Velika je šteta što je politizacija pobede nad fašizmom na neki način bacila senku na ovaj svečani događaj, ali jedno je sigurno – tekovine rata će uprkos ovoj politizaciji ostati večne, jer žrtve i razlog zbog kojeg su  podnete nikada ne smemo da zaboravimo.

Ako je formula uspeha projektanata nadnacionalnih integracija simulacija nacionalnih vrednosti od strane lokalnih marionetskih režima onda je ona potpuno ostvarena u srpskim „proevropskim“ snagama na čelu sa Tadićem. 

Prema podacima Unije poslodavaca Srbije, u poslednje tri godine domaći investitori pre odlučuju da novac ulože negde drugde nego u Srbiji. Najveći odliv kapitala je u oblastima proizvodnje tekstila, grafike, trgovine, drvne industrije, hemijske industrije, farmacije.

Nema velike razlike u njihovim političkim porukama. To su „Evropa“, „bolji život“, „saradnja sa susedima“, „borba protiv kriminala i korupcije“… Nikolić je obećao da neće menjati statut i smanjivati nadležnosti Vojvodine. Sve u svemu, ima nekih razlika u nijansama, ali su se u osnovnim stavovima veoma približili.   

I Šoškićeva biografija odslikava stručnjaka koji verovatno nema nameru da mnogo talasa, a javnosti je odmah stavljeno do znanja da bi bilo bolje da se na tom položaju nađe neko ko ne bi pravio probleme, pa makar i neznatne, kao što je to činio Jelašić.

Sam Koštunica se odreče političke večitosti kad smože snage da vrati mandat narodu, ali je moguće da  neki oko njega, poverovaše 2006. da će im Šekspirova večito jesti iz ruke.

Nemojmo da se pitamo šta ova deklaracija donosi nama. To je jasno kao dan. Ali jesmo li razmislili šta ova deklaracija donosi njima? Ne, ne mislim na žrtve i porodice srebreničkog pokolja. Mislim na one koji su deklaraciju tražili.

Zajedno sa MMV bio sam 28. decembra 2002. kod Đinđića, u njegovoj rezidenciji na Dedinju, i imao priliku da čujem poverljive instrukcije koje je on tada dao povodom moguće prodaje „Novosti“.

Iza prohujale skupštinske rasprave o Srebrnici ostali smo razgolićeni u svim svojim starim podelama, kao posle letnje oluje koja nas na otvorenom prostoru zatiče nespremne zadižući, cepajući i kvaseći naše nove i najnovije političke odežde.

Pozivanje na liderstvo je dobro ako je potkrepljeno unutrašnjom političkom stabilnošću. Ali kakvo je to liderstvo države Srbije ako u rešavanju problema KiM i pitanjima regionalne saradnje prepuštamo inicijativu drugima a mi se borimo sa posledicama?