Полемике | |||
О плурализму и демократији |
![]() |
![]() |
![]() |
понедељак, 09. март 2009. | |
(Поводом текста Нека не цвета хиљаду цветова, Политика, 6. март 2009)
Увек треба поздравити покушај грађана да активно учествују у политичком и јавном дискурсу износећи своје мишљење, али лични напади, фалсификати, увреде и клевете у озбиљним светским државама и њиховим медијима се не третирају као демократско изражавање. Зато ова реакција, која не може бити схваћена другачије него као израз говора мржње и фрустрације једног историчара уметности, у страним угледним листовима не би била ни објављена. Аутор и не крије да је права мета његовог оглашавања личне природе, "двојац Вукадиновић-Антонић", те да у том смислу и није заправо реч о критици текста "Пометња у чоколадном царству", већ покушају да се "неподобни аутори" уклоне са Политикиних страница. Мада, овај "инкриминисани" текст због нечега ипак јесте важан – што вероватно донекле објашњава, али не и оправдава, политички острашћену и недобронамерну реакцију нашег "грађанина". Реч је о праву на довођење у питање српског евроентузијама и еврофилије као, не само политички доминантног дискурса већ, у строгом смислу, и јединог допуштеног дискурса у Србији. То Вукадиновићеву анализу, која би услед нарастајућег тренда евроскептицизма и еврореализма у Европи (али и ван ње) прошла готово неопажено, безмало као (интелектуални) мејнстрим, духовитији или врцавији од неког другог, чини скоро револуционарном и недозвољено провокативном, налик забрањеном говору о оном "о чему се мора ћутати". Значај Вукадиновићевог текста лежи управо у формалном пресеку политичке сцене Србије у односу према Европи и увиду да има нечег врло неприродног и недемократског у привидном сагласју свих политичких странака по овом питању, а што не одговара сасвим ни тренутној ЕУ-реалности, нити народној вољи и приметном паду евроентузијазма у Србији. Да се наш "грађанин" задржао на теми текста – тема је, дакле, евроскептицизам као легитиман и распрострањен теоријски и практичан став, ма шта ми о њему мислили, и духовит опис неких облика овдашњег еврофанатизма – можда и не би дошло до тога да се "чоколадно царство" повезује са САД и америчким председником Обамом, који се, иначе, у тексту опште ни не помињу, и диже оптужба против Вукадиновића. (Зашто када се каже "ЕУ" неко стално чита "САД"?) Чињенице су, међутим, углавном неумољиве. Фрустирани "грађанин", понешен говором мржње, показује да за њега није ствар у томе шта је Вукадиновић написао или није, већ у стварању друштва "у ком ће појединац бити важнији од нације, где ће друштво бити испред државе, а светиња живота испред квазипатиотских мантри", позивајући и прозивајући најзад и уредништво "Политике" за недопустив скандал плурализма, јер "не треба да цвета хиљаду цветова" а медији су одговорни за "прављење доброг грађанина". Да је наш историчар уметности тежио макар минималној озбиљности у обраћању које плута између језивог незнања политичке теорије и филозофије и очигледне страсти за политичким активизмом, бар би се обавестио да стварање грађанског друштва (status civilis) подразумева плурализам и демократију, који су његов нужан али још увек не и довољан услов. Други услови имају везе са самосвешћу, субјективношћу, интелектуалним и моралним поштењем, као и културом дијалога у заједници. Јер се добри грађани не "праве", него то постају – или никад не постану. А "прављење грађанина" и контрола какву би очигледно волео и какву прижељкује наш историчар уметности, као и политизација живота (иначе, "биополитика", чији највећи критичари, узгред речено, не долазе са десне, већ леве стране политичког спектра), увек значи заокрет ка тоталитаризму.
(Аутор је политички филозоф и докторант на Универзитету Нова школа за друштвена истраживања у Њујорку) |