Земља је потпуно тајкунизована, колонизована, распродата странцима, банкротизована, презадужена, економски руинирана, безпослена, корумпирована, изпроституисана и на крају крајева територијално-физички осакаћена.

Разлика између Америке из времена прохибиције и Србије данас је у томе што овде неће бити могуће да се појави неки Ал Капоне који би профитирао од продаје никотина. Зато што у Србији новац од продаје никотина не иде мафији, него држави.

Било је ту и провокатора, али су они брзо напустили скуп и отишли да праве неред по улицама. Тада је СНП 1389 јавно, што је први пут на Балкану, спалио заставу мрске ЕУ. Ове године симболички смо, на исти дан, запалили заставу НАТО испред Вечне ватре.

Сви ти „децентрализатори“, као што су Чанак, Кацин или Цоле, очигледно, мисле да смо неинтелигентни и  безумни, очигледно мисле да је веома забавно и уносно пред нашим очима и за наш новац растурати ову државу.

Велика је штета што је политизација победе над фашизмом на неки начин бацила сенку на овај свечани догађај, али једно је сигурно – тековине рата ће упркос овој политизацији остати вечне, јер жртве и разлог због којег су  поднете никада не смемо да заборавимо.

Ако је формула успеха пројектаната наднационалних интеграција симулација националних вредности од стране локалних марионетских режима онда је она потпуно остварена у српским „проевропским“ снагама на челу са Тадићем. 

Према подацима Уније послодаваца Србије, у последње три године домаћи инвеститори пре одлучују да новац уложе негде другде него у Србији. Највећи одлив капитала је у областима производње текстила, графике, трговине, дрвне индустрије, хемијске индустрије, фармације.

Нема велике разлике у њиховим политичким порукама. То су „Европа“, „бољи живот“, „сарадња са суседима“, „борба против криминала и корупције“… Николић је обећао да неће мењати статут и смањивати надлежности Војводине. Све у свему, има неких разлика у нијансама, али су се у основним ставовима веома приближили.   

И Шошкићева биографија одсликава стручњака који вероватно нема намеру да много таласа, а јавности је одмах стављено до знања да би било боље да се на том положају нађе неко ко не би правио проблеме, па макар и незнатне, као што је то чинио Јелашић.

Сам Коштуница се одрече политичке вечитости кад сможе снаге да врати мандат народу, али је могуће да  неки око њега, повероваше 2006. да ће им Шекспирова вечито јести из руке.