Када се В. Стевановић и Н. Прокић уједине - Д.Ћосић је ништа

Поводом текста "Колика је моћ Добрице Ћосића"

Какав је јавни утицај српских књижевника? Тачније, једног књижевника? Радио Слободна Европа је позвала двојицу истомишљеника да изнесу своје мишљење о „утицају“ и “популарности“ Добрице Ћосића у политичком и књижевном животу Србије. Слушаоци су после онога што је изречено могли да закључе: 1) за какву културу дијалога се залажу (истомишљеништво и острашћено опањкавање другог), 2) какву слику културе шире по Србији и свету, 3) и напокон, какву слику показују о самима себи. Унисоно су разапињали Добрицу Ћосића и при том јавно прозвали јавног тужиоца како спава и не чита Ћосићеве дневнике и како не подиже тужбу против рекационарног писца. Ово би могло да буде и освежење у сивилу хашких хапшења и оптуживања. Ред је да се и неки књижевник допадне решетака. Маргинални писци се херостратски односе према писцу кога су и књижевна критика и читалачка публика високо подигли на лествицу угледа и утицаја Између осталог Видосав Стевановић је изјавио: „ретко када сретнем некога ко чита његове романе“; „његови романи ништа не вреде“; „његови романи су између Душана Баранина и Данка Поповића“. Док је Ненад Прокић коснтатовао да „вредност његове литературе никада није била адекватна“.

Видосав Стевановић додаје: „Политички, Добрица Ћосић је човек који вуче назад, а његове анахроне идеје се могу наћи код Слободана Милошевића, Коштунице (још анхроније), Тадића“. Његова монолошка допуна цитира реченицу из 1992. у Сарајеву која је као клетва: “Разиђите се да бисте живели као људи“. То каже посланик у српском парламенту који се прославио низом антисрпских изјава од којих је једна и ова“Србија ће постати модерна земља са Србима или без њих“.

Није, дакле, то био дијалог двојице српских интелектуалаца који тешко подносе српски национални интерес. То је било међусобно допуњавање у тоталитарном духу.

Присетимо се стварног утицаја Добрице Ћосића у српској политичкој култури.

Паралелно са политичким и друштвеним „развојем“ СФРЈ после Другог светског рата, текла је идеолошка и политичка активност не малог броја српских књижевника (Н. Милошевић, Б. Михајловић, А. Исаковић, М. Бећковић. Б. Црнчевић, и низа других књижевника). Ко су биле водеће личности српске књижевности у политичком животу СФРЈ и Републике Србије од 1945. до 2005?

У време једнопартијског система не мали број писаца био је учлањен у КПЈ (СКЈ). Примера ради, у време владавине комунистичке партије чланови СК били су Добрица Ћосић и Антоније Исаковић а касније и истакнути песници Бора Радовић, Васко Попа (зачудо и Видосав Стевановић). Тешко је открити њихове мотиве за чланство у партију. Да ли је по среди приватни интерес, запоседње функције директора издавачке куће, помагање сопствене књижевне славе или утицај на јавно добро? Није могућно открити практичан ефекат њиховог партијско-политичког ангажмана. Како су расправљали у органима партије? Да ли су утицали на одлуке? Какве одлуке? Или су пристали да буду политички украс као што је пристао Иво Андрић?

Ако бисмо се ослонили на критеријум јавних политичких наступа (трибине, интервјуи, саопштења), књиге са политичком тематиком или чланством у партији, функцији у државним органима, онда можемо да истакнемо пре свих Добрицу Ћосића. Укључимо још један критеријум: колику је пажњу посвећивала политичка власт јавном деловању књижевника и какав је критички однос имала према политичком деловању писаца. Нема никакве сумње да је у раздобљу дисидентства, од 1968. године, управо Добрица Ћосић био основна мета партијске и државне критика и јавне харанге. У борби за демократију и одбрану националних интереса, водећа улога у српској књижевној интелигенцији од те године припада Добрици Ћосићу.

Он је личност богате и занимљиве биографије: био је партизан, комуниста, дисидент, демократски критичар власти и стваралац свести о националним интересима српског народа, председник државе СР Југославије 1993. године. Основа његове политичке мотивације била је идеја правдољубивости и општег добра народа, а не лични каријеризам и воља за влашћу.

 Добрица Ћосић је давао подршку удаљеним професорима Филозофског факултета 1975. године, учествовао у стварању докумената којима се оспоравао комунистички монопол на власт, оснивач Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања 1984-1988. године. У оптици власти он је био националиста и антикомуниста.

У дебатама на састанцима "слободних универзитета" (1980-1986), реч Добрице Ћосића слушала се са особитим уважавањем. Био је један од најважнијих стубова демократских иницијатива. Давао је предност реформи југословенске државе, над српским политичким питањем у свом јавном ангажману све до 1989. године.

Како се ближила 1990. његова критика Југославије као највеће српске заблуде се појачавала, а јачала фиксација на српство. У једном тренутку своју јавну наклоност према Слободану Милошевићу није крио. Утврдио је да се Слободан Милошевић "храбро посветио обнови српске државе и спасавању српског народа", и да је после рата највише од свих српских политичара учинио за српски народ.

По самоперцепцији остао је демократа а не националиста. Европу је оптуживао да је гурнула Југославију у рат. Некадашњи дисидент у разговору са руским парламентацима је тврдио да је то заправо идеологија коју европске силе користе као алиби за потчињавање других народа. За хрватски национализам је тврдио да га одликује "мржња према различитом", док је оценио да у Босни и Херцегоцини три народа "не могу и неће да више живе заједно". Некадашња залагања за демократску реформу Југославије су нестала а остао је само државни и национални интерес српског народ и то на вредносно политичком нивоу.

Основни приговор променама политичког мишљења Добрице Ћосића не тиче се његове моралне позиције. Политичко деловање Добрице Ћосића било је мотивисано етичким идејама. Критичка рефлексија Ћосићевих политичких судова погађа однос начела и југословенске стварности из чега следи оцена постигнућа са становишта његових визија. Он, и не само он, позивали су се на начело самоопредељења народа. То начело јесте универзално, али проблем је у остваривању тог права. Његова књига Косово (2003) дочекана је опречним оценама од стране критичара.

Добрица Ћосић је обликовао једну струју националног и демократског мишљења у Србији која је постала доминантна и после 1990. У њеном средишту била је идеја да односе између некадашњих братских народа СФРЈ после вишестраначких избора у Словенији и Хрватској треба засновати на разграничењима. У писму Конгресу српских интелектуалаца, од 26.марта 1992. године у Сарајеву, он пише да са Хрватима и Муслиманима"треба да се што праведније разделимо и разграничимо" при чему је увек наглашавао употребу демократских средстава. Политичка стварност „рађања“ националних држава на простору бивше СФРЈ остварена је вољом великих западних држава а не вољом Д.Ћосића.

За Добрицу Ћосића се не може тврдити да је рђав карактер и да му је политичка мотивација била макијавелистичка. На његове идеје о политици и демократији утицала је морална максима а колебљивост у погледима на југословенску државу потиче колико из противречне југословенске стварности толико и из вишедеценијских заблуда (од 1918. године) српске интелигенције о истоветности југословенских и српских интереса. Ево како је Добрица Ћосић описао свој политички ангажман у 80-ој години свог живота после свих искустава „Од када сам постао писац, политика и књижевност су се у мени често сударали, више у времену но у значају. Судбина народа на чијем језику мислим и пишем, народа који је живео и живи патећи у беди, на слободи и неправдама, није ме знатно мање обузимала од напора да напишем добар роман. Ја јесам много снаге и времена утрошио у јавним пословима. Свој романсијерски програм нисам у целости остварио...“ („Политика“, Рушиће нас време и потомци, 2. октобар 2005).

Добрица Ћосић је на велику жалост и мржњу његових непријатеља, велико име српске културе и књижевности. Сигурно је да ће се његово дело у књижености и његов учинак у идеолошком и политичком деловању различито вредновати и ценити. Али, то је дело у културној и политичкој историји српског народа и бивше југословенске државе. Дело који нико не може да исцепа и затвори. Ни они који кипе од нетрпељивости према њему, ни они који ћуте а исто мисле, ни они који позивају јавног тужиоца.