Било би интересантно повући паралелу са недавно одржаним парламентарним изборима у Ираку где је поткупљивање гласача постало пракса. Поставља се питање колико смо ми близу нашем облику „иракократије“.

Ангажовање срспске дипломатије у троуглу са БиХ и Турском, која је, зна се, међу првима признала независност Косова, постаје све израженије, чак дотле да се изјава о давању агремана новом амбасадору БиХ саопштава у Анкари.

Боље је да дружина буде мала, али одабрана. Битно је да се делегирана друштвена моћ буде ојачана монополом и атмосфером некажњивости. Некажњивост се обезбеђује формирањем спреге унутар коруптивне пирамиде у којој они горе неће санкционисати оне доле.

„Принудна управа“ над Буњевцима наступила је у јеку вербалних напада хрватских националиста у Војводини на оне који не деле осећај припадности хрватском народу. У најосетљивије време буњевачким националним установама одузета је самосталност.

Горан Милетић занимљив је првенствено по томе колико му је стало да служи држави о којој,никада није рекао/написао ниједну лепу реч. Сметала су му и вековна обележја Срба, па и она која наша нација дели са стотинама других народа, као што је хришћанство.

Врхунац лицемерства је ипак у изјавама појединих министара да су они изузетно срећни и задовољни што је извештај Државне ревизорске институције угледао светлост дана и да је то снажна гаранција даље демократизације нашег политичког система.

Политичко руководство инсистира на укидању обавезног служења војног рока позивајући се на примере армија из окружења. Да би држава могла да рачуна на какво-такво очување територијалног интегритета и суверенитета, потребна јој је снажна и модерна армија.

Коштуница је тек 2008. могао у пуном смислу да разуме Милошевићеве проблеме, а Тадић је тек сад изгледа почео да схвата Коштуницу. Проблем је у томе што је свако од њих мислио да његов претходник погрешно игра са странцима и да ће он умети боље. На истом путу налази се данас и Томислав Николић.

Најнепосреднији изазов ДС-а у наредном периоду биће однос између "центра" и периферије, односно страначке централе и председничког окружења, на једној, и снажних локалних и регионалних страначких филијала – на другој страни.

Данас се у Демократској странци готово и не чује, а и не цени превише глас критичких интелектуалаца, они се третирају као нужно зло. Сада су нека друга времена у којима нема места за људе који постављају „незгодна“ питања.