Вучић је победио, али није освојио власт

Протекли избори само су још једна потврда жалосног стања у коме се демократија налази данас.У ери постдемократије бирачи се не опредељују између различитих политичких концепата, које већина изборних актера уопште и нема, него на основу представљања кандидата у медијима. Избори се добијају на телевизијама, а за њихов исход важнији су визуелни и звучни ефекти него идеје.

Изборне кампање су добро режирани спектакли који се много не разликују од забавних програма. Добија странка која има више новца да плати најбољег редитеља који вештим манипулацијама формира вољу грађана. У политици влада новац, начело један долар један глас, а не један човек један глас. У први план излазе кандидати који се најаблесавије или најбруталније понашају. У кампањама се не води рационална расправа о кључним проблемима са којима се нека заједница суочава него се пажња усмерава према тривијалностима.

Обични људи у политици само статирају, они су пасивни посматрачи, одлучују олигархије иза затворених врата и мимо демократских процедура. Разум и морал су давно протерани из политике, политичким животом у свим државама доминирају безобзирни демагози, често шарлатани који су потпуно незаинтерсовани да се баве решавањем друштвених проблема.

На изборима се гласа о томе која партијска клика ће у наредне четири године јавне паре трпати у приватне џепове. Јавне институције не служе потребама грађана, одавно су претворене у резервоаре привилегија за припаднике владајућих странака.

На изборима одржаним 24. априла убедљиво је победила Српска напредна станка, али то не значи да ће она владати Србијом. Народи периферних сиромашних држава нису суверни. Србијом не владају њени грађани, него САД, ЕУ и међународне финансијске институтције које су под контролом глобалног крупног капитала.

Погрешно је политичке процесе у некој држави посматрати као да су они условљени само збивањима унутар ње. Државе нису изоловани контејнери, затворени системи, оно што се у њима збива одређено је не само унутрашњим  односима него и транснационалним интеракцијама  и односима снага на ширем плану од национаног. Задатак политичке анализе није само посматраје односа снага између домаћих политичких партија него пре свега утврђивање положаја неке држава и нације у широј структури у којој  је она интегрисана.

Да би се разумели политички процеси у Србији, треба дефинисати њен положај у светском и европском капиталистичком систему. Са ГДП од тридесет милијарди долара, старим становништвом, неповољним геополитичким положајам, без војске,  Србија је колонија, а не суверена држва. Правце њене државне политике одређују светски центри моћи, а не њени грађани. Па каве онда везе има како су бирачи гласали!

Вучић је победио на изборима, али он неће владати Србијом, него амбасадори великих сила и представници глобалног крупног капитала. Честитке које Вучић добија од западних лидера значе: признај Косово, истерај Русију са Балкана, ликвидирај Републику Српску, омогући страним комапанијама контролу над свим природним и привредним ресурсима, оснуј Републику Војводину и серију етничких аутономија.

Србија и друге мале балканске државе могу опстати само ако стварају трнснациоанлне антиимперијалне савезе који би умножили њихове појединачно незнатне снаге, поправили њихов положај у светском капиталистичком систему и отворили развојне перспективе. Највећи противник на том путу су геноцидни национализми који уместо сарадње воде у сукобе.