacanje "dve pivske flaše".Gotovo svi koji anarhistima daju podršku sada se iz sve snage trude da oni dobiju oreol žrtve, a da se Srbija još jednom potvrdi kao represivna i nedemokratska država. U javnim istupima i napisima u medijima neprestano se ističe da u napadu niko nije stradao i da je šteta samo oko 20 evra, a napad se opravdava na različite načine. Najdalje u tome je otišla Branka Prpa, koja je na jednoj od tribini izjavila da je paljenje ambasade u stvari „politički performans mladih ljudi, izveden u znak solidarnosti sa grčkim anarhistima,“

Posle puštanja iz pritvora, brojni mediji su objavili intervjue sa Ratiborom Trivuncem, koji uporno iznosi tvrdnje o mučenju i očajnim uslovima u zatvoru. „Veliki anarh Srbije“ kako na nazivaju oponenti u anarhističkim krugovima, sa svojom pričom osvanuo je i na naslovnoj strani prošlog broja NIN-a, [4] dok se u poslednjem kulturnom dodatku Politike anarhisti čak upoređuju sa ranim hrišćanima. U akciju njihovog oplakivanja uključio se i Pres, koji je objavio tugaljivi intervju i odabrane fotografije mlade Sanje Dojkić, što valjda treba da izazove sažaljenje i saosećanje čitalaštva. [5] Trivunac se po izlasku iz zatvora inače prilično raspričao, i pri tome počeo da daje izjave od kojih bi se svakom „poštenom“ anarhisti dizala kosa na glavi, a intervju s njim izašao je čak i u „klerofašističkoj“ Pravdi, gde je ponovio svoje tvdrnje o torturi i najavio plan dalje akcije. Odmah po izlasku on je inače najavio da očekuje da će anarhisti biti oslobođeni svih optužbi, a da će zatim podneti tužbu protiv države Srbije. Ako je Pravda tačno prenela njegove reči, pošto se optužnica i zasniva na priznanju dvojice optuženih, onda bi verovatno, isticanjem torture i mučenja, trebalo pokazati da su ta priznanja data pod prisilom i da shodno tome nisu validna.[6] Tako će na kraju da ispadne da anarhisti nisu ništa uradili, već da su dva molotovljeva koktela sami sebe napravili, pronašli dve pogodne pivske flaše u koje su se sipali, zatim su sami odšetali do grčke ambasade, bacili se, malo goreli, a onda seli u taksi i odvezli se u nepoznatom pravcu.

Nastavak suđenja anarhistima predviđen je za mart, tako da ostaje da se vidi da li će se stvari odvijati po predviđenom scenariju. Da za anarhiste ima nade, svedoči i to što je Trivunca zastupa ugledni advokat Dragoljub Todorović, veliki borac za "istinu i pravdu" na prostoru bivše Jugoslavije, saradnik Fonda za humanitarno pravo i aktivista Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.[7] Ne zna se da li je rezultat angažovanja ovako uglednog advokata sa jakom biografijom kombinacija novca Trivunčevog bogatog oca i prilika da tzv. Druga Srbija još jednom dobije smisao svog postojanja, ali je činjenica da su Todorović i taj deo naše javnosti listom i odlučno ustali u odbranu anarhizma, tačnije anarhosindikalizma. Možda razlog aktivnog aganžmana leži i u solidarnosti sa svojim nekadašnjim podmlatkom, pošto je Anarhosindikalistička inicijativa nastala iz okrilja nekadašnjeg Centra za libertetske studije, kroz koji su prošli mnogi današnji „levičari“ i u čijem osnivanju je učestvovao i Trivo Inđić, trenutno politički savetnik Borisa Tadića.[8] Pri tome je Trivuncu izgleda oprošteno to što je prilikom posete DŽozefa Bajdena osuđen na deset dana zatvora zbog paljenja američke zastave, a izgleda da mu je oprošteno i to što je prilikom ubistva Zorana Đinđića njegova organizacija izdala saopštenje, u kome je navedeno da su „kriminalci ubili drugog kriminalca“.[9] S obzirom na takve, kao i druge izjave i akcije u kojima se napada režim, ne može se baš reći da su Trivunac i anarhisti deo tzv. Druge Srbije, iako dele pojedine stavove, posebno o pravima seksualnih manjina i mržnju prema SPC [10]. Ali stavovi i mišljenja i nisu mnogo važni, a izgleda da nije ni važno što je zapaljena još jedna ambasada, i to zemlje članice EU. Važno je da slučaj može da se iskoristi kao još jedan vid pritiska na Srbiju, koja opet treba da se pokaže kao nedemokratska i autoritarna zemlja, u kojoj „režim DSPS obnavlja političke i terorističke tehnologije režima Slobodana Miloševića“, u kojoj „već decenijama vlada nacional-šovinistički diskurs, i u kojoj se i dalje vode rasprave o tome da li se u Srebrenici uopšte dogodio genocid ili ne, kao i da li su na Kosovu vršeni masovni ratni zločini.“[11]

Paljenje ambasade Grčke izazvalo je istina malu štetu na zgradi ambasade, ali kad se zagrebe malo dublje, otvaraju se brojna pitanja na koje mogu da daju odgovor samo veoma informisani. Možda suđenje šestorki anarhista, u situaciji kada u Srbiji ponovo divlja kriminal, i jeste izliv političke represije i znak straha režima od bilo kakvih socijalnih nemira, pa makar ih vodio i Ratibor Trivunac. Možda i proces i optužba jesu izraz potrebe da se uspostavi ravnoteža sa hapšenjima pripadnika nacionalnih organizacija, poput „Obraza“ i „1389“, a možda je reakcija države izraz želje da se bar u ovom slučaju pokaže kao ozbiljna. S druge strane, možda je akcija povedena u zaštitu anarhista deo dobro osmišljene strategije izazivanja novih unutrašnjih konflikata. Možda će u cilju dalje destabilizacije u narednom periodu uslediti kontratužba i uzvratna akcija anarhista, uz međunarodnu podršku. A možda je i cela akcija koja se sada vodi rezultat straha uplašenih „revolucionara“ koji sada uz pomoć roditelja, novca i i poznanstava na sve načine pokušavaju da se spasu višegodišnje robije. Ipak, kakav god epilog bude imao, slučaj napada na grčku ambasadu će ostaviti posledice daleko veće od štete koja je tim povodom načinjena, pošto će još jednom pokazati koliko su država i sudstvo podložni uticajima pojedinaca i klanova, u ovom slučaju, onih koji se neprestano i licemerno kunu da će Srbiju izvući iz njene čaršijske anarhije i uterati u Evropu.