Александар Вучић, признање Косова и спровођење другосрбијанске политике

 У мноштву реакција на једну од варијанти Споразума Немачке и Француске о нормализацији односа Београда и Приштине став, који је изнео професор Мило Ломпар оцртао је суштину„политичког“ заокрета Александра Вучића поводом његовог прихватања обавезе да ради на његовом спровођењу. Овако јасно изражена добра воља и намера Председника Србије добила је одмах недвосмислену подршку евро-атлантских преговарача а уследила је и похвала за његову изражену кооперативност и спремност да прихвати најважнију тачку овог споразума, признање независности тзв. косовске државности, без обзира што он настоји да то у својим медијским наступима релативизује. Професор Мило Ломпар је говорећи о другом члану овог Споразума навео да„ тај члан обавезује све државе да међусобно поштују границе, територијални интегритет и суверенитет и да сене мешају у унутрашње послове. Србија, дакле, на тај начин де јуре признаје Косово као државу, али не успоставља дипломатске односе. Ово треба да омогући српском Председнику да лажно тврди како није признао Косово. Овакво понашање српске власти, предвођене А. Вучићем представља потпуно остварење другосрбијанске политике у Србији. Оно што није успела да оствари ниједна грађанска странка, чак ни у време максималне доминације, остварила је лажна национална странка. Она је издала не само националну политику него и националну историју. То су учинили и сви они национални политички чиниоци који су подржавали српског Председника у десетогодишњој владавини. “У ту сврху релативизације његове кооперативностислужи и залагање за формирање Заједнице српских општина, она треба да буде главни адут у стварању представе да се не ради о признавању Косова, већ да је у питању један у низу великих историјских достигнућа А.Вучића, без обзира што ће та Заједница бити формирана у складу са уставом тзв. Косовске државе и неће имати елементе стварне и функционалне самоуправе српског народа на Косову и Метохији као саставног дела државног устројства Србије.

Њихов главни политички став је да по сваку цену треба прихватити овај Споразум, у чијем креирању није учествовао наш главни преговарач А. Вучић, а који је очити ултиматум Србији, без обзира што се у њему јасно и безрезервно заговара признање независности псеудо-косовске државе и њен улазак у Уједињене Нације

У многобројним иступањима истакнутих представника грађанистичке, либерално-демократске и проевропске политичке групације у потпуности се потврђују оцене професора Мила Ломпара. Њихов главни политички став је да по сваку цену треба прихватити овај Споразум, у чијем креирању није учествовао наш главни преговарач А. Вучић, а који је очити ултиматум Србији, без обзира што се у њему јасно и безрезервно заговара признање независности псеудо-косовске државе и њен улазак у Уједињене Нације. То ће, по њима коначно и са преосталог дела Србије скинути букагије, камен са врата, уклонити малигно ткиво, и отворити широке хоризонте за пост-споразумну Србију и донети јој најзад толико очекивану и прижељкивану демократизацију и модернизацију, али је наставак европских интеграција и даље веома упитан и на дугом штапу. Али то не умањује њихов ентузијазам, без обзира што овако изражен став о овом Споразуму обезбеђује својеврсну идеолошку и политичку амнестију ауторитарном и клептократском напредњачком режиму и њиховом великом вођи А.Вучићу и то не само када се ради о катастрофалним последицама његовог преговарачког „умећа“ у односу на Косово и Метохију. То претпоставља и давање праве прилике да А. Вучић најзад буде проглашен за српског Де Гола очему је својевремено говорила Весна Пешић, она је сасвим очекивано и овај Споразум означила као изузетан историјски догађај.Монолитно сврставање ове политичке и идеолошке групације у давању безрезервне подршке А .Вучићу у његовом отвореном настојању да крене ка признавању тзв. косовске државности само је израз стварања својеврсног политичког савеза између владајућег напредњачког режима и идеолошких ставова заговорника Друге Србије.

 Говорити да ће након призивања косовске независности доћи до нове епохе у развоју демократије и модернизације у Србији као и поспешивању европских интеграција апсолутно је неприхватљиво и нема утемељење у нашем реалном политичком животу

Они су истрајни у захтевима да се Србија коначно одрекне Косова и Метохије и тиме се омогући да Србија скине са себе косовски баласт и похрли свом снагом у светлу будућност, окрене се Западу и нађе се на правој страни историје, без обзира што живимо у ауторитарном, клијентелистичком, клептократском и недемократском систему који темељно разара наше друштво. Али то сада не занима много ове наше самоизвиканезаточнике грађанистичких и проевропских ставова и идеја у овом за њих пресудном тренутку, јер А. Вучић треба да оствари њихов главни политички захтев - признавање независностисамопроглашене псеудо косовске државе. Овако формулисана и изражена подршка само ће додатно учврстити овај аутократски и стабилократски режим. Даће му додатну аргументацију да А. Вучић себе и даље представља као политичара израслог у великог државника јер је пресекао Косовски чвор и то мимо већинске воље српског народа. Говорити да ће након призивања косовске независности доћи до нове епохе у развоју демократије и модернизације у Србији као и поспешивању европских интеграција апсолутно је неприхватљиво и нема утемељење у нашем реалном политичком животу. На тај начин само ће се продужити политички живот овом недемократском режиму и дати додатна аргументација да се А. Вучић тада позиционира као незаобилазни фактор мира и стабилности на Балкану као што је то био С. Милошевић након потписивања Дејтонског споразума и увођење санкција Републици Српској.

 Он сам је себе у протеклој деценији у потпуности поистоветио са Србијом као њен апсолутни и недодирљиви господар који је разорио све институције, увео лични облик владавине и сконцентрисао апсолутну власт у својим рукама свакодневно кршећи устав и основну тековину демократије - поделу власти и слободу медија и говора

У исто време се сви они који се противе оваквом политичком исходу и признавању независности Косова стигматизују као екстремни десничари, клеро- националисти и заговорници потпуне изолације Србије, а при томе се непрестано говори о потреби формирања политичког и националног јединства што подразумева пре свега давање подршку А. Вучићу у доношењу тешких „државничких одлука.“ О томе најбоље сведоче ставови Бошка Јакшића који само додатно потврђују опредељење Друге Србије да пружи подршку напредњачком режиму у залагању за остваривање политичког јединства у намери да се призна независност Косова.“Решење питања Косова је решење од капиталног значаја за ову земљу, то је пре свега државотворно питање. Две деценије је малтене сва унутрашња питања одређивало Косово и било је на свакодневној агенди. Сматрам да Председник Вучић заслужује апсолутну подршку и да је ово тренутак када,као цела нација морамо да будемо апсолутно јединствени. Да, верујем до неке тачке споразума неће бити лаке по нас, да предстоје изазови, али, са друге стране, верујем да су у нашу корист учињени уступци.“ У истом тону је и изјава Б. Гашића актуелног министра унутрашњих послова, некадашњег шефа БИЕ. “Само један капетан има снагу да нас и овај пут извуче из бродолома који нам спремају. И да му не поменемо име, сви знају ко је. Али због свих који мисле лоше Србији, наглас мора да се изговори да се ори све-то је Александар Вучић.

И мора да се игра до краја и једини он може да води кроз олују и СНС и Србију. И заиста у редовима грађанистичких и проевропских заговорника признавања Косова све се ОРИ у подршци великом капетану А. Вучићу јер он је изабран и предодређен да нас води кроз олују и историју. Он сам је себе у протеклој деценији у потпуности поистоветио са Србијом као њен апсолутни и недодирљиви господар који је разорио све институције, увео лични облик владавине и сконцентрисао апсолутну власт у својим рукама свакодневно кршећи устав и основну тековину демократије - поделу власти и слободу медија и говора. 

Ово је само још један политикантски маневар нашег главног преговарача који је десет година водио ове преговоре без икакве потребе и намере да чује и прихвати било чије мишљење и аргументоване предлоге, а сад када је на дневном реду његова политичка одговорност и опстанак на власти/што њега једино и занима /он тражи да се подели одговорност за апсолутни крах његове политике на Косову и Метохији

Тим више што је он након прихватања спровођење Немачко- Француског Споразума као новог оквира за вођење преговора са Приштином, при томе је сасвим очигледно да се од Србије тражи тзв. нормализација односа са Косовом што претпоставља признавање косовске независности, предлаже отварања дијалога у нашем друштву који би довео до националног и политичког јединства у тражењу решења за прихватања овог преговарачког оквира. Ово је само још један политикантски маневар нашег главног преговарача који је десет година водио ове преговоре без икакве потребе и намере да чује и прихвати било чије мишљење и аргументоване предлоге, а сад када је на дневном реду његова политичка одговорност и опстанак на власти/што њега једино и занима /он тражи да се подели одговорност за апсолутни крах његове политике на Косову и Метохији. Веома је индикативно да се у свим медијским наступима поводом овог Споразума А. Вучић није ниједном споменуо неопходност стварања услова за повратак прогнаних Срба на Косово и Метохију, Резолуцију Савета безбедности УН  1244, нити могућност да Русија  стави на вето на одлуку о Косову која је у супротности са интересима Србије. Вероватно се то не уклапа у његову намеру да покаже своју кооперативност и спремност да доноси тешке државничке одлуке. 

 Зато нема ништа логичније него да се тражи одговорност А. Вучића за овакав катастрофални начин владавине што претпоставља и његово рушење са власти, јер његов однос према Косову и Метохији је врхунац хипокризије, лицемерства и већ патолошки изражене жеље да се по сваку цену одржи на власти

У реаговањима на овај Споразум могло се чути да се не може због потребе очувања државног и националног јединства рушити аутократски и клептократски напредњачки режим. А њега нема и не може бити јер о неопходности јединства и обједињавања свих друштвених и политичких снага у Србији говори напредњачки вођа чији је аутократски начин управљања државом поништио и разорио сваку могућност демократске и цивилизоване владавине, уносећи у наш политички живот атмосферу безнађа, политичких обрачуна, денунцијација, политикантских харанги и дисквалификација у којој нема места за озбиљан и делотворан друштвени дијалог. Зато нема ништа логичније него да се тражи одговорност А. Вучића за овакав катастрофални начин владавине што претпоставља и његово рушење са власти, јер његов однос према Косову и Метохији је врхунац хипокризије, лицемерства и већ патолошки изражене жеље да се по сваку цену одржи на власти.

Нико не доводи у питање да је решавање косовског питања најважније државно и политичко питање Србије и да је оно пре свега најзначајније идентитетско и историјско опредељење српског народа. Одређивање према овом сада новом Споразуму као измењеном евро-атлантском оквиру за нову етапу преговора велика је вододелница за српски народ, али и за све политичке странке, невладине организације и Српску Православну Цркву. Већ у првим одговорима на овај историјски изазов могло се видети како се јасно оцртавају позиције појединих политичких и друштвених актера.Очито је да већ имамо део опозиције која је исказала свој конструктивни приступ и спремност за сарадњу са напредњачким режимом у заснивању државног јединства без обзира што се залажу за очување Косова и Метохије у саставу Србије и противе се уласку у Уједињене Нације. Позиција људско-правашких организација је више него позната, оне су листом спремне да учествују у фарсичном залагању за грађење политичког јединства уз основни услова да се ради о признавању независности Косова без обзира што ће што радити у савезу са Српском напредном странком.

 Сада је сасвим очигледно да је признавање независности Косова само један од три услова на неизвесном путу Србије ка ЕУ за шта се залаже /макар у маркетиншке и политичке сврхе/ кад год затреба напредњачка власт, затим следи усаглашавања са спољном политиком ЕУ и унапређивања услова за напредак владавине права. А не треба занемарити и могућност даљег распарчавања Србије-Војводина, Рашка област, Прешевска долина, али и питање положаја Републике Српске и стање националних и људских права у Црној Гори и Хрватској

Српска Православна Црква се у свом обраћању јавности позивала на свој став да нема компромиса када се ради о очувању Косова и Метохије у саставу Србије али је у исто време дала одлучну подршку актуелном државном руководству и А. Вучићу у спровођењу политике компромиса/за који нико и не зна шта представља и значи/и провођењу новог евро-атлантског преговарачког оквира у коме се недвосмислено заступа неопходност признавања Косова. Не може бити остварена симфонија између Српске Православне Цркве и напредњачке власти која је спремна да учествује у спровођењу овог неприхватљивог Споразума. Српска Православна Црква је утемељена у српском народу као највернији и најдоследнији чувар и обновитељ косовског завета и опредељења и свака калкулација у сарадњи са овом влашћу може озбиљно угрозити њено постојање и утемељење у традицији и животу српског народа. Сада је сасвим очигледно да је признавање независности Косова само један од три услова на неизвесном путу Србије ка ЕУ за шта се залаже /макар у маркетиншке и политичке сврхе/ кад год затреба напредњачка власт, затим следи усаглашавања са спољном политиком ЕУ и унапређивања услова за напредак владавине права. А не треба занемарити и могућност даљег распарчавања Србије-Војводина, Рашка област, Прешевска долина, али и питање положаја Републике Српске и стање националних и људских права у Црној Гори и Хрватској.

Сва релевантна истраживања показују да је 80 посто грађана Србије против признавања косовске независности и то и онда када се оно поставља као основни услов за улазак у ЕУ

Сва релевантна истраживања показују да је 80 посто грађана Србије против признавања косовске независности и то и онда када се оно поставља као основни услов за улазак у ЕУ. Свако политичко решење које не уважава овако изражену народну вољу може бити само израз самовоље и узурпације без обзира што ће то бити проглашавано као велика државничка одлука и остварено политичко јединство. Сетимо се само на који начин је руководство Црне Горе донело одлуку о признавању Косова и уласку ове државе у састав НАТО Пакта. Не можемо никада прихватити да онај ко нам кроји капу кроји нам и мапу, како је то увек луцидни А. Баљак рекао у једном свом афоризму.

Када говоримо о Косову и Метохији можемо навести многобројне ставове о историјском и идентитетском значају Косова и Метохије за српски народ и опстанак његове државности и националне самобитности. Овом приликом вреди цитирати рећи Ђуре Даничића које је он изрекао 1847. године „Помислите шта би било да су Срби на Косову народност изгубили место слободе.Слобода се може кад год добити,кад се изгуби,али кад се народност изгуби, никад се не може добити.Народност без слободе може остати на свету, али слобода без народности не може се ни помислити. Ја волим Србин бити, па макар роб био, него друге народности, па да би ме сместа за цара узели.“ Сетимо се ових речи данас када смо пред великим историјским одлукама и искушењима који доносе захтеви за признавање независности Косова као последица спровођења евро-атлантског ултиматума.