Хвала ти, Борисе, што си био довољно способан, политички талентован и довољно доследан у прављењу компромиса да постанеш председник Србије по Милошевићевом уставу и тако прекинеш институционални вакуум који је нашу државу чинио неозбиљном.

На првенству Европе у Пољској и Украјини, завршеном првог јула, ове године, гледали смо репрезентативце земаља учесница, међу којима је било и доста црнопутих играча, пристиглих и са других континената и  са накнадно стеченим држављанством.

Чак и у самом извештају о укупним резултатима избора има неправилности - број бирача који су гласали већи је од броја гласачких листића у гласачким кутијама (где су завршили гласачки листићи тог „вишка“ бирача – једино да су их неки бирачи однели кућама?!).

Један од најдрагоценијих успеха нашег нараштаја јесте у томе што је учинио да Андрићева ћуприја буде довољно широка, а Дрина довољно плитка. Очување те реалности представља данас један од наших најзначајнијих завета.

Поздрављам свако смањење броја запослених у ванпривредном сектору, па тако и смањење броја посланика Народне скупштине. Али ако се истовремено са смањењем броја посланика не приступи и промени изборног система – џаба кречимо.

Све озбиљне политичке анализе показују да је средишно место и главно чвориште неодговорности у политичким партијама и начину како оне функционишу у нашем друштву. Саставни део овог процеса је и деловање провладиних економских експерата, партијских маркетиншких стручњака и спин-делатника.

Чињеница да је Демократска странка изгубила и председничке и парламентарне изборе доноси многе изазове јер је ДС требало да буде политичка снага која ће гарантовати стабилизацију и консолидацију демократије у српском друштву.

Већ дуго, још од почетка деведесетих, а посебно одмах после 5. октобра, политичка елита располутила је српско друштво на „ми и они“. Шта их је руководило да „почине такав грех“ и Србију доведу на руб политичке нестабилности, отварајући бреше за стране утицаје и уцене као мало где на европском простору?

Видели смо на, буквално историјским, изборима 2012. да је „Осовина Берлин-Париз-Брисел“ рачунала на традицију српског полтронства и пре свега опортунизма. И нису погрешили.

Овај фалсификат је још грубљи и бесмисленији утолико што ја заиста не мислим да је немогуће да господин Тадић буде кандидат ДС за председника владе, али свакако не мислим – нити би ико нормалан то могао рећи – да би „свако друго решење било у великој мери нелогично“.