Избори и ауторитарност – други одговор Вулетићу, надам се и последњи

Жао ми је што не могу Вулетићу баш у потпуности да вратим комплимент. Наиме, са њим је некада заиста БИЛО лепо расправљати. И можда ће једног дана поново бити – када не буде морао или хтео да заступа бесмислене тезе попут ове о „државотворном карактеру“ Вучићеве одлуке о ванредним изборима. Дотична, пак, тврдња толико је несувисла и апсурдна да ми је помало непријатно да о томе с њим расправљам. А вероватно је непријатно и Вулетићу, па ваљда зато непрестано мења тему и замењује тезе.  

Тако се, поред осталог, поново враћа на моје „русофилство“, које, како вели,  „није никаква тајна“. (Није тајна ни његово „прорежимство“, али добро, оставимо то сад.) Елем, воли и он Русију, каже. И лукаво додаје како воли и Кубу, Бразил, Јапан... “Али то нема везе са озбиљним спољнополитичким изборима“, каже он. А са чим има везе? И није овде реч о томе кога и шта Вулетић воли. Питање је само има ли Србија данас неку реалну спољнополитичку алтернативу, или је осуђена на безалтернативни пут ка ЕУ, са свим условљавањима и уценама од стране великих и малих чланица које је на том путу чекају.

Усрдно се надам да ће се са позиције новоизабраног члана Управног одбора РТС-а Вулетић заложити да на „јавном сервису“ буде више озбиљне дебате, а не само хорског евроунијског певања

Усрдно се надам да ће се са позиције новоизабраног члана Управног одбора РТС-а Вулетић заложити да на „јавном сервису“ буде више озбиљне дебате, а не само хорског евроунијског певања и радо ћу – ако будем позван – са Вулетићем учествовати у расправи о стратешким геополитичким оријентацијама, која се константно избегава са образложењем да је „Србија већ изабрала“. Такође, било би занимљиво чути да ли Вулетић и данас, као пре неколико година, сматра да је „бити против ЕУ срамота“? Али, као што рекох, то је друга тема, које се Вулетић ухватио јер на оној основној – мотивација за расписивање ванредних избора – његова конструкција безнадежно шкрипи.  

Уочите разлику. И сам Вулетић признаје да сам његов главни аргумент коректно интерпретирао. Насупрот томе, он мој није ниједан. (Сем што шатро „професорски“ покушава да оцењује где сам и у чему сам у свом одговору „напредовао“, а у чему не.) Ко није читао мој текст, на основу онога што стоји у Вулетићевом одговору не би уопште могао да схвати шта ја тврдим. Док сам ја његову тезу изложио кључним цитатом и још поврх тога више него коректно парафразирао. (Да не кажем да сам представио боље него што је то изложено код самог Вулетића.) Али можда тражим превише. Већ и само коректно навођење мојих речи било би фатално за његову тезу. Не зато што су моје речи посебно генијалне, већ зато што је његова теза о државотворним разлозима за расписивање још једних ванредних избора готово апсолутно и трагикомично бесмислена.

Већ и само коректно навођење мојих речи било би фатално за његову тезу. Не зато што су моје речи посебно генијалне, већ зато што је његова теза апсолутно и трагикомично бесмислена

Зато мора да шмира, изврће ми речи, мења тезе и покушава да ми држи час из логике и методологије. (Узгред, рацио, логика и методско образовање се демонстрирају и упражњавају, а не доказују тако што се изговарају и што ће на њих да се испразно позива.) Вулетић тврди како сам „прихватио његову основну тезу“ (наравно да нисам). Тврди како ја тврдим да ће Вучић на овим изборима забележити исти или бољи резултат, Нисам то тврдио, већ само рекао да ће, чак и ако се то догоди, СНС вероватно ипак имати мање посланика, с обзиром да ће вероватно бити мањи растур, односно мањи број пропалих гласова. И то није нимало противречно са тврдњом да су избори расписани из политикантских и страначких разлога (као што Вулетић жели и нада се да ме хвата у некој нелогичности), већ само значи да је Вучић свестан да би кроз годину-две дана његов, и сада вештачки одржавани рејтинг неминовно био нижи него данас. Али то је познат и стари полемичарски манир који Вулетић примењује: „Што га заспем са више бесмислених оптужби, биће му теже да на ограниченом новинском простору на њих стигне да одговори, па ће изгледати као да сам у праву и да одговора и нема.“ 

Вулетић мисли да славодобитно поентира кад каже да „тврдња да избори доприносе расту ауторитаризма, јесте апсурдна“. Е, па није. Зависи који и какви избори. Има некаквих „избора“ и у Северној Кореји. Било их је и у Енвер Хоџиној Албанији. Да не помињемо нацистичку Немачку, где је тамошњи канцелар чак два пута у току једне године расписивао ванредне изборе да би, у атмосфери погрома и хапшења опозиционих посланика, стигао до – најпре – 44, а затим 92 одсто добијених гласова. А и касније је, иако су од новембра 1933. у рајхстагу седели само припадници његове националсоцијалистичке странке, повремено волео да  „тестира вољу народа“ на ванредним изборима (поправљајући резултат на 98,8 и 99,1 одсто).  Елем, надам се да је сада и Вулетићу јасно да моја тврдња да избори, када се одигравају у нерегуларним условима, итекако могу доприносити расту ауторитаризма баш и није тако апсурдна?

Додуше, и сам Вулетић релативизује и ублажава своју славодобитну тезу кад каже: „да би се постигла очекивана стабилност и обезбедио европски и реформски пут који заговара влада подразумевају се фер и слободни избори (подвукао Ђ. В.), бар на нивоу који је достигнут у последњих петнаест година“. Али то и јесте управо моја поента. Наиме, и тај, не бог зна колики, „достигнути ниво“ фер и демократске изборне процедуре данас је у Србији озбиљно доведен у питање. Као што се из дана у дан доводи у питање аутономија свих процедура и независност свих институција – међу којима је и институција ванредних парламентарних избора.

Зар Вулетић не примећује каква је атмосфера у електронским медијима? Зар не види како се институције  данас брутално инструментализују и дословно стављају у функцију једне странке и једне личности? 

Зар Вулетић не примећује каква је атмосфера у електронским медијима? Зар не види како се институције (које – ту ћемо се вероватно сложити – ни раније нису баш пуцале од независности и аутономије) данас брутално инструментализују и дословно стављају у функцију једне странке и једне личности? Да ли види како изгледа сваки долазак премијера Вучића у скупштину и на шта га то подсећа у ближој и даљој прошлости? И кад смо већ код скупштине, да ли Вулетић заиста верује да је овај последњи скупштински циркус са напуштањем сале посланика парламентарне већине спонтани акт увређених појединаца, или, пак, само још једна режирана представа? И на шта му та провидна фарса са највишим телом законодавне власти личи и да ли га брине?

Или, ако му се то са скупштином чини као сувише неважна ствар (пошто он воли да се бави само глобалним аспектима типа ЕУ, Русија, „реформе“ и слично), да ли га брине и на шта га подсећа симптоматичан инцидент који се прошлог септембра догодио у Новом Саду, када је група „спонтано окупљених грађана“, на челу са појединим градским функционерима и активистима  СНС-а (у мајицама на којима је писало „Александар Вучић – СНС“), буквално физички напала и спречила представнике ДС да одрже претходно уредно најављену конференцију за медије на тргу испред градске куће? Питам Вулетића на шта га подсећају таква „спонтана окупљања“, да ли га брину и да ли му буде одређене историјске асоцијације?

Да ли се Вулетић сећа „топлог зеца“, готово линча, којем је – у јесен 2013 – од стране исто тако „спонтано окупљених“ страначких мангаша у Сурчину био изложен тадашњи градоначелник Драган Ђилас? Да ли се сећа сцена застрашивања и насиља по локалним изборима широм Србије, од Косовске Митровице до Врбаса и Мионице? Да ли је то слика „европске Србије“ за коју се Вулетић залаже и ка којој мисли да се приближавамо под овом „реформском“ и „про-европском влашћу“ – и са новим ванредним изборима?

Вулетић закључује како сам у свом одговору политичко-теоријски „назадовао“. Ја бих, пак, рекао да је прилично очигледно како је Владимир Вулетић у овој нашој полемици, а и иначе, у последње време сувише напредњачио и политички-пропагандно „напредовао“. А назадовао је у свему осталом.  

Прочитати још:

Ђорђе Вукадиновић: Ванредни избори као вештачко „орошавање“ мандата – одговор Вулетићу

Владимир Вулетић: Лењо мишљење – одговор Вукадиновићу