Поједине афере јесу откриване захваљујући „Куриру“, али питање је зашто, када и у чијем интересу. Свакако не у интересу читалаца и јавности, а да би се уочио став новина оваквог типа, не треба пратити само о чему пишу, већ о чему и о коме не пишу. Јадна је земља у којој „Курир“ раскринкава афере и постаје симбол слободне речи. 

Руски амбасадор у свом понашању мери сваку изговорену реч. Уочи посете примио је преживеле борце који су заједно са црвеноармејцима ослобађали Београд. Питао их је: „Ви сте се борили за ослобођење Београда, зашто се онда тога стидите?“ 

Русији је важно да чланство Србије у ЕУ не представља сметњу учвршћивању односа са Србијом, јер јој је у интересу да у ЕУ буде што више земаља с којима је културно и историјски повезана, с којима може да направи равнотежу према чланицама ЕУ које су јој мање наклоњене.

У прећуткивању је основни проблем када се расправља о говору мржње, у идеолошкој острашћености, искључивости и успостављеном монополу. Говор мржње се не примећује у сопственим редовима, он је само у ставовима противника.

Са пријатељском Русијом поред себе, Србији ће бити лакше да одговори на питање како и куда даље. Са пријатељском Русијом поред себе Србију ће можда поново пожелети да придобију и њени амерички и европски „партнери“.

Као што ниједну увреду на рачун НСПМ не сматра претераном, БКВ ниједну вулгарност на рачун српског народа не сматра ни говором мржње. Штавише, она тврди да ништа што се изговори против Срба не може бити говор мржње, јер српски народ није рањива група!

Постоје у влади и они који би да се од Русије добије драгоцена политичка и економска подршка, а да би истовремено радо ушли у НАТО. Таква лицемерна политика је штетна по Србију. Чини се да им је главна препрека како да уведу Србију у НАТО, а да то Срби не примете.

Можемо ли зауставити врзино коло Прве и Друге Србије, може ли се подељена Србија поново саставити, може ли за сваког грађанина Србије постојати само једна Србија као његова држава којој има све разлоге да буде лојалан, ето колико разлога за постојање Треће Србије.

Ритуалним одласком у Вашингтон и још обреднијим сусретом са „деск офисером“, Вучић је, на неки начин, изгубио своју „душу“. Он се, наравно, нада да ће нешто добити за себе и своју странку – а у коначном скору и за своју земљу. Њему остаје да се бори да ипак своје планове оствари.

Да је моћ једне ријечи толико јака иако се она сама извитоперила до непрепознатљивости. И против тога се треба борити, критиковати и наступати што јаче. Зато је потребно стално водити дијалог, а не постављати априорне системе вриједности. Једна ријеч не смије да има такву и толику моћ.