Ovo ne samo da potvrđuje ono što je itekako poznato – da su sportske pobede neodoljiv afrodizijak za političare, uvek gladne tuđeg uspeha koji mogu da iskoriste za sebe – već pokazuje do koje su mere srpski političari spremni da idu kako bi narodu, kojem nemaju da daju hleba, poklonili makar igara.

Skandalozno je da se u jednom malom, ali glasnom delu srpske javnosti moje u osnovi benevolentne teze shvataju kao jeretičke. Ako me je neko bespravno bombardovao i otima mi deo teritorije, valjda ja mogu da zviždim njegovoj himni? A vi mu aplaudirajte.

Niko ne može imati monopol na zastupanje i tumačenje antifašizma, istorijske istine i nacionalnog interesa. Ovo nije vreme za trijumfalizam i ideološku isključivost, već za odbranu temeljnih demokratskih načela. Jedino tako ćemo moći da spoznamo koje je pravo lice Srbije.

Tek pažljiva analiza teksta Statuta koji dođe u Skupštinu na usvajanje pokazaće koliko je tu reč samo o dodavanju šminke, kako bi se sakrila stara, državno-dualistika ambicija vojvođanske birokratije, a koliko stvarno popravljanje jednog opasnog dokumenta.

U ovom slučaju, čini mi se da je taj “drugi posao” ponovno uvođenje neke vrste vanrednog stanja, neke vrste nove “Sablje”, jer se marginalizuje svaki glas “protiv” i svaka ozbiljna, dubinska kritika vladajućih struktura. Dugoročni cilj ove operacije bi moglo biti još direktnije stavljanje Srbije pod strani protektorat.

Možda na taj način i po tu cenu Tadić i može kupiti malo vremena kod onih koji mu sada aplaudiraju dok za njihov račun obavlja prljavi posao. Ali ne može kupiti njihovu milost, niti spasiti svoju dušu. A kad kosa ponovo dođe do njega, više neće biti nikog da ga brani. Ili makar da za njim žali.

Ubistvo devojčice u Avganistanu dogodilo se 23. juna 2009. i čitava stvar je od tada zataškavana. Naravno mi smo bolji, mi smo duševniji, mi smo dublji, mi više patimo. Kakva fenomenalna iluzija, kakva samo-laž, kakva neverovatna glupost prihvatanja vladajuće dogme.

Kako je očigledno da u našoj politici ima sve manje morala tako su i preletači sve učestaliji i preletanje postaje sve lakše. U tom pogledu smo ispred modernih zapadnih demokratija, to jest kod nas je „moralna supstanca“ koja podmazuje sistem brže iščilela iz političke mašinerije.

Reč je o „obeležju“ koje bi trebalo da podseti da su se na ovim mestima nalazili „koncentracioni logori“ u kojima su stradali Hrvati koje je u vreme ratnih zbivanja, devedesetih godina, zarobila JNA, tada još jedina legitimna vojna sila na prostorima bivše Jugoslavije.