„Британски шпијун“ и „лажна фортификација“ (одговор Миши Ђурковићу)

Не знам шта је Миши Ђурковићу било да се укључи у кампању „патриоте против НСПМ“. Али, као најобразованији међу овим публицистичким активистима, Ђурковићу, изгледа, није било довољно да понови ону отужну клевету да Вукадиновић и Антонић „потајно раде за режим Бориса Тадића“. Он је отишао корак даље и утврдио да је НСПМ, глумећи критику, чак и ЛДП и „другу Србију“ произвео као непријатеља, само да би скренуо пажњу са правих проблема и легитимисао Тадићев режим . Пошто је „Империја“ прави газда Тадића, то Антонић и Вукадиновић, иако фингирају борбу са најрадикалнијим „квислинзима“, представљају само „лажну фортификацију“ у служби те исте „Империје“.

Све што човек може да каже јесте да је ова „теорија“ у социјалном смислу увредљива, а у сазнајном испразна и непоткрепљена. Свако од нас може конструисати огроман број таквих теорија. Неко би, рецимо, могао да изађе са теоријом да је Миша Ђурковић британски шпијун. А „образложење“ би било слично као и Ђурковићево за теорију о НСПМ као „лажној фортификацији“. Дакле, нико у нашој јавности тако директно и поименице не напада Британце као Ђурковић. Он је у том смислу апсолутни шампион. Као што је свима познато, уобичајени начин камуфлаже, при сложеним политичким операцијама или при тајном раду за неку службу, јесу фингирани напади на налогодавца. Штавише, често се баш шпијуни и потајници највише истичу у смелим нападима на центар моћи за који раде – зато што знају да не могу сносити последице. Пошто се Миша Ђурковић у тој мери истиче у нападима на Британце, потпуно је јасно да он не може бити ништа друго до британски шпијун.

Иако ова „теорија“ делује у извесном смислу кохерентно, са њом у јавност може да изађе само неко ко је у социјалном или сазнајном смислу „ограничених менталних капацитета“ (то је „политички коректан“ начин да се не изговори она реч на „и“). Миша Ђурковић је конструисао и у јавност пласирао једну такву теорију. Пошто из те чињенице може да се извуче само један логични закључак, свима нама који га познајемо, али, мислим, и целој јавности, остаје да свој однос према њему прилагоди том једноставном (мада жалосном) закључку.