Код нас се не говори само о обрачуну против хулигана, криминалаца и насилника, већ се анатемишу националистички покрети из суштински политичких разлога. У случају Татонове смрти не сме бити политизације јер је реч о злочину који се мора третирати тако и никако другачије.

Амбасадори из САД, Велике Британије, Француске и Немачке се већ годинамa директно мешају у политику Србије. Живот свих нас је зависио и зависи од њихових активности и изјава. Србија последњих година крши Бечке конвенције, дипломатске и конзуларне, јер толерише непримерено понашање страних дипломата.

Да бисмо били сигурни да ли се неки странац меша, или се не меша у наша унутрашња питања требало бисмо да видимо јасну границу сопственог суверенитета. Где је та граница и шта је наш суверенитет, битнија су питања од промене назива улица, па чак и стања шокираности дипломата. 

Већина слободномислећих људи у Србији већ је уверена да смо предмет тзв. меке окупације. Њу симболишу заробљени медији и теледириговани политичари. Али, са политичком репресијом, забраном разних организација и хапшењем њихових лидера, добићемо праву, "тврду" окупацију. 

Српски народ никад није чуо од званичника САД и Француске ни једну реч извињења у вези са смрћу ма и једног детета током бомбардовања, нити o загађењу Србије муницијом са осиромашеним уранијумом. Наши званичници се утркују у томе ко ће мање питати и узнемирити Запад.

Ситуација у здравству је најдрастичнији доказ друштвене кризе и апсурда. То се пре свега огледа у веома застарелој организацији здравствене службе која не одговара садашњем времену високе технологије.

А управо су ови самокандидовани квислинзи и сатрапи једини добитници читаве ове гужве. Они и њихове бизарне организације не само да су овим добиле огроман публицитет, већ су на себе и скренули пажњу бриселских и вашингтонских фондодржаца.

Влада Србије је супер и ради све у корист оних који више не желе да је гледају. Влада Србије је толико супер да би сада могао да се појави било ко, само под условом да се није петљао са њима и да нема политичку биографију – и тај би, без икакве кампање успео. 

Из безбедносних разлога параду поноса треба забранити, јер још није сазрело време за овакву врсту манифестације. Ако власт мисли да је прекасно за забрану, онда има још једно елегантно решење да ублажи револт противника параде. Њу треба изместити из центра града.

Многи не желе да буду проглашени као назадни и примитивни, па се присиљавају да подрже нешто што у себи презиру. Под притиском ЕУ и они политичари којима се приватно све ово гади морају да запуше нос и да „одраде параду“ да би им се на неком списку у Бриселу и Вашингтону убележио један плус.