Polemike | |||
Ljudi od čelika (odgovor Milu Lomparu) |
četvrtak, 11. jun 2009. | |
Da budemo precizni. Nisam tvrdio da profesor Milo Lompar u svojoj knjizi „Moralistički fragmenti“ naziva titoiste bubašvabama. To, strogo govoreći, tvrdi profesor Slobodan Antonić u svom prikazu ove knjige, objavljenom pre godinu dana u nedeljniku „Pečat“, i dostupnom na ovom sajtu. Ja sam se na taj prikaz samo pozvao i uredno ga citirao, te naveo kao referencu u svom tekstu. Pogledajmo kako u celini glasi ovaj deo Antonićevog prikaza: „Jer, «titoizam» za Lompara nije ideologija SK iz doba SFRJ. Za Lompara je titoizam ideologija materijalizma i hedonizma, ideologija konformizma i egoizma, ideologija koja se, radi udobnosti, lako odriče viših vrednosti, ideje, istorije, tradicije... Titoista je za Lompara konformista koji «tvrdi da su sve vrednosti, sva nastojanja, pa čak i smisao čovekovih postupaka, smešteni u shvatanje života koji je trošenje i rasipanje, nešto što postoji samo u ovom trenutku i nikad više, nešto što nosi u sebi potpuni zaborav: zaborav drugih, zaborav vremena, čak i samozaborav» (51). Titoizam se danas može javiti kao amerikanizam, ili u lokalnoj varijanti kao montenegrizam (50-53, 92-94), svejedno. Ali, on je uvek praćen pristajanjem uz jačeg, kao i trgovinom, radosnom razmenom tradicije za potrošački kupon. U tom «merkantilističkom senzibilitetu trijumfuje život, isključivo kroz strukturu bubašvabe» (81). Jer, bubašvaba je sva u egzistenciji, «bubašvaba ne može ni u mislima pristati na okolnost da je ne bude» (81). Za nju ne postoji ništa transcedentno, dodali bismo mi, ništa vrednije od «sada i ovde», od gmizanja («da možemo slobodno da putujemo») i žvakanja («da imamo evropski standard»). Zato bubašvaba uvek rado razmenjuje ikonu za kupus i uvek galami protiv istorije («mitova»)“.[1] Nisam imao razloga da ne verujem da je Antonić uredno predstavio ovu knjigu. Doduše, u pogledu nekih njegovih tumačenja, koji se tiču ovog ili sličnih problema, se ne slažem, ali kada je reč o verodostojnosti navođenja izvora, bar do sada, Antonić nije pobuđivao moju sumnju. Tim pre, ako se imaju u vidu mnogobrojni znaci navoda koje Antonić koristi. Međutim, nije ovo ključna stvar na ovom mestu. Ključno je, ako se već ispostavilo da Lompar zaista ne naziva titoiste bubašvabama, sledeće pitanje: kako to da Lomparu nije smetalo Antonićevo stavljanje njemu u usta (odnosno, tekst njegove knjige) da su titoisti bubašvabe, a smeta mu kada Mario Kalik to navede, pozivajući se na Antonića?! U svakom slučaju je dobro što se Lompar ogradio od ove teze, to nije sporno, naprotiv, pohvalno je. Ali nije dobro što je to učinjeno čitavih godinu dana nakon javnog objavljivanja prikaza njegove knjige, u trenutku kada se neko kritički osvrnuo na stavove iznete u ovom prikazu, predstavljene kao da su iz knjige. Zašto se Lompar nije odmah, pre godinu dana, ogradio od ovog problematičnog mesta iz prikaza? Biće da je time sam Lompar pomogao širenju ove konfuzije. U svakom slučaju, pomalo ispada da nije problem kada Antonić tvrdi jednu stvar, ali jeste kada istu tu stvar tvrdi Mario Kalik. Blago rečeno, nedosledno. Da ne pominjem da se sve ovo vreme priča o titoistima kao bubašvabama razvlačila po javnom prostoru, a i ovih dana dobija svoje mesto na „nacionalno“ i desno svesnim sajtovima. Da li to znači i da je ona u redu kada se bezupitno širi, a postaje sporna kada neko izvuče njene krajnje, rasističke konsekvence? Ipak, ovde nije kraj priče o Lomparovim tezama, kako bi izgleda sam Lompar, sudeći prema njegovom odgovoru, želeo. Deo posvećen stavu da su titoisti bubašvabe samo je jedan manji deo mog teksta. Da li Lompar, pokušavajući da brzopleto završi sa tim tekstom, na taj način priznaje da ostatak, odnosno veći deo mog teksta, nije sporan? Ili da želi da izbegne raspravu o tim stvarima? Ili da moj tekst nije ni pročitao, pa otuda i ne zna da u njemu ima još nešto? Ili, možda misli, što u suštini i tvrdi na kraju svog odgovora, da pošto je ovaj deo o bubašvabama „moj“ falsifikat, onda je i ostalo što navodim kao izvor takođe falsifikat njegove knjige ili ideja, pa se ne treba time posebno baviti (što je, uzgred, greška u zaključivanju, karakteristična za generalizaciju)? Ali, s obzirom na to da su izvori koje koristim njegov intervju dostupan na sajtu SPC-a i Antonićev prikaz, da li se time želi reći da SPC i Antonić u celini falsifikuju njegove reči, odnosno mesta iz knjige (uključujući i gore navedena)? Ko zna, s obzirom na to da je „titoizam uspostavljen način mišljenja koji se može pratiti u svim vidovim života“, on bi, ako je ovo tačno, vrlo lako mogao biti prisutan i u SPC-u i u NSPM-u, konkretno kod Antonića. SPC i NSPM (odnosno, Antonić) bi onda bili prerušeni oblici titoizma koji se zaverio protiv Lompara i drugih antititoista, podmećući, da bi mu što više naudio, umesto originala njegovih usmenih i pisanih reči, notorne falsifikate. U ovakvom načinu mišljenja ništa nije nemoguće. Stoga su sve ove varijante u logičkom smislu u opticaju. Na Lomparu je da se izjasni o ovim različitim mogućnostima koje, svaka za sebe, čine njegovu poziciju obespokojavajućom. Ako se već (po)vodimo za Sokratom, Sokrat nije ostavljao svoje oponente na miru, sve dok se stvari ne bi isterale na čistac, niti je izbegavao da odgovara na njihove primedbe, ma koliko one bile površne. Lično sebe vidim u prvoj ulozi, a Lomparu prepuštam drugu, tako da obojica možemo u nekom smislu biti sokratovci. A tokom rasprave, uloge se mogu izmeniti, nije sporno. Duboko sam uveren da ova stvar oko (anti)titoizma nije ni približno razrešena, i stojim na raspolaganju da je zajednički (raz)rešimo, ako i koliko je to uopšte moguće u ovakvom obliku komunikacije. Lompar je u pravu kada navodi da su titoisti (kao komunisti, dodajem) od posebnog kova. Drug Čelični je lepo rekao „mi komunisti smo istesani od naročitog materijala“. Iskreno verujem da je od sličnog čvrstog materijala, sokratovskog ili paskalovskog kova svejedno, istesan i Lompar. Jer, zaista, „poraz ostaje izazov za slobodne duhove: onoliko smo slobodni u duhu koliko smo spremni da se egzistencijalno približimo porazu, da ga presretnemo na putu na kojem on već odavno korača ka nama“. |