Опасност која у непосредној будућности прети од привидног решења кохабитације у најтешњој је вези са распоредом политичких снага у скупштини насталог као последица корумпираних избора 6. маја. Логика тог распореда неумитно диктира образовање лажне владе националног јединства.

Негативна и прљава кампања не пролази код грађана свесних личних и друштвене егзистенције. Онај ко буде у будућности јахао на таквој кампањи приближава се граници цензуса.

ЕУ је Демократској странци из кампање избила оно чиме нас је плашила претходних година; ко је иоле пратио политику претходних месеци морао је схватити да је Српска напредна странка постала и пожељнији партнер од Тадићеве екипе.

Наравно, опстаће и Тома, који нема диплому за председника, и народ који нема диплому за национални интерес. Али и народ и Тома, на срећу, имају неке дипломе за орање и копање, за садњу и градњу, за трпљење и стрпљење.

Ипак, уместо да „експлодирају“ на овим изборима, уместо да једном агресивном кампањом подсете колико су суштински у свему били у праву, а колико су странке власти дубоко грешиле (и колико сада дубоко греше), деессесовци су водили неамбициозну, млаку и досадну изборну кампању.

Изгледом, али и вербалном и невербалном комуникацијом доста подсећа на Слободана Милошевића, а његови говори на предизборним скуповима у Нишу, Суботици и Београду имају доста сличности.

Како то да печатовско-видовњачка артиљерија није посумњала да су, на пример, Двери „пројекат смишљен у западним кухињама да потопи, или макар угрози Коштуницу и радикале“, а да има и подршку демократа због наде да ће тако, евентуално, смањити СНС за неколико процената?

Не знам колико је уопште потребно објашњавати порекло ове тачке, ако знамо да скоро све медије у Србији или поседује, или контролише страни капитал.

Весни Ракић-Водинелић је преостало да буде гневна на РИК, а да Управни суд прогласи недовољно трезним јер се „тек разбудио из реформског мамурлука“. Биће да државне институције још нису сасвим глајшалтоване  по рецептури „гвоздене метле“.