Вук је, иако тада још мали, добро схватио да је његова породица током рата била “застрашивана и малтретирана баш као српска, унаточ декаративном залагању СДА власти за мултиетничност”.  

Па ипак, са Кецмановићем постоји други проблем, а то је свакако намјерна недореченост и дволичност која је суштина сваке националистичке политике, била она брутално транспарентна или мимикрирана слаткорјечивошћу либералне малограђанштине.

Позивам новинаре „Данаса“ да дођу у посету СГ и добију сва документа на основу којих сам изнео податке у оба одговора славодобитним  хонорарцима, као и о објављивању књиге „Тријумф хришћанства“, али и о свом раду у протеклих шест месеци.   

Како он написа, „Вучићу Александре“, заиста отиђите у „Службени гласник“ и уверите се лично како Ваш проверени кадар изузетно успешно уништава донедавно најзначајнију издавачку институцију Србије.

Уместо Ђ.В. сам ћу себи рећи: „Па није парче Јадранског мора исто што и Света српска земља“. Није. Косово је пуно веће и значајније од тог парчета слане воде. Али, као што су Словенија и Хрватска инсистирале да свака од њих полаже право баш на ту површину, тако и ми и косовски Албанци тврдимо да КиМ припада нама, тј. њима.

Дикић се сам побринуо да његов случај не буде само трагичан, већ и помало комичан. Тако нам одмах на почетку своје секреције и секирације каже да његове речи „не урезује стихија емоција...већ су оне више истинољубиви крик“. Након претходно цитираних места, ово прво звучи као добар виц.

Уколико континуитет жалости бивших Слобиних сарадника и обожаватеља није прекинут, зашто би се онда срдио гдин Вукадиновић? Можда су разлози његовог лошег расположења то што тог облачног 11. марта није имао друштво у дворишту крај липе или недовољно посвећена пажња медија лику и делу Слободана Милошевића?

Теза да је Зоран „заговарао убијање на хиљаде Срба“ квалификује аутора за главног и одговорног уредника неког од порноида у Србији помоћу којих ће најзад моћи да испуни завет који су му дали Драган хаџи Антић (некадишњи директор Политике) и Мирослав Марковић (текстописац „Ћурувија дочекао бомбе) : „…где ја стадох ти продужи…“.

Основна делатност Удружења "Атеисти Србије" није гледање дневника РТВ, нити је праћење активности политичара. О основним делатностима Удружења, господин Јовановић се може упознати читањем Статута Удружења, на нашем веб-сајту који тако приљежно прати.

Са Аврамовићем делим мишљење да је текст написан нешто литерарније и слободније, али зар то није једна од карактеристика колумне као новинарског жанра? Слободније и атипичније коришћење неких појмова у таквим текстовима није ништа необично.