Tog dana je definitivno ugušen naš otpor imperijalnom agresoru i njegovim satelitima na prostoru bivše Jugoslavije zahvaljujući delovanju opozicije koja ga je sistematski podrivala.

Kada ste skoncentrisani na ostvarenje srpskog nacionalnog interesa krajem 80-ih, onda morate znati da destabilizacija Jugoslavije nije dobra za Srbe upravo zbog Imperije i položaja Rusije. Drugu stvar je činjenica da je ukupni potencijal onih koji nisu Srbi u Jugoslaviji znatno veći od potencijala Srbije i Srba.

Uopšte, sve demonstracije, a i ratovi unutar Srbije, su izgleda jako poželjni za sve srbomrze, makar imali i najkrvavije posledice. Ali da Srbija upotrebi silu da odbrani svoj teritorijalni integritet i zemlju za koju su naši preci krvarili – to je već pošast koja se ne sme dopustiti.

(Odgovor Branku Pavloviću)

Bilo kako bilo, Pavlović je promenio mišljenje (na gore) o Đinđiću, Koštunici i Tadiću, ali nikako ne o Miloševiću. Milošević je za njega bio i ostao loš, bez ikakve dileme.

Dr Lider nam duguje nekoliko odgovora. Na primer, zašto tako pitomo piše za režimsku Politiku a na opozicionim sajtovima se izdaje za velikog i beskompromisnog opozicionara? Zašto se priključio klubu mrzitelja Koštunice? Zašto je pristao da bude Koštuničin savetnik?

Pitanje je ko tu koga razočarao, ali britanski konzervativni politički i kulturni model, koji je Đurković godinama želeo da presadi u srpsko političko i društveno tkivo, iz nekog je razloga naprasno izgubio svoju privlačnost u njegovim očima.

Sve što čovek može da kaže jeste da je ova „teorija“ u socijalnom smislu uvredljiva, a u saznajnom isprazna i nepotkrepljena. Neko bi, recimo, mogao da izađe sa teorijom da je Miša Đurković britanski špijun.

Ene, sinoć kod Matijine kćeri: LDP Jakšić protiv ministra patriote, a tu je Analitičar da potvrdi kako je baš taj ministar pravi patriota i da ga upozori da ostane na patriotskom kursu.

Otišao sam tako daleko u poltronstvu da sam se Tadiću javno preporučivao za premijerski položaj. Menjao sam stranke "češće nego košulje"; ne znam ko je Čehov, a ko je Gogolj, neprestano se prilagođavam centrima moći. Uveren da uprkos dvodecenijskom posrtanju Srbi mogu mnogo više i mnogo bolje.

Sigurno smo nekada i grešili u proceni (skromno se nadamo da to nije bilo baš previše često, a svakako znatno manje nego kod nekih drugih kolega). Ali je barem svako, i kada se slaže i kada se ne slaže sa nama, mogao da bude siguran da je to mišljenje, čak i ako je pogrešno, plod naše sopstvene pameti.