То је у ствари дериват владајуће политичке концепције која настоји да што више промовише и спроводи тзв. политику нормализациије односа између Србије и Косова, што је један од одлучујућих предуслова за настављање процеса европских интеграција.

Иако су све странке владајуће коалиције здушно помогле интеграцијама земље у ЕУ, народ доживљава Демократску странку као најодговорнију и за уступке пред уценама из иностранства и понижавање властите државе.

Најгоре ће бити ако историја забележи да је нова демократска власт, без обзира на пропусте ранијих, изгубила део своје територије. Бојим се да се и то може десити, ако се има у виду под којим условима су започети и како су се водили преговори Београда и Приштине у Бриселу.

Председник Србије, који је заборавио да је председник свих а не само ДС грађана, три пута заредом обилази Фиат, из кога, ни поред огромних улагања Србије, није изашао још ни један нови аутомобил 500Л.

 Кроз векове, од постања па до данашњих дана, Србе прати судбина сталних ратова, деоба и сеоба. У дугој српској историји није пронађена национална стратегија са којом би се обезбедио одржив мир, демографска стабилност и свеопшти напредак

Пошто смо народ који воли да ослушкује светске трендове, Европска унија и ММФ су „out“, национални интереси су „in“. Ја сам неко ко се никад није залагао против уласка Србије у Европску унију, што сам више пута наглашавао, иако су многи стекли погрешан утисак гледајући мој филм „Тежина ланаца“.

Зоран Ђинђић није затекао снагу ове позиције него ју је својим доласком подарио, а легитимитет и моћ црпео је из непоновљиве победе на изборима децембра 2000. године. Он је номинално био премијер али је уз то био и координатор и контролор скупштинске већине.

Да ли се проналазите у пароли ”Избор за бољи живот” или можда у слогану ”Покренимо Србију”? Да ли вас мобилише слоган ”За Србију знаш зашто” или пароле попут оних ”Јака Србија, јаки региони” или ”Истина”?

Чињеница је да међународна заједница рачуна на борбу (и свакако ће је иницирати и помоћи) за упражњену лидерску позицију која би се развила међу радикалима после Шешељеве смрти, што би ту странку поделило и на крају уништило.

Наиме, краљ Петар II Карађорђевић није прогнан из Краљевине Југославије већ је вољом пучиста, који су, узгред, државни удар извршили и по британском налогу и за паре, одведен са територије југословенске државе.