Sada Koštunica i DSS imaju ozbiljan problem da li da se ipak pokušaju distancirati od naprednjaka, uključujući i problematizovanje njihovog patriotizma i opozicionog statusa  ili, pak, da se pomire sa sudbinom i da u savezu sa njima, u smislu snage i uticaja, budu otprilike ono što je Velja Ilić bio DSS-u.  

Rezultat izbora na Voždovcu opominje vlast da nije dovoljno svakodnevno papagajski ponavljati evroreformske fraze, ali i pokazuje opoziciji kako je aktivnijim stavom moguće pobediti vladajući režim.

Tvrditi sada da su to ne toliko važni lokalni izbori koji ne utiču na celokupno biračko telo vrhunac je političkog licemerstva. Da je Demokratska stranka pobedila na ovim izborima, to bi bilo tumačeno kao trijumf evropski orijentisane Srbije.

U Srbiji se od pojave višepartijstva stranke centralizuju, a država decentralizuje i rastače. Usled toga partijski dogovori, umesto ustavnih normi, postaju „garanti“ vitalnih nacionalnih prioriteta uključujući i opstanak države.

Povodom teksta Dušana Pavlovića „Ni država, ni autonomija“

Insistiranje na odvojenosti ova dva procesa, članstva u EU i statusa KiM, svakako će jednog dana doći u koliziju sa ispunjenjem kriterijuma iz Kopenhagena. Odluku EU da se u resor komesara za proširenje ukomponuje i susedska politika treba ozbiljno shvatiti.

Dogovorno razgraničenje Srba i Albanaca je rešenje za koje su se mnogi zalagali. Velika prednost ovog rešenja je to što bi se ono utanačilo na osnovu istorijskog dogovora dva naroda – srpskog i albanskog, a mnoge države Evrope uključiv i Rusiju podržavaju ovakav obrt.

Što se stubova tiče, čini mi se da je potrebno prvo napraviti čvrst domaći privredni stub (temelj), zatim, stub socijalno odgovorne države i stub pravne države. Tek mnogo dobro umreženih domaće-spoljnih stubova predstavlja mogući dobar temelj kuće zvane Srbija. Za to je potrebna politička volja. Ima li je?

Svi potencijali državne i gradske uprave i javnih preduzeća uključeni su u ovu lokalnu kampanju. Sredstva se ne biraju, jer najvažnije je da se Demokratska stranka i koalicija koja je na vlasti dokažu da su i dalje dominantna i funkcionalna politička snaga ne samo u ovoj opštini već i u celoj zemlji.

Nisu li građani Srbije, svojim divljenjem za patrijarha i njegov život, jasno stavili do znanja šta misle o sistemu koji nam se nameće, a u kome „svako gleda samo svoj interes“ i u kome je vrhovni moralni zakon „bespoštedna borba za opstanak“?