NBS nikada nijednoj biblioteci nije dala nalog da klasifikuje i fizički izdvaja knjige pod oznakom crnogorske književnosti. U NBS nema nikakvih polica, i nije je ih nikad bilo, na kojima su izdvojene knjige pod oznakom crnogorske književnosti.

S obzirom na politiku kakvu vode naše vlasti posle „demokratskih“ promena 2000. godine, a pogotovu poslednjih 5-6 godina, smatram da je stav Rusije sasvim ispravan. Za razliku od nas, oni su toliko principijelni. Oni čak više brane Kosovo od nas samih.

Sada se „podrazumeva“ da iza kampanje „Narod protiv Dinkića“ stoji strančarenje, a ne stoji. Ali da se ne ubeđujemo više oko toga. Činjenica je, a ne naše „dosoljavanje“, da je kompanija „Jura“ u Slovačkoj ozloglašena po kršenju zakonom garantovanih prava zaposlenih.

Pokojnog Desimira Tošića upoznao sam pre dvadeset godina, baš u vreme za koje ga Milovan Danojlić vezuje užasnom konotacijom kojom opisuje njegovu ličnost. Dakle, veoma dobro ga poznajem baš iz onog perioda u kojem ga Danojlić, blago rečeno, predstavlja u ružnom svetlu.

Smatram da niko od nas nema pravo da piše o tako osetljivom problemu o kome se saznaje iz propagandnih izvora naručenih, plaćenih svedoka, odnosno onih koji su odigrali ovu igru, obaveštajnu i vojnu.

U jednoj ozbiljnoj političkoj ili ako želite, moralnoj raspravi, a od advokata, pa i provincijskih, očekivalo bi se da znaju kako da je vode. Tokom intenzivne debate na temu deklaracije o Srebrenici, na sajtu NSPM objavljeno je dovoljno materijala o lažnoj verziji događaja u Srebrenici.

To me je sve podsetilo na školu kad su ljubimci nastavnice srpskog jezika pred razredom čitali svoje šatro visokoumne i lažnoemocionalne radove. Mi bismo prevrtali očima uz salve negodovanja. I tad sam dobacivao i izazivao smeh.

Advokat Đorđević („Nametanje fašizma“) ustvari skreće tok diskusije sa pravno-činjeničnog na čisto političko-ideološki teren – ne ustežući se, pritom, ni od jezika koji bi se jedino mogao okarakterisati kao klevetnički. Jer tu nije oklevetan samo Đorđe Vukadinović, već svi kojima je stalo do istine o Srebrenici.

Ako kao autor teksta zagovaramo tezu da su u mračnoj epizodi građanskog rata u SFRJ sva sredstva bila dozvoljena, i da nema jednodimenzionalnog zločina, time namećemo neofašizam u Srbiji, a nametanje fašizma gore je od nametanja bilo kakve osude za genocid, zar ne?